Antička Tera naše mladosti

“Priroda katastrofe koja je oko 1700. godine pre nove ere razorila prve palate na Kritu nije dovoljno jasna. Veruje se da je to bio zemljotres, ali nema znakova o prekidu u razvoju kulture jer su nove palate ubrzo izgrađene, a napredak nesmetano nastavljen.

Međutim, ubrzo posle toga, oko 1500. godine novi zemljotres potresao je Teru. Njegova jačina nije bila manja od prethodnog, ali su posledice bile katastrofalne pošto ga je pratio opasniji događaj – eksplozija vulkana na Teri, očigledna čak i iz današnjeg oblika ostrva.”

Serija zemljotresa koja je ove zime zadesila Santorini, antičku Teru, najlepše (doslovno: Kalista, takođe jedno od antičkih imena) ostrvo u Grčkoj, podsetila je svet na jednu od najvećih erupcija u istoriji, a potpisnika ovih redova na vreme završetka studija arheologije sa diplomskom temom “Kritsko-mikensko fresko slikarstvo”. Gornji citat je iz diplomskog rada.

foto: iz porodične arhive

KRIT

Sredinom osme decenije prošlog veka grupa studenata – petoro arheologa i jedan fizičar – krenula je prvi put na letovanje u Grčku. Naravno, kako arheolozima i priliči, a složio se i fizičar, prva odrednica bio je Krit, kolevka evropske civilizacije.

Svi značajni lokaliteti bili su u našem planu obilaska: iz Irakliona taksijem prvo do Knososa, a onda na južnu stranu ostrva u Matalu, tih godina stecište hipika iz celog sveta, ali za nas mnogo važnija činjenica bila je da je u blizini drugi po veličini lokalitet – Festos. Taksista je imao uhodan raspored prilagođen brodskom redu vožnje: grupu turista koja je tog jutra stigla u Iraklion vozi do Matale, sa kratkim obilaskom palate u Knososu, a zatim se sa punim autom vraća nazad pred polazak broda za grčko kopno. Bio je potpuno očajan kada je shvatio da mu plan propada jer je nas šestoro – pet arheologa i jedan fizičar – obilazilo lavirint palate u Knososu, prostoriju po prostoriju, sa vodičem u rukama, identifikujući sva skladišta sa pitosima, kupatila, kraljevske odaje, diveći se freskama neverovatnih boja – satima! Čitavo popodne!

foto: iz porodične arhive

Iz malog dvorišta u istočnom krilu Palate prepoznajem fragmente slike koja predstavlja preskakanje bika, ali se u vodiču navodi i kao “igre s bikom”. U delu hodnika koji se graniči sa centralnim dvorištem Palate susrećem se sa onim što nosim na privesku oko vrata – freskom Princ među ljiljanima. Zatim slede “dame u plavom” smeštene iznad prestone dvorane. “Tri dame prikazane su u prirodnoj veličini”, pisaće potom u mom diplomskom radu, “kako sede, zauzete razgovorom čiji predmet sugerišu njihovi gestovi (jedna kao da rukom dodiruje ogrlicu, dok drugom kao da hvata ivicu jeleka susedne figure). Sačuvani veći fragmenti pripadaju detaljima odeće, ruku i frizura. Glave su, kao i detalji frizura, rekonstruisane na osnovu nalaza sitnijih fragmenata i sličnih prikaza. Odevene su u plave jeleke, bogato izvezene i ukrašene, otkrivenih grudi. Nose ogrlice, narukvice i (verovatno) ukrase u kosi. Artur Evans, rukovodilac prvih iskopavanja u Knososu, smešta ih u srednjeminojski period (oko 1600. godine stare ere). Nešto mlađeg datuma je i čuvena “mala Parižanka”, jedna od najčešćih i najpoznatijih ilustracija za minojsku umetnost uopšte, a ne samo za fresko slikarstvo.

Sunce je već bilo na zalasku kad smo napustili Knosos i krenuli u Matalu, kratko se u njoj zadržali i uputili ka Festosu, drugom po značaju nalazištu minojske kulture. Dok je ogroman mesec obasjavao lokalitet, mi smo na prostrtim vrećama za spavanje sedeli sa dvoje Francuza i uz (francuski) konjak i (našu) kafu pričali do duboko u noć o “smislu života i prolaznosti vremena”; oni su mislili da Jugosloveni ne mogu da putuju izvan svoje zemlje, a mi smo se iznenadili što oni nikad nisu čuli za Fransoa Rablea.

Na Kritu se te godine iskopavalo na još jednom lokalitetu, na krajnjem istoku ostrva, u Zakru. Prišli smo najstarijem u grupi radnika, gospodinu sa slamnatim šeširom, predstavili se i upitali ga da li možemo da im se pridružimo. On nas je pozvao u hlad jedne masline, ponudio da sednemo i ispričao nam šta su otkrili i kakav je lokalitet u pitanju. “Nažalost, samo stručnjaci za minojsku kultutu ovde mogu da rade, nema studenata.” A onda nam je održao predavanje o minojskoj kulturi i nalazima koji su jasno ukazivali na posledice velikog talasa. I naravno, predstavio se: Nikolaos Platon. Arheolog koji je otkrio palatu u Kato Zakru.

U četvorodnevnoj plovidbi sa Krita te godine, do Soluna, prošli smo Santorini, Rodos, Kos, Samos, Ios, Lesbos i Lemnos. U plan za iduće letovanje prvo je upisan Santorini.

SANTORINI

“Ima znakova da je bilo nagoveštaja katastrofe, pošto su naselja bila napuštena (pretpostavlja se da se stanovništvo povuklo na Krit). Kratko vreme zatim, možda manje od jedne godine, vulkan je proradio, a erupcija, ili serija erupcija koje su prekrile naselja, završila se eksplozijom kupe, posle čega je more prodrlo unutra. Slična katastrofa nije zabeležena sve do 1883. godine kada je eksplodirao vulkan ostrva Krakatau, u moreuzu između Jave i Sumatre.

foto: iz porodične arhive

Eksplozija Tere izgleda da je bila neuporedivo većih razmera (na Teri su raznete 33 kvadratne milje kopna, prema 9 na Krakatau) a njene posledice osetile su se u celoj Egeji. Tera je bila zatrpana lavom i plovućcem, a beli pokrov pepela prekrio je celo ostrvo slojem debljine i do 60 metara. Stravični talas, cunami, stvoren eksplozijom vulkana, mogao je dopreti do Krita za pola sata: tragovi razaranja koja je on načinio, kao i tragovi vulkanskog pepela i plovućca očigledni su na celoj istočnoj polovini Krita”, piše Spiridon Marinatos, arheolog, u svojim godišnjim izveštajima sa iskopavanja na lokalitetu Akrotiri. On datira ovu erupciju u vreme poznominojskog Ia perioda, približno oko 1525–20. godine pre nove ere.

Brod je uplovio u ogroman krater – kalderu – u kom se nalazila luka, a iznad se, gotovo vertikalno, uzdizala litica i na njenom vrhu beli venac kuća. U luci je po površini vode plivalo kamenje. To je bila nestvarna slika užasne katastrofe koju vreme od tri i po hiljade godina nije moglo da ublaži. Autobus nas je serpentinama tako vertikalno odvezao do vrha i malih belih kuća. Odatle se pružao pogled na ceo Mediteran i drugu stranu ostrva, potpuno pitomu i zelenu. Jedino što je ukazivalo na vulkansko poreklo ovog mesta bila je obala sa crnim šljunkom.

foto: iz porodične arhive

Prepešačili smo put do lokaliteta Akrotiri, jedinstvenog svedočanstva praistorijske kulture na Santoriniju. Ali, za razliku od raskošne palate u Knososu, ovde smo se kretali ulicama malog lučkog grada koji je pod debelim naslagama vremena i skrivenog u finoj prašini pepela na svetlo dana izneo Spiridon Marinatos. Ono što je bilo vidljivo na licu mesta jesu kuće koje su ostale uspravne sve do sprata i predmeti koji su činili svakodnevni život kasnog bronzanog doba. O kvalitetu tog života govore freske, tada već smeštene u Nacionalni muzej u Atini, a one su raskošne u svojim temama i bojama, kao i one iz Knososa. Po onome što se moglo videti na tim slikama, živelo se mirno i neopterećeno opasnošću od neprijatelja. Prema rezultatima istraživanja, Krit i ostrva pogađale su nesreće druge vrste – zemljotresi. Ali, energija s kojom su palate svaki put obnavljane pokazuje da ove katastrofe u suštini nisu uticale na menjanje osnovnih karakteristika života. Sve do eksplozije vulkana na Teri sredinom XVI veka. Neizvesno je da li je ostrvo uopšte bilo stalno naseljeno do arhajskih vremena.

Današnji život stanovnika Zemlje teško da bi se mogao opisati (oslikati) kao spokojan i neopterećen opasnostima. Naprotiv! Udruženim snagama našem opstanku prete sile prirode, sile ljudskog ugrožavanja prirode i ratovi. Zemljotresi na Santoriniju i podsećanje na kataklizmu koja je zadesila to ostrvo u praistorijsko doba ukazuju nam da su kulture i civilizacije stvarane vekovima, nestajale u trenutku. Ako nije bilo debelih naslaga pepela da sačuvaju njihove tragove, odlazile su u legendu. Kao Atlantida.