Jubilej
Kafka – nekoliko ključnih reči
Ove godine navršilo se 100 godina od smrti Franca Kafke u čijim romanima, na primer u Procesu, neumoljiva sila živog čoveka pretvara u mehaničku napravu a onda je “navija” po sopstvenoj volji
Neko će pita, Otkud da ministarka Verica, u društvu iz Predsedništva vojvode Predraga, bude prvi gost na proslavi Lozničke bitke, kako otkud, pa ona je zbog Vuka, srpskog jezika i kulture, ali i same dece, obećala put do Tršića, i obećanje u najkraćem roku završeno
Kad je ono, i pre neku godinu, dvadesetak naseljenih mesta u Srbiji dobilo status grada, među Beograd, Niš, Kragujevac, našla se i Loznica. Za sve one koji su se pitali po čemu je Loznica dobila status grada, sve postalo jasno i najjasnije, kad se videlo da to Dinkićeva kvota, odnosno da tamo na vlasti unjega partija i unjega čovek. Od to doba, ko u narodnoj pesmi, počeo ubrzani razvoj Loznice, već je uobičajeno da Loznica ima najbolje projekte koji se finansiraju iz Ministarstva za nacionalni plan, a najnovije je da će i autoput, koji planiran od Novog Sada do Šapca, stigne do Loznice. Vele da Mrkonjić pit’o, koja Loznica, da gradonačelnik Loznice G17 Vidoje, replicir’o sa „To Loznica neće dozvoliti“, i najnovije studije kažu da će autoput biti produžen do Loznice.
‘DE SI BAĆO: Zato, kad javljeno da će 6. oktobra bude obeleženo 200. godina Lozničke bitke, te da će u proslavi učešće uzeti i predstavnici Vlade, nije bilo dileme ko će predstavlja Vladu. Ali, reporter „Vremena“ u’vati put pod noge, vidi koji se Dinkić evocira i kako se to dalje razvija. I kako uš’o u varoš odma’ video da to post’o grad, kilometri novog asvalta, kružni’ tokova, trotoara, sve to rekonstruisano i revitalizovano.
Dakle, ponad Loznice, a u Loznici, crkva, tu Osnovna škola „Anta Bogićević“, spomenik Filipu Višnjiću, ispod crkve k’o amfiteatar, nov i taze, tu bina, na nju pano platno Dva veka Boja na Loznici. Rano prepodne, treba počne liturgija, popovi napravili špalir, neko će dođe, prođe glas da dolazi patrijarh Irinej, prva poseta nakon ustoličenja u Pećkoj patrijaršiji. Popovi stali pod konac, eto ti jednog sa tu kamilavku, nije Patrijarh, vladika sremski Vasilije.
Sve to krenu na liturgiju, samo jedan pop se dao u drugi pos’o, nekolicini dečaka, koji su ravnjali bele zastave na kojima bilo pisalo „Kraljevina Srbija“, stade oduzima, i lično smotava, zastave, jerbo nije trenutak za to, nije politički skup, božja služba. Dečaci predadoše sve zastave, liturgija uze traje, narod da pristiže, među nji’ i nekolicina sa Šešelj bedževima Stop Hagu.
Liturgija se nastavi, ozvučenje sa bine istu da prenosi, poče i sitna kišica, popovi izneše tepih stazu, upraviše je prema parku, odakle trebalo dođu gosti. Kad upraviše tepih stazu stadoše da se raspoređuju s obe strane, popovi, deca u narodne nošnje, popovi, deca bez nošnju sa poljsko i drugo cveće, pa opet popovi, sve tako i sve tamo do kraja vidika. Uto povukoše do crkve nekoliko primeraka omladine u srpskoj nošnji, dadoše im vence Vlade Srbije i Grada Loznice. Do crkve pristigoše i prvi gosti. Po svakom protokolu u obližnju i novu kapelu vence položiše ministarka Verica Kalanović i gradonačelnik Loznice Vidoje Petrović. Po obavljenom stadoše u istorijski plus junački stoj do ulaza u crkvu, G17 gradonačelnik Loznice u borbenu kožnu jaknu Vidoje Petrović, do njeg’ G17 ministarka Verica, u prigodan pantalone sivi komplet, na crveno maramu okovrata, a do nje, u najbolji komplet, u najbolju dolamicu, sa samo on ima takvu bradu, Onaj Predrag Marković.
Bi tu još toga, preko onaj razglas javiše da Patrijarh ulazi u portu, neko viknu, Zvona, pustiše zvona, eto ti od parka Patrijarha, u društvu vladike Lavrentija, stigoše do prvi gosti, vladika Lavrentije pokaza svako prema vlasti vladanje, najnoviji direktor Patrijaršije, imena Stojadin Pavlović, bi načisto dorast’o trenutku i istoriji, javi se gradonačelniku Loznice rečima, ‘De si Baćo. Sve to uđe u crkvu, stade gde ko treba da stane, do ministarku, s kol’ko treba isturenu bradu, k’o neki vojvoda, sami i Onaj Predrag – bi pomen junacima Boja na Loznici, koji svoje živote položiše za veru i otačestvo. Kad to bi, javi se vladika Lavrentije sa dobrodošlicom Patrijarhu, Dobro nam došli, od srca zahvaljujemo što ste žrtvovali svoje dragoceno vreme i došli da se zajednički pomolimo bogu za div junake… bila je to epopeja srpskog naroda, očevidac je zapisao, Cika stoji tananih pušaka/ Jeka stoji ubojni topova/ Zemlja ječi, vedro nebo zveči/ Loznica se iz temelja ljulja…
Besede se prihvati patrijarh Irinej, podseti na reči vladike Rada, gospodara Crne Gore, Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi, reče da su se sabrali da se sete i podsete junaka koji nisu žalili ni svoje živote, koji su ustali da brane veru i slobodu. Nastavi da je tada sloga, koja nam je i danas neophodna, bila za primer, te da svima prva misao i osećanje treba da bude ono što je dobro za našu otadžbinu i naš narod, da bi završio rečima, Složimo se u dobru, poslužimo dobru, i time ćemo obradovati i nebo i zemlju.
‘VAKA DOLAMICA: Kad se sve to obavi, crkveni velikodostojnici odoše do kapele da se poklone senima junaka i vojvode Ante Bogićevića, a domaćin i delegacija Vlade Srbije udariše prečicom, na sporedni izlaz, ka onom amfiteatru i bini ispod crkve. Jopet napraviše špalir od onu u nošnje omladinu, prođe državna delegacija, u prvi red sede gradonačelnik Vidoje, sa do sebe ministarku Vericu, koja do sebe imađaše svoga Predraga koji je bio primer državničkog vladanja, ‘vaka dolamica, preko svakog ‘vakog ‘vaka brada. Pristiže i Patrijarh, sve to sede desno od gradonačelnika Vidoja. Bi himna, sve stade kako treba, a najbolje kako treba, sa desnu na srcetu, ko vojvoda i junački stade Predrag. Javi se voditeljka, Na današnji dan 1810. završena je velika bitka za slobodu Loznice, želim da izrazim dobrodošlicu Njegovoj svetosti patrijarhu srpskom Irineju, ministarki za Nacionalni investicioni plan, gospođi Verici Kalanović… Predragu Markoviću, članu Predsedništva Unije regiona Srbije…
Kiša je i dalje terala svoje, ali to suzbijeno, iza patrijarha i ministarke Verice su dva popa držala raširene kišobrane, koji su bili taman da pokriju i člana Predsedništva Predraga. Na binu, gologlav i u kožnu dolamicu, stupi gradonačelnik Vidoje, izvadi bijelu ‘artiju pa reče, Vaša svetosti, uvažena gospođo ministarko, danas smo ovde zajedno da obeležimo dva veka Boja na Loznici… Kad sve pročita, Vidoje završi, voditeljka poneseno objavi da je obeležavanje Dva veka od Boja na Loznici ima nacionalni značaj, najponesenije pozva ministarku za Nacionalni investicioni plan da se svima obrati. Izađe ministarka Verica, otvori funkciji primerenu belu fasciklu, Vaša svetosti, poštovani gospodine Gradonačelniče, drago moji Lozničani… Onda ministarka Verica, u taj primeren i sivi i pantalone komplet sa narandža ešarpu, reče da je bitka za Loznicu bila važna, velika, sveta i sjajna, te da su Srbija i Loznica sve bitke dobile. Onda istorijski reče i o svoji i lični doprinosi, Samo za poslednjih šest godina pokazali smo šta je moguće uraditi, Loznica je doživela pravi preporod, rekonstruisali smo puteve i ulice, izgradili vrtiće… bazen… Dom kulture, otvorili nova radna mesta, radimo na obnovi Parohijskog doma.
Tu behu aplauzi, ‘De si, Baćo, direktor Patrijaršije pokri patrijarhu noge, član Predsedništva Predrag je zabačene glave ozdo pogledav’o milo i naviše, tako bodrena ministarka Verica nastavi, Zbog Vuka, srpskog jezika i kulture, ali i zbog same dece, smatrala sam da je svima dužnost da u najkraćem roku obnovimo put do njegove kuće u Tršiću, to sam vam u nedavnom dolasku obećala, danas sa ponosom mogu da kažem, to obećanje je završeno. Državnički se privede kraju, ona se zalaže da politika pravičnosti, i jednakih prava i mogućnosti, bude nacionalna politika Srbije, ne radi političkih poena, nego radi ljudi, koji čine svaki deo naše zemlje, i ona će se za to boriti i dalje.
Malo je reći da je to bio uspešan govor i nastup, ministarka Verica se vrati na mesto, član Predsedništva Predrag vidno ushićen se takoreći nasloni i podeli sa ministarkom svoje ushićenje, uze nastupa ansambl Renesans. Kad, patrijarhu se primače jedan visok, visok, pa u ustaničku odeždu, primi mu se ruke. Beše to sami Karađorđe, koga uzeo predstavlja, biće, onaj glumac Kundačina. Bi predstava, Karađorđe podviknu, Koekude, ajte braćo da svršimo s Turcima. Svrši se i predstava, ponovo se javi Renesans, kiša uze pojačava, jedna od taj protokol šanu ansamblu da se to skrati, muzika ubrza sa svi instrumenti, voditeljka objavi, Program je završen.
Sve uze da se povlači, ko treba u’vati pravac ka Parohijskom domu do koga je vodila kratka tepih staza. Sve to zamače na jubilarni ručak, gde su, kad su skinuti kompleti i dolamice, ka’no ordenje u punom sjaju sjanule G17 značke. Reporter uze silazi sa to brdo, dole, u Loznicu, na svaki korak se vidi da je u pitanju svaki razvoj i preporod. Na jednom autobuskom stajalištu, neka prepirka, jedan razvez’o na neku veselje temu, drugi ga nešto zapitkuje, a ovaj će, Ćuti, ne kontaktiraš priču.
Ove godine navršilo se 100 godina od smrti Franca Kafke u čijim romanima, na primer u Procesu, neumoljiva sila živog čoveka pretvara u mehaničku napravu a onda je “navija” po sopstvenoj volji
Kako istraživači objašnjavaju ljubav, može li se zaista dogoditi na prvi pogled i da li smo monogamni milom ili silom?
Kako je bejzbol postao sastavni deo kulture SAD? Iako je pod senkom drugih popularnih sportova, bejzbol i dalje predstavlja simbol američke tradicije i rivalstava koja prevazilaze sportske terene
Holandska novinarka Ingrid Gerkama priča kakve je razlike primetila između svojih zemljaka i ljudi na Balkanu
KSS je izdao saopštenje povodom ulaska revizorske kuće u prostorije krovne košarkaške organitacije, i u njemu se navodi da postoji minus od 100 miliona dinara
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve