Kao što je očekivano, Parada ponosa zakazana za 6. oktobar je zabranjena. Takođe očekivano, obrazloženje je visok bezbednosni rizik. U čemu se taj rizik sastojao, niko od nadležnih nije ni pokušao da objasni. Objašnjenje se podrazumeva: grupe huligana, navijača i pristalica ultradesničarskih udruženja planiraju da izazovu nerede na ulicama Beograda. Ko su ti ljudi i šta su planirali takođe nismo saznali, niti je iko od njih makar priveden na informativni razgovor. Jedino što je do javnosti doprlo jeste da policija ima saznanja kako jedan otac planira da na Paradu dođe sa bombom i raznese sebe i svoju ćerku, inače lezbejku. Doduše, i ta jedna informacija je napredak u odnosu na zabranu prošlogodišnje Parade, nakon koje MUP nije dao nikakvo objašnjenje o tome šta se tačno spremalo i kakva su saznanja imali. Umesto objašnjenja, nametnuta je veštačka dilema: bezbednost ili ljudska prava i lažna debata o tome da li je zabrana Parade ponosa pobeda ili poraz države. Dileme ne može biti, jer bezbednost spada u ljudska prava, a zadatak je države, kao jedine koja ima monopol na upotrebu sile, da se stara o bezbednosti svih svojih građana. A da li je zabrana pobeda države, kao što to tvrdi premijer i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić? Ako jeste, umesno je postaviti pitanje koga je to država pobedila zabranom mirnog skupa. Huligane sigurno nije, jer su oni tamo gde su bili i prošle i svih prethodnih, a po svoj prilici i sledećih godina. Vlastiti Ustav, koji garantuje slobodu okupljanja i Zakon o zabrani diskriminacije? Možda, ali onda treba objasniti da li su ta dva neprijatelji države.
Opštem licemerju koje proizvodi lažan izbor između bezbednosti i ljudskih prava, doprinos je dao i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, kada je u „Utisku nedelje“ na TV B92 izjavio da bi bio na čelu Parade ponosa da nije zabranjena. Nakon što je u predizbornoj kampanji obećao da će biti na ovom skupu, pa uoči datuma za koji je zakazan sasvim zaćutao, predsednik je odabrao da se sada izvadi u stilu „šta ćete, viša sila“. Tu leži i kontinuitet sa prethodnom vlašću, koja je takođe bila sklona da huligane tretira kao višu silu protiv koje nema leka. U prilog kontinuitetu ide još jedan detalj koji je predsednik zaboravio. Naime, u istoj emisiji izjavio je i sledeće: „Ova Vlada je još rovita, krhka, tanka, nije ušla u sve strukture, ne zna ko vlada policijom, tužilaštvom i nije imala vremena da pronađe te koje bi organizovali demonstraciju sile, pa da ih izoluje i, preko zakona, dovede u red i mir.“ Policijom, podsetimo, rukovodi i dalje isti ministar kao i za mandata prethodne Vlade, samo što je on sada i predsednik te Vlade. Zašto Vladi Srbije treba vreme da njeni ljudi uđu u strukture u kojima su bili i prethodne četiri godine, nije jasno.
OPŠTI STAV: Da Vlada Srbije, ni ova ni prethodna, ne želi da omogući održavanje Parade ponosa, ne sumnjaju ni oni koji se sa tim izborom slažu, ni oni koji se protive. Tu dolazimo do tačke na kojoj se slobodno može zaključiti da ovde imamo verovatno jedinstvenu situaciju u kojoj društvo i država sklapaju prećutni savez kako bi prekršile Ustav i zakon. Istraživanje agencije Faktor plus pokazalo je da je većina ispitanika protiv održavanja Parade ponosa. Ispitivanje nazvano „Politički barometar oktobar 2012“ ta agencija je sprovela na uzorku od 1200 građana krajem septembra i početkom oktobra. Na pitanje da li u Beogradu treba da se održi Parada ponosa, 70 odsto ispitanih je odgovorilo sa „apsolutno ne“. Pozitivno je odgovorilo ukupno 25 odsto ispitanih od kojih osam odsto smatra da ta manifestacija treba da se održi po svaku cenu, a 17 odsto samo ukoliko postoje bezbednosni uslovi. Pet odsto ispitanih nema stav. Direktor agencije Faktor plus Vladimir Pejić rekao je na konferenciji za novinare da se najveći deo građana protivi Paradi ponosa zbog pitanja mentaliteta, a ne iz bezbednosnih razloga. „Dosta ih se žalilo i na naziv te manifestacije. Da se drugačije zove bilo bi nešto prihvatljivija“, ocenio je izvršni direktor agencije Faktor plus Predrag Lemanović. U takvoj klimi i takvom, gotovo pa perverznom savezu države i društva, na štetu zakona i ljudskih prava, lako je poturiti tezu da je pitanje održavanja Parade silom nametnuto od strane manjine.
RAZJEDINJENO ZA RAVNOPRAVNOST: Ipak, onih dovoljno ostrašćenih da izađu na ulicu i prave nered zbog održavanja Parade ponosa ipak je znatno manje od 70 procenata građana. To bi trebalo da znači da sa onima koji se tiho protive ipak može da se komunicira i da ima načina da se njihov stav promeni. Ali tu dolazimo do drugog problema, o kom se nerado govori, a to je razjedinjenost unutar LGBT organizacija koja je iz godine u godinu sve očiglednija. Da problem postoji, bilo je jasno još 2009. godine kada je Gej-strejt alijansa (GSA) izašla iz organizacionog odbora Parade zbog neslaganja oko prilično irelevantnog detalja, kakav je datum održavanja. Navedeni razlog dovoljan je da javnost shvati da u pozadini sukoba stoje zapravo lična neslaganja i sukobi. GSA je kasnije, 2010. godine, bila među organizatorima za sada jedine održane Parade ponosa, ali već 2011, izostali su iz organizacije, iako su deklarativno podržali skup. Razlozi za razilaženja na LGBT aktivističkoj sceni u Srbiji ostali su van radara tradicionalnih medija, ali su primećeni na društvenim mrežama, u vidu brojnih ličnih prozivki i zajedljivih primedbi. Paradoks u čitavoj priči jeste to što oni koji su prethodnih godina bili među organizatorima Parade, danas tvrde da ona možda i nije najbolji način borbe za ravnopravnost LGBT populacije. Istraživanja za to vreme pokazuju da je Parada za široku javnost ubedljivo najvidljiviji oblik te borbe. Sa druge strane, decenijsko iskustvo govori da su pokušaji sprečavanja da ona bude održana – najočigledniji oblik diskriminacije ovog dela građana. Činjenica da je ona 2010. održana, a da već naredne, 2011. godine ponovo nije bila moguća, ukazuje da društveni tokovi koji po prirodi stvari idu samo napred, ovde mogu da krenu i unazad. Uzroci zašto je tako jesu ono o čemu treba razmišljati. Možda je vreme da odgovornost za nepomeranje sa mrtve tačke i stalnu borbu za i protiv Parade preuzmu svi pomalo: država nespremna ili nevoljna da izađe na kraj sa huliganima, aktivisti koji ne uspevaju da nađu adekvatan način komunikacije sa javnošću kako bi dobili širu podršku i odobravanje, ali i mediji među kojima većina tek od nedavno na LGBT teme izveštava u skladu sa standardima profesije.
PREKO PLOTA: Ionako bljutav ukus u vezi sa svime što se tiče Parade ponosa dodatno pojačava to što ona postaje sredstvo za prepucavanje preko plota između vlasti i opozicije. Bivši predsednik Srbije i lider Demokratske stranke Boris Tadić rekao je za „Blic“ da je izjava premijera Ivice Dačića da je „zabrana Parade ponosa pobeda, a ne poraz države“, bizarna: „Ni prošli put to nije bila pobeda, već ozbiljna bezbednosna procena, koja je usledila nakon svih pokušaja da se Parada omogući. I sad sam rekao da je moralo da se učini sve da se Parada ponosa održi, a ne da se čini sve kako bi se išlo u susret otkazivanju“, rekao je Tadić, dok bivši premijer Mirko Cvetković izjavljuje kako je ponosan što je tokom vlade kojoj je on bio na čelu održana jedina gej parada. Zaboravlja da doda i da su tokom iste te vlade dve zabranjene. Međutim: “ S druge strane, ona koja je bila otkazana prošle godine, nije bila zabranjena kao ovogodišnja, već smo joj dali drugu lokaciju koju oni nisu prihvatili. Ovo je sada eksplicitna zabrana. To nije popularno, političke stranke su populističke i one tako funkcionišu.“
Reklo bi se da je opozicionim političarima lakše da kažu šta zaista misle jer snose manju odgovornost od onih na vlasti, no, iskustvo nam kaže da u našem sokaku nije stvar u odgovornosti, nego u populizmu, kom je vlast sklonija nego opozicija.
ČIJA JE PARADA: Ali, da li je Parada ponosa isključivo stvar LGBT populacije i organizacija za LGBT prava? Možda je u početku bila, ali kroz godine pokušaja i neuspeha prestala je to da bude. Čak i ona jedna održana ostala je upamćena po neredima. Zato je suština čitave priče oko Parade ponosa još uvek daleko od pojedinačnog pitanja prava jedne manjine, a tesno je povezana sa samim temeljima demokratije i uspostavljanja sistema i pravnog poretka. I zato je ona nešto što bi trebalo i moralo da se tiče ne samo LGBT aktivista i sasvim malog dela javnosti koji podržava ovaj događaj, već svakoga kome je stalo do toga da Srbija bude demokratska, stabilna zemlja čiji poredak ne ugrožava nikoga i u kojoj niko ne može pod pretnjom nasiljem da odluči da li će se nešto što zakon dopušta dogoditi ili neće. Zato je pitanje održavanja Parade postalo čisto političko, temeljno pitanje odnosa društva prema sili i siledžijskim metodama političkog delovanja i, na kraju krajeva, odnosa društva prema samom sebi. Ako se odnos prema tom pitanju ne poistoveti sa odnosom prema nasilju, ona zaista nikada više neće biti održana.
Srbiji treba Parada baš zbog ponosa, te jedne reči koja je tako veliki kamen spoticanja. Jedna od prvih reakcija na vest o zabrani stigla je od izvestioca Evropske unije za Srbiju Jelka Kacina i bila je intonirana u pretećem tonu. „Politička poruka Vlade i njenih organa koja je upućena građanima Srbije i LGBT manjini je shvaćena i biće ocenjena na odgovarajući način u Evropskom parlamentu i ostalim institucijama Evropske unije“, rekao je Kacin za Radio Slobodna Evropa: „Sve što se dogodilo doživljavamo kao veoma jaku i veoma svesnu političku poruku koju ćemo u potpunosti uzeti na znanje i prema tome postupiti.“ Na pitanje šta to znači, on je odgovorio: „To znači da će Srbija dobiti ono što je tražila. Odlučila je da pošalje takvu poruku, pa će dobiti adekvatan odgovor.“ Ponos, a ne pretnje, trebalo bi da podstakne jedno društvo i jednu državu da sebi ne dozvoli poniženje u vidu ovakvih, zlokobnih poruka.
Nedelja ponosa, serija događaja koja po običaju prethodi održavanju Parade ponosa, prošla je mirno. Jedini veći problem za organizatore bilo je održavanje izložbe „Ecce homo“, a premijer i ministar policije Ivica Dačić izjavio je da je upravo ova izložba doprinela odluci da Parada bude zabranjena: „Izložba je očigledna provokacija koja je sigurno doprinela zabrani ovogodišnje šetnje. To nije pravo na slobodno mišljenje, to je direktna provokacija koja može da destabilizuje odnose u zemlji. Potvrda ovoga što ja govorim je i da su druge verske zajednice osudile ovu izložbu.“
O čemu se zapravo radi? Polovinom devedesetih, švedska fotografkinja Elizabet Olson Valin izgubila je prijatelja koji je umro od HIV-a. Komentari da ga je zbog homoseksualne orijentacije i životnog stila stigla „božja kazna“ inspirisali su je da napravi seriju fotografija na kojima je Isus prikazan u društvu homoseksualaca, transrodnih osoba i obolelih od HIV-a. Postavka se sastoji od fotografija na kojima su ovozavetne scene iz Isusovog života smeštene u homoseksualni kontekst, a uz svaku fotografiju nalazi se i odgovarajući citat iz Novog zaveta. Pored očigledno ironičnih prizora poput onog gde Isus na biciklu predvodi gej paradu, po uzoru na scenu njegovog ulaska u Jerusalim na magarcu, tu su i izrazito potresne fotografije, poput one gde Isus u bolničkoj uniformi i u pozi Pijete u naručju drži mršavo telo obolelog od HIV-a.
Poruka je jasna svima koji su imali dobru volju da pogledaju fotografije pre nego što su doneli sud o njima: hrišćanstvo je milosrđe, a Isus ima milosti za sve, pa i (ili pogotovo) za marginalizovane i obespravljene. Organizatori Nedelje ponosa želeli su da pokažu ove fotografije u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Međutim, Srpski sabor Dveri procenio je da ova izložba vređa verska osećanja njihove političke organizacije, te se obratio pismom patrijarhu Irineju sa zahtevom da traži od vlasti zabranu ove izložbe, što je on i učinio.
Pošto su se u čitavu priču upleli i umetnost i pitanje umetničkih sloboda, sa kojim ni upućeniji od prosečnog političara ne mogu lako da izađu na kraj, niko nije pokušao da zabrani izložbu. Jedino je premijer Dačić kroz svoje izjave o Paradi doprinosio podizanju tenzije oko ovog događaja. Epilog priče je taj da je izložbu obezbeđivalo 2000 policajaca. U sredu 3. oktobra čitav centar Beograda vrveo je od policajaca, a u Birčaninovu ulicu, gde se nalazi Centar za kulturnu dekontaminaciju, moglo se ući samo sa pozivnicom za otvaranje izložbe. Oba kraja Birčaninove bila su ograđena metalnom ogradom i kordonima, ispred kojih se okupilo stotinak pristalica Dveri. Oni su od policije zahtevali da im da garancije da će izložba iste večeri biti i zatvorena, ali sve je prošlo bez incidenata.
Nastavak teksta: pratite ostale tekstove u rubrici „Mozaik“.
