Zaokret ka Kini

Na još jednom samitu u Pragu za koji dan sastaće se evropski i kineski lideri, koji će tom prilikom koordinisati politike efektivne borbe protiv globalne ekonomske krize i razgovarati o bezbednosnim pitanjima i zaštiti čovekove sredine. Sve je to u redu, ali je problem u tome što će se uglavnom razgovarati kako započeti proces, a ne progres. Iako zemlje članice EU trpe opravdanu kritiku zbog nedostatka usaglašenih aktivnosti, od Evropske komisije se očekuje da razvije koherentniju evropsku strategiju.

Na svim dosadašnjim samitima učesnici su se složili oko „novog dijaloga“ i „razmene iskustva“ sa sledećim zaključcima: ako postoji dovoljna interakcija, uslediće uzajamno poverenje i Kinezi će pre ili kasnije usvojiti politiku koja nama ide u korist. To je bio rezon, otprilike. Ipak, čini se da je po mnogim pitanjima Peking spremniji nego ikad u odbrani svojih interesa i vrednosti. Kinezi su gluvi na evropske zahteve za liberalizaciju usluga, zaštitu prava intelektualne svojine, smanjenje izvoznih beneficija i odobravanje stranim kompanijama da ostvare veću dobit. Čak i sa novim Akcionim planom za ljudska prava, kineski i evropski pristup političkim pravima razlikuju se dijametralno. Kina je redefinisala neke od svojih politika, ali to je pod znakom pitanja i zbog izloženosti evropskom „angažmanu“. Izgleda da zemlje u razvoju imaju veći uticaj od Evrope na Kinu zato što se u tim državama menjaju interesne sfere, a stoga i politika.

Uzmite, na primer, promenu klime, top temu u evropskoj agendi, i činjenicu da je Kina danas jedan od najvećih investitora u tom domenu. To nije zbog evropskog pritiska, već zbog spoznaje da je zagađenje postalo pretnja nacionalnoj stabilnosti. Da li takvi zaokreti odgovaraju EU? Nikako. Kineski proizvođači solarne energije i energije vetra postali su agresivni konkurenti evropskim kolegama, a kineska vlada igra aktivnu ulogu u obezbeđivanju novih tehnologija i postizanju najniže cene.

Drugi primer je multilateralizam – skoro celu deceniju Evropska unija pozivala je Kinu na multilateralnu saradnju. Sada kad se Kina pridružila većini međunarodnih institucija i upoznala proceduru, postala je sve efikasnija u korišćenju multilateralnih kanala za svoje interese, najčešće o trošku EU. Ne možemo zbog toga kriviti Kinu, ona koristi ono što joj je na raspolaganju i trebalo bi čestitati kineskim diplomatama zbog unapređenja sposobnosti. Problem je u tome što Evropa još nije u stanju da pretvori svoju potencijalnu snagu u uticaj. Kina je navikla na velika očekivanja od Evrope kao globalnog igrača, a njihovi zvaničnici i učenjaci otvoreno osuđuju EU zbog neuspeha. Ako Kina nastavi da degradira EU kao ključnog partnera, zemlje članice EU biće još manje zainteresovane za zajedničku saradnju. Već sad su glavni gradovi neradi da fino uobliče svoje stavove po pitanju kineske politike prema Africi, Iranu ili reformi UN-a. Čak i kad je posredi ekonomija, odbijaju da udruže snage u pregovaračkim procesima sa Kinom po tehnološkim pitanjima, u domenu usluga, investicija ili energetike.

Problem ne rešava ni novo partnerstvo sa Komisijom, ni reforma Lisabonskog ugovora. Na kraju, imaćemo 27 različitih pristupa kineskom problemu. EU nikada neće biti paritetna i koherentna sa politikom SAD, ali možemo da podelimo odgovornosti između glavnih gradova EU, Komisije i nezavisnih kreatora javnog mnjenja. Evropska komisija uskoro će predstaviti novi projekat zemljama članicama, čiji je cilj definisanje kineskog uticanja na evropske interese. Ukoliko zemlje članice ne koordiniraju svoje politike i razgovori u Pragu ne razultiraju strategijom, Kina će podeliti EU.