Zvuk apokalipse

Tom Waits nije popio ni gutljaj alkohola već dvanaest godina. Ova vest, svakako dobra za one zabrinute za njegovo zdravlje, značajna je i zbog toga što se početak ovog perioda poklapa sa izdavanjem albuma Bone Machine, kojim započinje, za sada, poslednja i najuvrnutija faza Waitsove karijere. Ona još obuhvata i rad na muzici za predstavu Black Rider, urađenu zajedno sa piscem Williamom Burroughsom, zatim album Mule Variations, simultano objavljene „blizance“ Alice i Blood Money, kao i ovaj poslednji, Real Gone. Sem prva dva spomenuta, ostale povezuje i činjenica da su objavljeni na podetiketi „Anti“, koju drži renomirana pank kuća Epitaph, što u kontekstu njihovog specifičnog zvuka nikako ne donosi eksplicitan muzički uticaj „mlađih i buntovnijih generacija“, ali svakako trpi dozu simbolike.

Rekonstrukciju Waitsove karijere, i to još u godinama aktivnog opijanja, izvršila je njegova supruga Kathleen Brennan, koja je potom postala i „kreativni direktor“ njegovih izdanja, bilo kao koautor, producent ili „muzički saradnik“. Ona je Toma upoznala sa opusima autora o kojima on nije imao mnogo znanja, a koji su, na ovaj ili onaj način, bili njegovi kreativni takmaci, ljudi poput Franka Zappe, Captaina Beefhearta, Dr Johna i mnogih drugih čija su dela još bliža tržišnim marginama. Do tog „trenutka“ Tom Waits je bio sledbenik sopstvenih muzičkih i kreativnih instinkata, „potkovan“ jedino muzikom Howlina Wolfa, Nata Kinga Colea, Louisa Armstronga i meksičkog folka koji je, kao dečak, slušao zajedno sa ocem, koji je putujući „sa i za“ bocom češće bio van kuće nego u njoj. Nema sumnje da bi svaka „školskija“ psihološka studija našla jasne pokazatelje kakvu je ulogu otac alkoholičar i samoproklamovani buntovnik protiv svega ostavio na sina čiji su najraniji snovi bili vezani za mračne i zadimljene kafane u kojima se setno prebira po klaviru i radovima Sinatre ili Cola Portera.

Waits nove generacije, asimovski rečeno, nosio je sve atribute kojima su mlađahni „alijenizovani“ buntovnici želeli da se zakite – njega je bolelo uvo za sve, imidž mu je na prvi pogled bio nešto prihvatljiviji od muzike i jedina stvar koja ga je vezivala sa korpusom slavnih bili su (neočekivani) tiraži. Ono što je bilo najvažnije jeste da Waitsovu muziku, kao ni njegov izgled, nije bilo lako potceniti – ona je bila autentičan odraz jednog života koji je skoro u potpunosti izbrisao granice između sadržaja i stila. Uostalom, malo je onih koji će osporiti izjavu da je singl Goin’ Out West (sa Bone Machine) jedna od najjezivijih pesama u poslednje dve decenije rok muzike, a možda i u celoj istoriji. Waitsov prgavi vokal cepao se po šavovima u promukle krike dok je ispod tutnjao pakleni ritam kao da sâm đavo sedi za bubnjevima. Grubo rečeno, nastavak Tomove karijere bio je ili približavanje ovom zvuku apokalipse ili sentimentalno udaljavanje od iste u dementne šansone, koje su definisale najuspešniji deo njegove karijere tokom osamdesetih.

Kao mali, Tom Waits je želeo da bude starac. Nije verovao autorima koji su bili tek nešto stariji od njega, i radije je provodio vreme „slušajući“ šta oni sa osvrtom na svoje bujne živote imaju da kažu. Real Gone, u tom smislu, karakteriše jedan naivan, intuitivan pristup muzici, bolje reći – zvucima, koji su uvezani u stihove čiji optimizam je nadahnut samo time da se ono što se desilo neće ponoviti. Međutim, kao i uvek u Waitsovom slučaju, ključna je atmosfera. Duhovi prošlosti u svom kasnonoćnom striptizu, blago Amerike koje nestaje u pustinjskom pesku Iraka, ljubav kojoj rastanak visi kao zlatni lančić oko vrata. U osnovi svega je bluz, potreba da se ispriča priča preko razjapljenih ritmova uz violine, klavire i harmonike čiji zvukovi dopiru iz dubine utrobe. I glas čiji šapat izaziva jezu.

Ono čime Tom Waits nesumnjivo mami vršnjake svoje dece jeste vrhunski artizam koji se uvukao u sve pore probuđenih žanrova koji odumiru u klišeima još od dana kada su njihovi „osnivači“ prešli u večna lovišta. To vrhunsko prilagođavanje sopstvenih ispovesti kanonima onih koji su ih i izmislili ostvareno je kroz moćnu magiju onoga što je rečeno, a ne pukim štelovanjem gitare tako da ona zvuči kao da je John Lee Hooker svira ili kakvim god drugim jeftinim pokušajem da se dočara vreme koje je odavno prekrila magla. Otuda naslov Real Gone nosi svojevrsnu metaforu osvrta na ta vremena.