NOVA EVRO-EVROPA

Nemačka kancelarka Angela Merkel je pre godinu dana zajedno sa francuskim predsednikom Nikolom Sarkozijem izgovorila termin „Privredna vlada EU“. Da bi se Evropa unapredila, neophodna je „snažna ekonomsko-politička koordinacija“ država. U pozadini su bili narastanje krize evra i na brzinu sklepan paket pomoći za Grčku. Iako su vrhovi EU u pogledu brojnih pitanja bili totalno nesaglasni, polako im je postajalo kristalno jasno šta znači monetarna unija: ako se jedna država-članica slomi, sa sobom će i sve druge povući u ponor. Ekonomska isprepletenost Unije odavno je prevazišla „point of no return„.

A kraj evra bi opet mogao da pocepa celu EU i da označi kraj projekta ujedinjenja Evrope. Predsednici vlada EU bojali su se baš toga, iako to nisu smeli otvoreno da kažu. Pošto se natrag više ne može, Evropa ima samo jednu šansu: mora da postane ofanzivna, da korača napred.

Zbog toga je pokrenut projekat zaoštravanja pakta za stabilnost evra, jače upravljanje putem Komisije EU, koja treba da se umeša u slučaju nacionalnih stranputica, kao i nova vrsta finansijskog nadzora EU. Iznenada se u pogledu „privredne vlade EU“ sve utišalo zbog toga što su Pariz i Berlin bili nesaglasni: Sarkozi je hteo da integraciju u slučaju nužde izgura sam sa 17 država evro-zone, Merkelova je kočila i insistirala na jedinstvu svih 27 članica EU.

Taj stav je nemačka kancelarka sada napustila. Spremna je da sarađuje u pogledu koncepcije „jezgro Evrope“. Njena cena je pakt za konkurentnost. Koliko je god moguće, treba da važe nemačka pravila igre. To joj donosi unutrašnje političko olakšanje. Ona može da kaže: mi ćemo da se angažujemo još više, ali to je dobro investiran novac, jer tako raste blagostanje u Evropi (a time i u Nemačkoj). Sve to nije bez rizika. Postoji opasnost da se izbegnu institucije EU i EUovor, jer države učesnice o mnogo toga mogu međusobno da se dogovore – i to bez velike parlamentarne kontrole.