Anketa „Kikindskih novina“
Šta je najveća krivica Slobodana Miloševića?
Veselinka Rackov,
penzionerka (68):
„Najveća krivica mu je što je pokrao narod, čujem putem medija i da je kriv za bombardovanje, kada je nevin narod, njegov narod stradao, a ne on.“
Branislav Kovačević,
lekar (28):
„U politiku se ne uplićem preterano, međutim znam da mi poslednjih deset godina nije bilo dobro, a ko je kriv već će se utvrditi. Sobodan Milošević je za mnogo šta kriv i ne bih izdvojio ništa kao posebnu i najveću krivicu.“
Dimitrije Sudarvov,
vatrogasac (35):
„Najviše mi je krivo što nas je poslao u rezervu, 1990–1991. godine i uniforme nismo skidali maltene dok nije otišao sa vlasti. Sećam se izjave koju je Milošević dao na televiziji da u Hrvatskoj nema nijednog srpskog vojnika, a ja sam tada ležao u rovu ispred Vukovara.“
Stevan Dedijer,
akademik, potpisan kao“Srbin sa dna kace za nezavisnu Crnu Goru“, u telegramu poslatom „Crnogorskom književnom listu“, između ostalog kaže :
„Kao dijete majka mi je dala da čitam knjigu Ljube Nenadovića o Njegošu i Crnoj Gori i sijećam se da je Crna Gora imala prvu štampariju na balkanu, na Obodu 1494 – oko 25 godina pošto je Gutenberg izmislio štampariju, i da je narod slobodne Crne Gore bio pismeniji od naroda Srbije. Predlažem zato da ‘Crnogorski književni list’ počne objavljivati podatke ‘Gdje je Crna Gora danas u velikom Svijetu’ i kako će stići i dostići najrazvijenije zemlje svijeta kao, na primjer, u poređenju sa velikima malu Švedsku.“
Milica Milša,
glumica, o poznavanju svog porodičnog stabla kaže:
„Nisam time preterano opterećena, u smislu da u pola noći znam da izdeklamujem porodično stablo, ali uglavnom sam dobro upućena u takve teme…“
(„Tina“)
Rade Šerbedžija,
glumac, na opasku novinara da je za glumčev mladolik izgled verovatno zaslužan način života, otkriva:
„Ponekad čak odem u disko i plešem kao lud. Jednom smo Lucija (kćer iz prvog braka, prim. ur.) i ja nakon dodjele evropskih filmskih nagrada Feliks završili u nekom latinoameričkom restoranu sa živom svirkom. Lucija je bila pomalo ljubomorna na to koliko sam dugo igrao sa unukom Čarlija Čaplina. Igrao sam i sa Almodovarom. Bila je to luda noć.“
(„Tina“)
Nenad Čanak,
predsednik Skupštine Vojvodine, komentariše prilike u DOS-u:
„Na Đinđićev račun mogu da kažem hiljadu loših stvari. Najdublja tačka našeg nesporazuma su njegove braon cipele jer ja nikad ne verujem ljudima koji ih nose. Šalu na stranu, ali užasavala me je njegova povezanost sa ratnim rukovodstvom sa Pala, to se ne može ničim pravdati. Ali danas sam prisiljen da sedim sa jednim Obradovićem, koji je bio glavni ideolog Vojske Jugoslavije kada su mene nasilno mobilisali, Perišićem, koga su zvali ‘vitez od Mostara’, sa lopovom Veselinovom, sa Čovićem, koji je bio gradonačelnik Beograda pod Miloševićem, sa Mihajlovićem, koji je sa svojom strankom dodavao četiri godine većinu Miloševiću. E, sad je taj isti Duško Mihajlović šef policije koja treba da uhapsi bivšeg predsednika?! Sad mi sve to liči na ‘dala baba groš da uđe u DOS’. To je grupa od zla oca i od gore majke, sa konca i konopce. Neću da grešim dušu, ima tu i izuzetno časnih ljudi…“
(„ID“)
Nikola Pandilović,
TV voditelj, odgovara na aktuelno pitanje da li se pridržava uskršnjeg posta:
„Da, vernik sam. U crkvu idem bar jednom nedeljno. Slavim Svetog Nikolu i trudim se da poštujem crkvene običaje. Ne smem da postim jer bi se tada moja kilaža prepolovila. Lako izgubim težinu, ali veoma teško nadoknadim, tako da iz zdravstvenih razloga moram da vodim računa o redovnoj ishrani. Bibliju imam u kući i rado je čitam.“
(„Tina“)
Ivana Gvozdenović-Popović
u tekstu „Hju Haj pao s neba!“ opisuje sudbinu jednog od mnogobrojnih Kineza naseljenih u Beogradu:
„Hju Haj se odlično snašao u Centralnom zatvoru, gde je imao status maskote jer je pritvorenike zasmejavao i uveseljavao na najrazličitije načine. Izvodio je vratolomije i pravio sveopšti cirkus u spavaonici. Tako je jedno vreme bio i ‘ventilator’, tako što bi velikom brzinom otvarao i zatvarao vrata ve-cea (koji je inače sam održavao) i, kako smo saznali, jedino tada je taolet bio u pristojnom stanju. Osim toga veseli Jong je jako voleo da peva, pa kada je ostalim osuđenicima dojadilo da slušaju kineske pesmice, upriličili su ubrzani kurs iz ‘muzičkog3 poznavanja, pa je Jong vrlo brzo naučio sve hitove, narodne muzike, ali i himne. Ubrzo se čulo kako jednom Crnogorcu peva ‘Oj svijetla majska zoro’, a zatim je sledio već dobro poznat repertoar: ‘Oj Vojvodo Sinđeliću’, ‘Ko to laže…’, ‘Zajdi zajdi’ i neizbežna Jongu omiljena himna ‘Bože pravde’…“
(„ID“)
Ljubodrag Duci Simonović,
bivši košarkaški as, savetuje roditelje da ne puštaju decu u „industriju smrti“, mislivši na sport i objašnjava:
„Sport je obračun sa telom čoveka, njegovom prirodom i svim onim što ga čini duhovnim bićem. Telo se svodi na ‘kavez tehničke racionalnosti’, impulsi na kojima se temelji nalaze u industrijskim procesima rada. Tu, dakle, ne dominira ni umetnički ni prorodni, nego mehanizovani pokret. Sportisti se nameće uvežbavanje pokreta koji stvaraju obezduhovljeno biće, bez ikakve spontanosti, sve do sadomazohizma. Taj telesni dril se zasniva na principima jezuitizma i ne vodi ničemu dobrom. Posledice su strahovite i isplivaju na površinu kad-tad.
U sportu vladaju principi prirodne selekcije, kao kod životinja. Princip eliminacije… Ali, životinja stane i predahne kad se umori, sportista ne staje.“
(„ID“)
Jelena Rozga,
pevačica splitske grupe „Magazin“, posle koncerta održanog u Beogradu, objašnjava pozitivan uticaj njihovih pesama na mlade:
„Na našim koncertima se okuplja normalna raja. Nemamo ono, znaš, sa bocama u ruci, pa se gađaju. To je jedna lepa atmosfera. Imamo pesme sa lepim porukama. Zar nije lepa poruka: ‘Piši, piši, mi…’ (Jelena počinje da peva) ili ‘Ginem, za tebe ljubavi ginem…'“
(„Fokus“)
Branislav Lečić,
glumac i republički ministar za kulturu, ovih dana vrlo zastupljen u medijima, priča kako su izgledali neki od njegovih susreta sa ženama:
„Ranijih godina kada prođu pored mene žene su svoje simpatije pokazivale pogledom, osmehom, onako šućureći sa drugaricom. Dopadalo mi se kad žena ima hrabrosti i taj otvoreni impuls. Ponekad sam im izlazio u susret, upoznavao se, popijemo piće, pa su se nekad takva poznanstva pretvarala u nešto više.“
(„Fokus“)
Časopis „Duga“napravio je anketu među uglednim beograđanima sa pitanjem: Ko je naj Beograđanka? Ubedljivu pobedu odnela je Olivera Katarina, ispred Bebe Lončar i Olje Ivanjicki.
Dejan Milićević, fotograf
1. Svetlana Ražatović
– Najveća jugoslovenska zvezda, divna majka, prelepa žena sa najfinijom, a istovremeno najjačom dozom seksipila koju sam ikada sreo.
2. Milena Pavlović Barili
– Unutrašnja lepota talenat i plemenitost lako nadkriljuju fizički perfekciju.
3. Vesna Radusinović
– Plamteći seksipil u ženi koja je sve: perfektan novinar, savršena majka i pravi drug u nevolji.
4. Vesna Trivalić
– Čist dokaz da su najbolje glumice perfektni i sjajni komičari.
5. Jelena Karleuša
– Ultrasajber ‘merlinka’, žena za treći milenijum.
6. Jelisaveta Seka Sablić
– ‘Izbavitelj’ iz mračnog raspoloženja, šarm, elegancija i jednostavnost…
7. Princeza Jelisaveta Karađorđević
– Sininim za savršenstvo.
8. Olja Ivanjicki
– Vrhunski umetnik i žena sa stavom.
9. Suzana Mančić
– Domaća Šeron Stoun.
10. Sunčica Milićević
– Moja majka!
Miroslav Lazanski, vojni komentator
1. Neda Arnerić
– Najkompletnija ličnost, najdoslednija u stavovima zbog kojih je spremna da trpi i u profesiji; najšarmantnija.
2. Olivera Vučo (Katarina)
– Za njom su uzdisali svetski državnici, od Tita do Hruščova.
3. Beba Lončar
– Dokazala se na internacionalnom planu.
4. Ruška Jakić
– Pred njom su drhtali i Ranković i Krcun.
5. Svetlana Kitić
– Zbog nje su se sporili i svađali fudbalski klubovi.
6. Jadranka Jovanović
– Dama.
7. Sandra Rašković-Ivić
– Gospođa svetskog stila.
8. Vesna Jugović
– Kompletna ličnost.
9. Ivana Bojić
– Mazno priča.
10. Iva Milivojević
– Ja sam je izabrao za mis!
Mirjana Bobić-Mojsilović
u „Pojmovniku nebeske Srbije“, o političkoj korektnosi u Srbiji, kaže:
„…Ali sada, kako biti politički korektan kada su uloge žrtve i zločinca pomešane? Otuda danas pregršt onih u javnom životu koji se teško snalaze. Osim što su spremni da se i dalje u naše ime zaklinju da Srbija sa američkog puta neće skrenuti, malo im je teže da to svakodnevno i dokazuju. Jer, neverovatno, u DOS-u ima i većih demokrata nego što su oni, ima ljudi koji po dokaze svoje nezavisnosti nisu išli nigde, ljudi koji nisu bili komunisti niti su ikada digli dva prsta proglašavajući nekoga moralno-politički nepodobnim. Zato je i bilo moguće onoliko proklizavanja – nekadašnja sekretarica jednog visokog partijskog finkcionera koja je sebe pronašla u ulozi politički korektne građanke, posle pobede Vojislava Koštunice na izborima požurila je da se među prvima prijavi za spomenicu kod Stejt departmenta, pa je izjavila da je odlazak Miloševića odlazak jednog nacionaliste, a da sa Koštunicom dobijamo nacistu!…“
(„Duga“)
