Oni koji su u najboljim godinama, ili još bolje, ako su stigli u tzv. lepe godine, sećaju se da u našoj zemlji, dok je bila deo one sada nepostojeće, nije bila ni legalno ni ilegalno organizovana kupoprodaja polovne robe. Naprosto, nije se imalo gde.
Postojalo je nekoliko tzv. komisiona koji su posredovali u prodaji robe iz čudnovatog načina uvoza ili robe oduzete na carini. Tu je moglo da se nađe ponešto zanimljivo i bez jasnog porekla, no jedne ukradene naočare za sunce, nasleđen foto-aparat ili čizme u veličini koja vlasniku ne odgovara nisu bili fenomen, nego izuzetak. Zemunski, pančevački i buvljak u Bubanj Potoku bili su u povoju, i to magičnom – čas ih vidiš, čas ih ne vidiš. Ponešto od buvljačenja događalo se na obodima zelenih pijaca, više po malim mestima u Vojvodini, manje u prestonici. Po čitavoj Srbiji, bivalo je nečeg nalik na buvljake tokom seoskih vašara, ali ni vašara nije bilo previše. Država se mešala u sve, proklamovala izgradnju novoga čoveka, a kako nije bila kapitalistička, nije bila ni naročito tržišno orijentisana ka novotarijama, a kamoli ka starudiji.
Pasionirani čitaoci knjiga i gledaoci tadašnjih savremenih filmova, sa zavišću su otkrivali kako se šezdesetosmaški, hipijevski junaci hrabro odevaju u starinske ili etno-krpice i isto tako živopisno uređuju prostore u kojima žive, pa recimo spavaju u kadi s lavljim nožicama koju su kreativno oslikali i tapacirali metodom “uradi sam”. Ti su fikcioni karakteri, naime, za male pare kupovali stvari na kod nas nepostojeć način: na dvorišnim i garažnim prodajama onih koji čiste tavane, podrume i druge ropotarnice prošlosti ili se pak sele, u second hand prodavnicama, starinarnicama i na buvljacima. Time su, pobunjeni protiv sistema svojih vlasti, uvek pokazivali nemanje para socijalno nepovlašćenih, ali i nemanje malograđanskih predrasuda kao što je ona da je važno imati novo, a nadasve su pokazivali imanje i hrabrosti i ukusa.
Nas su naši još učili da je važno da su stvari prvo nove, a posle čiste i zakrpljene ili popravljene. Mi, ako smo bili kontraši, mrzeli smo tako proklamovanu uniformnost, želeli smo individualnu, reakcionarnu estetiku: nešto kao predratnu beržeru svog ili tuđeg dede ili haljinu koju je naša ili tuđa baka nosila na nekoj predratnoj dobrotvornoj priredbi.
Danas stvari stoje drugačije, jer ništa na ovom svetu nije trajno osim promene same po sebi. Hrana nekadašnjih nepismenih i siromašnih postala je hrana današnjih najinformisanijih, obrazovanih i bogatih. Samoniklo bilje, kržljavo neprskano voće, crni i kukuruzni hleb, stare kokoške, masna slanina, prirodna ulja žestokog mirisa i nezaslađeni sokovi rezervisani su za elitu, a većina sirotinje raje truje se nekada cenjenom i skupom, a sada jeftinom visoko prerađenom i rafinisanom hranom. Slično, već korišćenu garderobu, belu tehniku, bicikle, kvalitetne mašine i alate, knjige, antikvitete i umetničke predmete, na buvljacima kupuju ozbiljni ljudi, takoreći znalci. Doduše, ne samo oni.
Pažljiv učesnik ili posmatrač buvljaka i sekendhendičarnica može da utvrdi da mu od koristi pri analiziranju pomažu iskustva stečena u razgledanju turista. Naime, i kod današnjih turista mogu se nazreti delići starinskih motiva za putovanja: osvajači, trgovci, prognanici, istraživači, studenti, bolesni u potrazi za lekom, emocionalno povređeni u potrazi za utehom, pečalbari, pisci i avanturisti. Slično tome, u buvljačkoj kupoprodaji učestvuju mnogi svesno i nesvesno najrazličitije motivisani.
Sa raspadom one pomenute zemlje, uz ratove, sankcije i svekoliko osiromašenje, buvljaci su se najpre pojavili iz ekonomskih razloga. Nikli su spontano na raznim mestima, rasli su i hipertrofirali u Zemunu, u Pančevu, u Bubanj Potoku, Subotici, Vršcu, Beloj Crkvi i drugim pograničnim mestima, takođe i po ulicama načičkanim praznim prodavnicama kao što je bio Bulevar revolucije ili oko Kalenićeve, Bajlonijeve, Zemunske pijace. Većina te robe uopšte nije bila buvljačka, već švercovana i nova, ali pogrešno imenovanje predstavljalo je način da država zažmuri u vezi sa sivom zonom sitne trgovine predmetima široke potrošnje.
E, kad se država kako-tako pribrala i sabrala dva i dva, odlučila je da daj-šta-daš uzme caru carevo. Počela je da naplaćuje carinu, prodajna mesta i tezge na sad već organizovanim mestima, poslovne prostore i poreze onima koji su otvorili prodavnice ili čitave lance sekendhendičarnica. Istinski buvljacizam jasno se odvojio od onog kobajagi. Prodavci su ostali motivisani zaradom, ali su se kupci rascvetali u hiljadu cvetova.
Postoje, jasno i večito, oni koji kupuju korišćene stvari zato što su pet do deset puta jeftinije od skoro istih takvih u prodavnicama, a ponekad i mnogo više. No, postoje i drugačiji kupci, oni koji osim uštede imaju i druge motive.
Na primer, filmski i pozorišni scenografi ili kostimografi u potrazi za konkretnim stvarima koje opisuju duh određenog vremena ili upotpunjuju karaktere. Njihove amaterske kolege koje to ne rade za profesiju, već za filmove svojih života. Likovni i konceptualni umetnici koji traže delove svojih budućih eksponata. Profesionalni ili amaterski majstori koji znaju kvalitet starih alata ili im treba rezervni deo za nešto što se više ne proizvodi. Kolekcionari u neutaživoj želji da upotpune svoje zbirke. Ljubitelji antikviteta, bilo da su poslednja ruka koja ih želi ili neka od ruku preprodaje. Ideološki prosvećeni i ekološki nastrojeni ljudi koji znaju kako fabrike odeće i obuće izrabljuju radnike i koliko zagađuju prirodu, i da je zato savesnije reciklirati nego kupovati novo. Nostalgičari koji se sećaju dobrih starih vremena i restauriraju delić sveta za sebe predmetima koje su nekad imali ili su samo čeznuli za njima. “Kopači zlata” koji znaju da su neke njihove namerne ili slučajne kolege kupile za pet dolara dečje crteže Endija Vorhola vredne dva miliona, za četiri dolara sliku iz koje je zatim ispala jedna od 24 sačuvane kopije Američke dekleracije o nezavisnosti iz 1776. prodata kod Sodebija za skoro dva i po miliona, ručni sat Džejmsa Bonda kupljen za 25 funti, prodat kod Kristija za 159.000, Faberžeovo jaje cara Aleksandra III prodato za 33 miliona…
Šta je najvažnije ako već niste, a voleli biste da posetite buvljak? Kažem buvljak jer on je i fizički i značenjski mnogo širi pojam od second hand prodavnice koja mu je svakojako subordinisana.
Najvažnije je da na tom mestu budete rano (ne posle 9h) i da budete pažljivi. Da dobro gledate i robu i prodavce, pa i druge kupce. Da slušate ljude. Da se udubljujete u različite aspekte onoga što vaša čula primaju i što vaš intelekt dobija na preradu. Dobro je i da volite ljude i da im praštate slabosti. Ovo poslednje je i inače dobro, ali je na buvljaku još bolje. Bez svega navedenog, biće vam gužva, biće vam hladno ili pretoplo, gazićete po blatu ili prašini, ljudi će vas gurati jer se svet sklanja da propusti samo onog koji zna kuda ide. Biće vam preglasni i ljudi i muzika onih koji prodaju muzičke uređaje ili se samo razveseljavaju, gadiće vam se da dotaknete prodajne eksponate. Bez prevrtanja, listanja, zavirivanja, međutim, mnogo toga ostaće vam nedostupno i nesaznatljivo.
Sećate se pesme Opomena Antuna Branka Šimića, onog stiha “Čovječe, pazi da ne ideš malen ispod zvijezda!”? E pa, za predbuvljačko savetovanje mogao bi se taj stih parafrazirati: čoveče, pazi da ne ideš površan po buvljaku! Jer buvljak, iako efemeran u poređenju sa Šimićevom etičkom opomenom, pomalo liči na život, onaj stvarni život, ne na lagarije, idealizacije ili uobrazilje o njemu. Na tezgama stvarnog života ima više bofl plagijata nego kvalitetnih originala, a mi, čak i kad nam se posreći da naletimo na ono što vredi, često ga nekoncentrisani ne primetimo i ne prepoznamo.
