Autostoperski vodič kroz onlajn redakciju

Nove generacije novinara moraće da se prilagode potrebama novog novinarstva, po mogućstvu pre pronalaženja posla, pošto će im biti teško da ga uopšte nađu bez toga.

U poređenju sa drugim medijima, vesti na internetu su brže, svestranije, trajnije, a imaju i osobinu da rastu paralelno sa događajem koji se odvija. Jer, novinska vest je „mrtva“, tj. nepromenjiva od samog trenutka štampanja, dok radijska i televizijska vest traju tek nekoliko trenutaka. Internet vest traje i automatski, po isteku „važenja“, prerasta u arhivu.

Karakteristika vesti na internetu je i to što one na neki način sublimiraju sve ostale medije na jednom mestu. Po strukturi formiranja vesti, vest na internetu ponajpre podseća na klasičnu pisanu vest – obrnuta piramida koja počinje privlačnim naslovom (koji mora da bude dovoljno kratak, informativan, ali nas, ukoliko je na stranici istaknut sam i bez lida, mora navesti da na vest kliknemo – dakle, ne sme biti dovoljan sam za sebe), lid koji bi trebalo da čitaocu uz naslov omogući celu osnovnu informaciju i poštedi ga daljeg čitanja, te dalje širenje vesti dodatnim informacijama i „backgroundom“.

Valja imati na umu i činjenicu da je sklonost prema čitanju sve manja, mahom zbog sve većeg nedostatka vremena usled brzine današnjeg života, te da se zbog toga treba odupreti porivu da u vest stavimo „sve što imamo“, jer internet tehnički to dozvoljava. Ako to uradimo, možemo biti sigurni da će vrlo malo čitalaca stići do kraja vesti.

U skladu s tom nevelikom strašću prema čitanju, neophodno je da svaka vest ima i fotografiju, ili bar ilustraciju, a po mogućstvu posetiocima valja ponuditi i audio i video zapis (rađene po principima radijskog ili televizijskog novinarstva). Iako su same galerije na sajtovima često mnogo slabije posećene nego što bi se po njihovom kvalitetu moglo očekivati, čitaoci očekuju da ne nalete samo na tekst kada uđu u vest.

Linkovi

Dalje, potrebno je da vest sadrži i korisne linkove koji čitaocima omogućavaju da se dodatno informišu o određenoj temi, kao i naslove povezanih vesti (ili tagove) ukoliko čitaoci dalje žele da šire znanje. Time omogućavate posetiocima da se bez muke kreću po vašem sajtu i pronalaze dodatne informacije o određenim temama, jer uvek treba imati na umu da novinar ne piše vest samom sebi, već i nekome ko možda ne gleda vesti svaki dan i ko možda ne zna šta je juče ili pre nedelju dana bila glavna vest na svim medijima.

Na ovom mestu treba pomenuti i politiku postavljanja eksternih linkova. Naime, pravila ponašanja s tim u vezi su podeljena i kod najuglednijih medija. Neki bez problema postavljaju eksterne linkove (pogotovo u vestima u kojima se kao izvor koristi drugi medij), dok druge ozbiljne i ugledne kuće uredno citiraju izvor, ali ipak ne daju mogućnost svojim čitaocima da jednim klikom na postavljeni lik „pobegnu“ od njih i možda ostanu tamo gde ste ih „poslali“.

U svakom slučaju, minimum pristojnosti i uslužnosti nalaže postavljanje „korisnih“ eksternih i nekomercijalnih linkova.

Dvosmerna komunikacija

Za razliku od svih klasičnih medija, osobenost interneta je dvosmerna komunikacija. Dakle, uloga novinara u onlajn novinarstvu nije samo da isporuče vest poput rakete „ispali i zaboravi“, već je neophodno konstantno osluškivati reakciju publike koju internet po svojoj prirodi omogućava gotovo trenutno – bilo u vidu komentara na vest, kontakta ostvarenog putem mejla objavljenog na veb-stranici, ili putem komentara na Fejsbuku ili odgovora na Tviteru.

Ta dvosmernost ima svoje dobre i loše strane. Dobra strana zalazi u sferu građanskog novinarstva. Dakle, može vam se dogoditi da čitaoci imaju dodatne informacije o vesti koju objavljujete. Naravno, tim novim informacijama novinar ne sme pristupiti neselektivno i nekritički, već ih mora tretirati kao i svaki drugi u početku neproveren izvor.

Loša strana te dvosmernosti, dodatno usavršene brzim razvojem socijalnih medija, jeste da se greške skupo plaćaju. Tokom ranijih godina, portali su sebi mogli da dozvole da primete sopstvenu grešku čak i nakon 15 ili 20 minuta od objavljivanja, da je povuku ili isprave i da cela ta akcija prođe bez prevelike štete.

Danas, zahvaljujući razvijenosti društvenih mreža, svaka ozbiljna greška biva uhvaćena trenutno, posle samo nekoliko sekundi „života“, i raširena po Fejsbuku i Tviteru samo nekoliko trenutaka kasnije. Redakcijama ili grešnom novinaru u takvim situacijama ne vredi mnogo da vest prepravi ili povuče, jer politika „pravimo se blesavi“ postaje apsolutno besmislena.

U tim situacijama, ako je greška bila takva da je čitaocima zanimljivo da je šeruju i retvituju, ostaje samo da se greška ispravi i javno prizna i da se eventualno oprezno našali na sopstveni račun.

Nove generacije novinara

Budući da su odrastale uz internet, od novih generacija novinara (koje su nedavno završile studije ili još studiraju) očekuje se apsolutno suvereno snalaženje na internetu. Snalaženje po sajtovima velikih globalnih medijskih kuća, upotreba internet pretraživača, RSS feeda, primena osnovnih tehnika pomoću kojih se može prepoznati eventualni lažni sajt ili lažna vest, svakako su osobine koje će svaki ozbiljan poslodavac tražiti od mladog novinara koji aplicira za posao.

Uz to, kvalitetan veb-novinar trebalo bi da zna makar osnove montiranja TV i audio klipova, te da se dobro snalazi po servisima kao što su YouTube ili Flickr.

Ubrzani razvoj društvenih mreža, koji je specifično jak u našoj zemlji, pred mlade novinare postavlja još jedan preduslov – oni moraju iskoristiti dokazanu sve slabiju sposobnost svojih starijih kolega da lako prihvataju tehnološke novitete. Mladi novinari moraju biti prisutni na društvenim mrežama, moraju održavati svoje profile u životu, učestvovati u raspravama, komunicirati sa poznatima i nepoznatima, i moraju razumeti kako društvene mreže funkcionišu, makar one dve glavne – veoma rasprostranjeni Fejsbuk i mnogo slabiji Tviter, koji međutim za novinare ima posebni značaj.

Društvene mreže

Pored toga što služe za širenje kruga poznanika (što je u novinarstvu preduslov uspeha) i što predstavljaju zahvalnu platformu za širenje vesti koje sami stvaramo, Fejsbuk i Tviter sve više postaju i mesta prikupljanja korisnih informacija.

Samo ponašanje na Fejsbuku i Tviteru nije još uvek lišeno svih dilema i mediji i dalje pokušavaju da nađu modus vivendi svog delovanja na društvenim mrežama. Tako, pre nekoliko nedelja, pojavila se vest da je jedna od vodećih globalnih novinskih agencija ograničila svojim izveštačima sa terena korišćenje društvene mreže Tviter, tj. naložila im je da prikupljene vesti i informacije prvo dostavljaju matičnoj redakciji, pa ih tek onda tvituju. Iako neretko redakcije same upućuju svoje čitaoce da prate Tviter naloge izveštača koji se javljaju sa terena i tvituju poslednje informacije, razlog za ovakav potez ove ugledne agencije nije lišen logike – informacija puštena na Tviter ne može se naplatiti i praktično se daje na poklon svima koji vas preko te društvene mreže prate, uključujući i konkurentske medijske kuće.

Novinske i RTV kuće i njihovi portali

Jedna od specifičnosti domaćeg tržišta onlajn medija je da među najjačim internet-sajtovima ima tek nekoliko autentičnih internet portala. Dva prva mesta zauzima jedan veb-sajt dnevnih novina („Blic“) i veb-sajt jedne RTV kuće (B92).

U susednoj Hrvatskoj, na primer, tržištem internet-medija dominiraju portali koji postoje samo na internetu.

To na neki način usmerava i kretanje veb-novinarstva kod nas, a možda ga čak i na neki način usporava. Naime, dnevne novine kod nas i dalje su, pored televizije, dominantan način informisanja stanovništva, i to će verovatno ostati sve dok nove generacije, po prirodnim zakonima, ne postanu većinski deo stanovništva.

U situaciji u kojoj većina prihoda dolazi od prodaje štampanih izdanja na kioscima, ili od prodaje oglasa u tim izdanjima (ili reklamnih minuta na radiju i televiziji), medijske kuće koje izdaju novine razumljivo imaju interes da pokušaju da zaštite sopstvena štampana izdanja, pre svega od samih sebe.

Prilično je izvesno da ukoliko imate jak i veoma posećen veb-sajt, opada interesovanje vaše publike da izlazi na ulicu, odlazi do trafike i za nekakav novac, ma koliko on sitan bio, kupuje štampano izdanje novina koje se već kao besplatne nalaze na internetu, kod kuće u udobnoj sobi.

Mnogi internet-sajtovi novina i štampanih magazina zbog toga tekstove iz svog štampanog izdanja ili selektivno objavljuju na svojim sajtovima ili pak u skraćenom obliku, pozivajući time publiku da, ukoliko želi ostatak, kupi novine.

Koliko mi je poznato, do sada nije objavljeno istraživanje o tome koliko je ovakva taktika uspešna. Ono što znam je da će se ljudi iz mog okruženja vrlo teško naterati da zbog napomene „Opširnije u štampanom izdanju“ krenu u potragu za novinama. Mnogo češće, ako naiđu na takvu rečenicu na internetu, jednostavno će otići dalje, tj. preći na druge vesti ili možda druge sajtove.

Srećno rešenje u tom „sukobu“ medija različitih epoha ne postoji. Vreme svakako radi u korist interneta i onlajn-izdanja i štampani mediji na duže staze nemaju previše šanse.

No, ovde treba naglasiti da bi, po prvobitnim procenama iz vremena kada su se pojavili prvi internet-mediji, danas već uveliko trebalo da živimo u svetu u kome postoji problem šta staviti u kavez ispod kanarinca, pošto novine već uveliko ne postoje. Svedoci smo da to nije slučaj, ne samo na ovim prostorima koji kaskaju za svetskim trendovima, kupovnoj moći i kompjuterskoj pismenosti, nego ni u najrazvijenijim Hi–Tech društvima, a prilično je izvesno da print neće odumreti ni u narednih nekoliko godina.

S druge strane, problem sa kojim se na polju „građenja sopstvene konkurencije“ suočavaju sajtovi TV kuća ipak je donekle manji. RTV kuće samo donekle ugrožavaju gledanost svojih udarnih emisija time što se one, mahom mogu i naknadno videti ili čuti na samom sajtu, u trenutku i na način na koji to gledalac/slušalac želi. Glavni razlog za to bi mogao da bude aktuelnost – efekti emitovanja emisija preko radija i televizije najjači su neposredno nakon emitovanja i ne dozvoljavaju preveliko odlaganje, ukoliko želite da ostanete „u trendu“, tj. dobro informisani.