»Menjamo ljude, ali politiku očuvanja Kosova i Metohije – ne.«

Nikola Papak,

savetnik Vanje Udovičića, novoimenovanog ministra sporta, doskorašnji savetnik lidera Ujedinjenih regiona Srbije Mlađana Dinkića i Suzane Grubješić, „praktično je uskočio na novu savetničku poziciju u rekonstruisanoj vladi pravo iz bazena, i to kao član veteranskog vaterpolo kluba“:

„Jeste, igram vaterpolo s momcima iz Pijanih somova kad god mi vreme dozvoljava. Nisam baš neki plivač, ali se trudim. Moraću to da popravim zbog novog ministra, a možda ga i dovedem da nam pokaže kako se igra.“

Ivan Milošević,

portparol vaterpolo kluba Pijani somovi, ne krije oduševljenje što je njihov dugogodišnji član postao savetnik u Ministarstvu sporta i omladine:

„Udovičić na mestu ministra i naš Nikola kao njegov savetnik su prava rešenja i obojici im od srca čestitamo. Spremili smo im posebne čuturice s rakijom ‘somovačom’ za svaki sportski uspeh koji Srbija ostvari ubuduće.“

(„Alo“)

Lepa Lukić,

pevačica narodne muzike, vrlo često mora da odgovara na novinarska pitanja o svojoj kockarskoj strasti. Ovoga puta kaže:

„Ne živim od kocke i ne zarađujem od nje. Igram kad me nešto stegne, pritisne u grlu. Ne pijem, ne kradem, ne drogiram se. A među nama ima glumaca, pevača, lekara… Što o njima ne pričate? Nemam naslednike kojima bih ostavljala kuće. Imam četvorosoban stan na Čukarici, pun frižider i veliku penziju. Dovoljno. Zašto nekad ne bih dala sebi oduška da i zaigram karte. Ne varam ljude. A najviše volim da igram remi i blek džek.“

(„Večernje novosti“)

Vesna Rivas,

pevačica, „koja je do ulaska na Farmu bila poznata kao ona koja je krstila čivave“, dočekala je novinare „u svom domu u Batajnici, ukrašenom ikonama i crkvenim relikvijama“. O poreklu svojih dragocenosti priča:

„Veliki krst i brojanica koji stoji naspram vrata stigli su iz Jerusalima. To smo doneli kada smo bili na hodočašću na naš sveti hadž 1995. To mi je bila najgora i najteža godina u životu. Sve što je zlo moglo da se dogodi, dogodilo se te godine, počevši od januara. Počelo je s razvodom braka. Posle su mi dvaput obili radnju i jednom opljačkali naoružani pištoljima. Krajem aprila tata mi je iznenada umro, srčani udar – samo se srušio. U julu su mi oteli BMW ispred radnje… Ma sve najgore se desilo te godine, tako da sam spakovala klinca i sebe i krenula da prekinem taj lanac nesreće. U avgustu smo stigli do Vitlejema…“

Šta još Vesna čuva u Batajnici:

„Ovde još imam i ikonu Bogorodice iz Kakova, pa ikonu Svete trojice koja je dar mog upokojenog duhovnika Milana, pošto sam ja ravnogorka… To nije stranka, to je pokret. A ono plavo oko koje visi ispod ikonice Isusa, to sam donela iz Carigrada, današnjeg Istanbula. Tu se vidi kolika je veza između hrišćanstva i islama i rađanja…“

O vezi između pravoslavlja i body arta:

„Ovu tetovažu imam više od deset godina i treba da je popravim i da doradim lozu koja će ići od ramena do šake. Za sada su tu samo časni krst i grb Nemanjića. Dobro, ja po majci imam plemstvo… Vojvodstvo. Ali nije to bitno, bitno je da se vrati grb iz vremena Nemanjića… Živim za tu ljubav, slogu, mir koji simbolizuje nemanjički grb!“

(„Puls“)

Seka Aleksić,

pevačica, i njen suprug Veljko spremili su se za posetu drevnom Jerusalimu, ali umalo da odustanu:

„Pročitala sam da je Izrael udružio snage sa Amerikom i lansirao dve rakete u pravcu Sirije. Zbog toga sam se dvoumila da li da odustanem od odmora, ali ipak idemo!“

Kada su stigli, nisu se pokajali:

„U Jerusalimu je tiho i mirno. Sve mi je lepo, ljudi su divni, nasmejani. Ja sam opuštena, ne moram da mislim kako ću da se obučem, kako ću da sednem…“

(„Informer“)

Nenad Jestrović,

bivši fudbaler, sada fudbalski menadžer, govori o delu karijere koju je proveo u Emiratima:

„Vlasnik kluba u kojem sam ja igrao je šeik Zajed. Postoje fotografije gde on sedi u turskom sedu, džakovi novca oko njega, ljudi čekaju u redu i koliko ko uspe da zahvati, može da ponese kući. Tamo ga obožavaju, šeik Muhamed, ovaj što dolazi u Beograd, bio je predsednik mog kluba. Mene je obožavao. Trebalo je da se vidimo na Marakani, ali smo Mirjana i ja otputovali za Hercegovinu. Dragan Džajić preneo mu je da sam ga pozdravio, on se obradovao i rekao: „Ko? Jestrogol!? Mnogo mi ga pozdravi!’“

O jednom ručku:

„Video sam Kuvajt, Saudijsku Arabiju, Uzbekistan, Tajland. Hrana im liči na našu, jedu mnogo pirinča, jagnjetinu, jogurt, ali imaju običaj da jedu rukama. Jednom smo igrali neku utakmicu u Uzbekistanu, i pošto su hoteli u užasno lošem stanju nosili smo sve, pa i hranu. Od predsednika Uzbekistana dobili smo njegovu rezidenciju koju on ne koristi. Sedimo tako i jedemo, a onda mi on u nekom trenutku ponudi nešto da probam. On mi zapravo svojim prstima gura hranu u usta. Ja kažem ne mogu, odbijem hranu, a direktor kluba koji sedi pored njega se uznemirio, govori mi da uzmem obavezno, da ne odbijem počast kada me hrani predsednik zemlje. Poslušao sam ga, uzeo sam zalogaj, ali onako s vrha!“

(„Stil“)