Bešumna norveška šuma

ilustracija: VREME/IH

Prvo su došli po vinilne ploče koje su pucketale. Nisam se bunio jer sam već nabavio ce-de plejer. Onda su došli po kompakt diskove. Nisam se bunio jer sam ionako sve već slušao na Napsteru. Pa su došli po analogni televizijski signal. Bilo me je baš briga jer sam ionako batalio televizor zbog Jutjuba i torenta, a za utakmice imam kablovsku. Sada sedim u kolima i vrtim po radiju tražeći neku stanicu, ali čujem samo pucketanje. Da li je moguće da svi istovremeno puštaju „Zamišljeni pejsaž broj 4“ Džona Kejdža?

Ovo bi moglo da bude razmišljanje nekog Norvežanina u Svalbardu u sredu 13. decembra 2017. Čovek je na krajnjem severu zemlje, blizu polarnog kruga i tog dana su mu sa radio-prijemnika u kolima nestali svi FM signali jer je Norveška upravo okončala prelazak sa analognog na digitalni (DAB) radio pogasivši sve FM predajnike po zemlji. Izuzev nekoliko u Oslu koji su nastavili da rade kao pirati.

Ideja da je u vreme digitalizacije sve što je analogno čist luksuz, naročito ako država učestvuje u troškovima, nije nova. Televizija se digitalizovala u poslednjih petnaest godina, čak i u Srbiji. Ali, radio je izmicao iz mnogih razloga. Prvo, analogni radio je na neki način najjeftiniji medij koji postoji, jeftiniji čak i od internet portala. Za emitovanje programa danas je dovoljno da imate mikrofon, laptop (eto i tu malo digitalizacije) i predajnik (a ima ih i za stotinak dolara) i čuju vas svi u krugu od par stotina metara, možda dobacite i koji kilometar ako je geografija dobra. Sve što slušaocima treba je tranzistorče, kako se popularno zove jeftini radio-aparat od nekoliko stotina dinara. Tranzistor koristi baterije koje traju danima, možda i nedeljama, a vaša stanica troši manje struje nego kuhinjski bojler. Zapravo, možete da emitujete i na prostoru gde nema ni struje ni interneta, uključujući mobilni. Naravno, dozvola za emitovanje nije uključena u cenu, kao ni izvođačka prava i druge kapitalističke i režimske zavrzlame.

Međutim, troškovi rapidno rastu sa legalizacijom, samim tim i obavezom da kvalitetnim signalom pokrijete prostor koji vam je iznajmljen. Kada se sva pravila poštuju, FM radio-stanica je oko osam puta skuplja od digitalne, barem su tako izračunali u Norveškoj.

PREDNOSTI I MANE: Najveća prednost digitalnog radija, za onog ko ga sluša, ogleda se u kvalitetu signala. Digitalni signal može da bude savršen ili ga nema uopšte. Za razliku od analognog koji krcka, šumi, nestaje i pojavljuje se. A ako ste u kolima i nemate RDS, onda još morate i da znate napamet frekvencije svoje omiljene stanice po regionima. I da se spremite na upade sa susednih predajnika što zna da bude zabavno ili neprijatno.

Svega toga kod digitalnog radija nema. Signal je jedinstven za celu državu, samo je važno da pokriva teritoriju na kojoj se nalazite. To je prvi problem s kojim su se Norvežani suočili. Zemlja im je planinska, obala razuđena (fjordovska) i nije lako niti jeftino da se premreži digitalnim signalom kvalitetno jer je drugačije besmisleno. Sreća, pa imaju para.

Najveći problem je, ipak, na strani slušalaca. Oni moraju da promene svoje FM uređaje koji im postaju bezvredni ili da nabave dodatke koji će hvatati signal i slati ga na pojačalo. Ima takvih uređaja i za radio u kolima, kače se na komandnu tablu gde i navigacija. Mada će kod starijih radio-prijemnika koji nemaju nikakav spoljni ulaz povezivanje svejedno teže ići, to jest zahtevaće pomoć stručnog lica zvanog majstor. Ali takvi dodaci često koštaju više nego vaš FM radio, kućni ili onaj u autu.

Kada je Norveška pre godinu dana definitivno objavila da od januara 2017. kreće sa gašenjem FM signala, upravo su automobilisti bili najgrlatiji protivnici. Podaci su pokazivali da 80 odsto automobila nema digitalni prijemnik (taj procenat je pao na 49 do kraja godine), a procena je bila da više od polovine ne može lako da unapredi analogni radio-aparat u kolima. To znači bez pomenute majstorske intervencije koja dodatno košta. Nije bio zanemarljiv procenat (44 odsto) ni onih koji nikakav digitalni radio nisu imali u kući, pa je bilo neophodno da ga kupe.

S druge strane, norveški javni servis NRK je pre godinu dana digitalnim signalom već pokrivao 99,5 odsto teritorije, komercijalne radio-stanice oko 92 odsto, dok je najlošija statistika bila kod lokalnih, tek polovina je bila digitalizovana. Na putevima je DAB stajao barabar sa FM-om, samo je trebalo promeniti predajnike u tunelima.

Norvežani su kao nacija takođe bili prilično digitalizovani, više od polovine (55 odsto) domova imalo je barem jedan DAB prijemnik. Razlog je taj što je država najavila prelaz na digitalni radio još 2011, te je poruka svima bila da ne kupuju analogne prijemnike. I opet im je ostalo oko osam miliona radio aparata nespremnih za digitalizaciju. Deo može da se nadogradi, ostatak je planiran za reciklažu.

ANALOGNI SLUŠAOCI: Prvi rezultati digitalizacije nisu ohrabrujući. Broj slušalaca radija, inače medija koji je najviše ugrožen internetom, opao je za deset odsto, NRK je izgubio čak petinu slušalaca. Sada se svi pitaju da li je to samo posledica prelaza na novu tehnologiju ili medijski trend. Jer internet i digitalizacija dramatično ugrožavaju radio, više nego štampane medije, a i bolji su prijatelji FM-u nego digitalnom. Većina mobilnih telefona ima FM prijemnik za koji je potrebno samo da uključite slušalice koje preuzimaju ulogu antene. Telefoni sa DAB prijemnicima tek su počeli, stidljivo, da se pojavljuju 2016. Niko ne može da proceni da li će DAB radio postati obavezni dodatak mobilnom aparatu umesto FM-a, mada za to postoje dobri razlozi. Radio-prijemnik u telefonu, bilo digitalni ili analogni, ne koristi internet vezu, dakle moguće ga je slušati i kada internet „padne“ ili ga uopšte nema. Troši manje struje i ne zauzima nikakav prostor u memoriji, za razliku od internet radija koji je ozbiljan konzument megabajta.

Interesantno je da su frekvencijska modulacija (FM) i internet gotovo vršnjaci. FM tehnologija nastala je pedesetih godina prošlog veka i odmah se primila i masovno raširila zbog praktičnosti. Naročito su je zavoleli automobilisti, čitaj Amerikanci. S vremenom je tehnologija napredovala i signal sa FM radija, ako se prima dobrim uređajem, ume da bude kristalno čist. Ipak, po prirodi stvari i prenosa, s njim uvek putuje i nekakav šum, čega kod digitalnog signala nema. Druga prednost digitalnog signala je što se na istu frekvenciju može smestiti od 6 do 16 programa (kod FM samo jedan). A to znači da za razliku od FM, sa jednog predajnika (uređaja) možete slati više različitih radio-programa. Noviji predajnici su energetski efikasniji i ne mora ih biti više nego FM predajnika da bi pokrili istu oblast, što je do sada bio slučaj.

U slučaju digitalnog radija, glavni trošak se prebacuje na korisnika koji mora da kupi znatno skuplji aparat. Takođe, kodiranje digitalnog signala je mnogo komplikovaniji proces od pretvaranja zvuka u električni signal, koji je onda prenosi radio-talasom. FM radio-prijemnik, pa i predajnik, mogao je da napravi malo veštiji elektroničar amater. Za DAB radio potrebni su ozbiljnije znanje i uslovi.

STANDARDI PRE STATUSA: Hoćemo li se sada svi povesti za Norveškom i krenuti masovno da gasimo FM radio? Teško. Za sada samo Velika Britanija, Švajcarska i Danska najavljuju da bi u dogledno vreme mogle da ugase FM signal. U svim pomenutim zemljama digitalni radio je u ekspanziji, ali se emituje paralelno sa analognim. Mnogi veruju da bi tako trebalo i da ostane.

Što se Srbije tiče, digitalizacija radija je tek u nacrtu, bukvalno. Planirana je kada i digitalizacija televizije, ali je marginalizovana. Određeni su standardi (DAB+) i tehnički parametri za emitovanje, a koga interesuju detalji, može ih pronaći na sajtu RATEL-a. Ono što ne postoji su rokovi. Nigde se ne pominje obaveza da se do tada i tada ukine FM u korist digitalnog radija. A budući da se u definisanju nije otišlo dalje od nacrta, digitalni radio-signal u Srbiji može da se emituje samo eksperimentalno ili ilegalno.

Digitalni radio takođe ima svoje mane. Pri brzinama većim od 200 kilometara teško ga je ako ne i nemoguće uhvatiti (u slučaju zemaljskog emitovanja). Na ivici dometa dolazi do neobičnih zvukova koji onemogućuju slušanje, dok se u slučaju FM radija povećava šum, ali se glas spikera, na primer, može nekako razaznati.

Digitalizatori će vam reći da je FM radio poslednja analogna tehnologija koju svet koristi. Ljubitelji FM radija pitaće zašto bi menjali funkcionalnu, jeftinu, dobru i popularnu tehnologiju samo da bi se sve digitalizovalo. Proizvođači za svaki slučaj sve više prave radio-aparate koji hvataju i jedno i drugo, naročito za automobile.

To je najbolji indikator digitalizacije. Ako se ispostavi da se prodajom takvih aparata pravi veći profit nego prodajom analognih, digitalizacija radija biće neizbežna i ubrzana. Što se raznovrsnosti programa tiče, ni sa analognim se baš nismo proslavili.