Spektakularan, ezoteričan, multimedijalan događaj Zeniteum :: 2022 obeležio je trenutak kada je Novi Sad – prvi grad iz zemlje kandidata za Evropsku Uniju – poneo titulu Evropske prestonice kulture 13. januara u 20.22 h, na Doček 7530. god. po starom kalendaru.
Po libretu i u režiji čuvenog slovenačkog i svetskog umetnika Dragana Živadinova (Svetislav Jovanov je bio dramaturg), ovaj veoma kompleksan, reklo bi se hermetičan spektakl odvijao se na otvorenom prostoru (i na niskoj temperaturi!), u posebno izgrađenoj futurističkoj konstrukciji visokoj 44 metra, oslonjenoj na jednu od najznačajnijih građevina jugoslovenske Moderne, nekadašnju Banovinu Dragiše Brašovana. Autorka scenografije i kostima Dunja Zupančič je inventivno, znalački i funkcionalno osmislila dinamičan prostor za konceptualizaciju Živadinovljeve predstave o čovekovim fascinacijama vremenom i prostorom, četvrtoj dimenziji, brzini svetlosti i teoriji relativiteta, kao i o drugim naučnim i umetničkim dostignućima 20. veka na koje se oslanja naš 21. A svet kreće dalje, večito vezan za čovekovu težnju da otkrije stvaralačku snagu “koja bi ga izvela iz zemaljske i uvela u kosmičku ravan, uzdižući ga do ideje Boga Tvorca”… Toj naglašenoj čovekovoj fascinaciji beskrajem i čežnji da osvoji univerzum, doprinos su dali pozdravi kosmonauta sa Međunarodne svemirske stanice, direktno upućeni Novom Sadu u trenutku proglašenja za Prestonicu kulture – jedan od ruskih kosmonauta Roskosmosa, a drugi od nemačkog astronauta Evropske svemirske agencije.
UMETNIČKI PODUHVAT
Pored dvojice umetnika (arh. Brašovana i osnivača zenitizma Ljubomira Micića, koji je u Zeniteumu video spoj znanja i vrednosti čovečanstva novog doba), spektakl je simbolički posvećen vizuelnom dinamizmu kretanja ka visinama, kroz primere dvoje naučnika – Mileve Marić Ajnštajn i Milutina Milankovića, kojeg je NASA uvrstila među najznačajnije astronome i klimatologe svih vremena koji su proučavali planetu Zemlju.
Uz vedro obraćanje “domaćina” (Lazar Jovanov), figurativno prisustvo ovih naučnika matematičara različitih pravaca istraživanja (u tumačenju izuzetnih glumaca Anite Mančić i Borisa Isakovića) evociralo je značaj građanskog duha Novog Sada, nekadašnje “srpske Atine”, s glasnim pozivom da čovek dostojanstveno upre pogled na gore, ka zenitu, ka nemogućem i (možda) neostvarivom, u slavu nauke i umetnosti bez kojih univerzum ne postoji. Metaforično su postavljena pitanja o budućnosti sveta i vrednostima na kojima počiva čovečanstvo. Pred Čovekom je veliki zadatak. Ima li ko će ga ozbiljno shvatiti? I poslušati?
Prema rečima Živadinova, Zeniteum ::2022 nije ni opera, ni drama, ni oratorijum, već umetnički poduhvat vezan za filozofiju Nikolaja Fjodoroviča Fjodorova koji je – kao i Micić – govorio o vertikali duha. U prvi plan je istaknuta veza nauke i umetnosti, koja vodi liniju od konstruktivizma ka postgravitacionoj umetnosti kojoj se Dragan Živadinov posvetio poslednjih decenija.
Ovaj umetničko-filozofski poduhvat sa 59 učesnika – 22 glumca, 22 pevača, s baletskim igračima, akrobatama, audiovizuelnim umetnicima, DJ-evima i muzičarima sa brojnim limenim duvačkim instrumentima (muzika je delo Dragane Jovanović) dinamično se odvijao uz primenu sjajnih mogućnosti novih tehnologija 21. veka, sa brzim smenama prizora, na različitim nivoima konstrukcije Zeniteuma, ističući tri suštinska elementa kojima čovek vlada ili koji ga određuju: razum, osećanje i maštu. Podsetio je na velika kulturna dostignuća 20. veka, pre svega na istorijske avangarde, ističući zenitizam čiji je Živadinov veliki poklonik. Vizuelno su evocirani ekspresionistička emotivnost i snaga izraza, prožimanje iskustava futurizma i njegovog ushićenja naukom, kao i dadaističko oslobađanje od balasta stega i osvajanje novih sloboda. Citirani su elementi različitih varijanti ruske avangarde – od budetljanstva i suprematizma kao filozofije dematerijalizacije predmetnog sveta, do konstruktivizma i produkcionizma. Pred našim očima su se ređale montaže sintetizovanih ostvarenja, gestovi, kostimi, vizure, skraćenja, krupni planovi… najznamenitijih avangardnih stvaralaca – od Sant’Elije i Boćonija, Tristana Care i Huga Bala uga Balla Hufg+do Dzige Vertova, Ejzenštajna i Frica Langa, Ekster, Rodčenka, Tatlina, Kandinskog i posebno Kručoniha, Maljeviča i Matjušina sa njihovom futurističko-kosmističkom operom Pobeda nad suncem iz 1913. (prvi put kod nas objavljenom pre sto godina,1922, u Zenitu 17/18), koja je nagovestila težnju ka “bespredmetnom prostoru bez gravitacije”. Istovremeno, u pozadini scene kontinuirano su se ređala imena desetine, ako ne i stotine poznatih avangardista – saradnika časopisa Zenit.
PLANETARNE KOORDINATE
Zeniteum :: 2022 je na taj, “balkanski način”, uključio domaću scenu u internacionalnu, s idejom micićevskog kosmizma i “balkanizacije Evrope”, suprotno opštoj tendenciji evropeizacije Balkana. Posredno, pri tom dovoljno eksplicitno, i Micić je postao deo Evropske prestonice kulture, povezujući stogodišnjicu Zenita sa 21. vekom, a nauku i umetnost sa životom novog sveta. Tome se priključuje poznata maksima koju Živadinov ponavlja: nema estetike bez etike. I obrnuto.
Dragan Živadinov (1960) kaže da ovaj spektakl “nije glorifikacija nacije ili države, nego transformacija njenih protagonista u univerzalne planetarne koordinate”… “Spektaklom protiv spektakla: sva fizika tela na pozornici je tu da bi nas uzdigla do metafizike duha, koji već lebdi gore, u zenitu, u bespredmetnom prostoru bez gravitacije.” Tako se, posle nekoliko učešća Dragana Živadinova u programima drugih Evropskih prestonica kulture, novosadski projekat Zeniteum :: 2022 nadovezuje na njegove dosadašnje pozorišne, muzičke i vizuelne performanse i informanse koje on sprovodi sistematično i konsekventno počev od sredine osamdesetih godina, kada je gostovao na Bitefu (1984, 1985,1986), predstavljao Dramski opservatorij Zenit (počev od 1988) u Ljubljani, Subotici, Zagrebu, Beču, Segedinu, Milanu, Esenu, Nitri, Dizeldorfu (nikada u Beogradu) i kada je valorizovao i revalorizovao slovenačke avangardiste Delaka, Černigoja, Podbevšeka i neoavangardiste Grupe OHO.
Nakon “retrogradizma” u sprovođenju Grupe NSK od 1985, kada je ogroman Maljevičev Crni kvadrat rasprostrt po moskovskom Crvenom trgu bio pasoš za ulazak u krug svetskih umetnika, isto tako nakon učešća u Laibachu, teatru Sestre Scipion Nasice i osnivanja kosmokinetičke observatorije Rdeči pilot (Crveni pilot), Živadinov se posvetio kosmokinetičkom kabinetu za sprovođenje 50-godišnjeg teatarskog procesa pod nazivom Noordung: 1995–2045. Krajnji cilj je postavljanje umetničkih satelita na ekvatorijalnu orbitu 36 000 km od Zemlje. U tom procesu umetnik istražuje astronomiju, kosmonautiku, telekosmizam, levitacijske predstave i levitacijsku skulpturu, postgravitacionu umetnost uopšte… Smatraju ga “anarhokosmistom” – članom kosmičkog nomadskog “društva samostalnih astronauta” koje želi ukidanje monopola korporacija i vlada nad istraživanjem svemira, kao što teži “kosmifikaciji umetnosti i kulturalizaciji svemira” – a ne njegovoj militarizaciji i komercijalizaciji. Posle boravka u Bajkonuru 1998, gde je dobio status kandidata za kosmonauta, priredio je 1999. prvu svetsku predstavu u vangravitacionim uslovima nazvanu Biomehanika Noordung. Bojan Anđelković tumači njegov aktuelni opus kroz filozofska načela Fridriha Ničea, ali i savremenih uticajnih mislilaca Žila Deleza i Mišela Fukoa.
Svečanost proglašenja Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture nije mogla da bude osmišljena i organizovana na dostojanstveniji i aktuelniji način. Uprkos pojačanoj brizi zbog pandemije, onemogućavanja normalnog kretanja, uprkos talasu hladnoće, publika je s velikom pažnjom, radošću i živim reagovanjem pokazala da je željna stvaralačkih novina koja prevazilaze naše uobičajene događaje. I televizijski prenos je bio besprekoran, ali je nažalost izostala briga urednika programa da se širem auditorijumu prenesu osnovne ideje, slojevitost i višedimenzionalnost ovog projekta koji je opravdao status spektakla od nacionalnog značaja.
Najzad, izlivi dogmatskog nerazumevanja konteksta Zeniteuma :: 2022 prizivaju u sećanje čuveno pitanje biskupa Berklija: “Ako drvo padne u šumi, a nema nikoga u blizini ko bi to čuo, da li taj pad proizvodi zvuk?” Jer, naše šume su guste, a posmatrači neretko lišeni sluha.
