U popularnoj muzici decenijama unazad skraćenica AOR ima mahom pežorativno značenje; AOR je akronim za ‘adult oriented rock’, dakle, za muziku čija su ciljna grupa odrasli ljudi. To podrazumeva upadljivu težnju ka srednjačenju i neprekidnim porivom za uprizorenim izrazom i odveć sigurnim potezima. Na drugoj strani, u aktuelnoj postavci filmskih stvari (a o tome je ovih dana javno zborio i Frensis Ford Kopola), krilatica adult–oriented pak referiše na zaumnije i zahtevnije filmske sadržaje. A kojih je, ukupno uzev, danas sramno malo, baš kao da zrela populacija i nije platežno superiorna i sveukupno demografski važna.
A Almodovar je u svom filmu pružio ponajpre to – film koji se nedvosmisleno (na nivou teme, motiva, narečene zahtevnosti, kao i izraza, te metatekstualnosti kao važnog sastojka) obraća upravo odrasloj publici prefinjenijeg filmskog ukusa. Bol i slava (ovdašnji distributer je kuća Cinefest), između ostalog, nošena je i jakim štimungom testamentarnosti, koja nije puka posledica činjenice da je Almodovar ovde posegnuo za sijaset autobiografskih stavki i autoreferenci, stvorivši pritom i film koji se, pomalo nenadano, naslanja na dva ranija filma iz različitih delova njegove filmografije – na čuvena ostvarenja Zakon požude i Loše obrazovanje. Testamentarnost proističe i iz odluke da za krovne motive uzme i starenje, bolest, nužnost rastanaka, neizbežna kajanja i samoprekore, hipohondriju, a isto tako i iz preovlađujućeg tona koji ovaj film pozicionira na tačku spoja mizantropije, cinizma, splina, nostalgije i samopreispitivanja. Sve pomenuto, naravno, predstavlja ogroman zalogaj i teško inicijalno breme, ali Almodovar je, posle niza vrlo dobrih filmova kojima je pak manjkalo ponešto za njega prepoznatljive ekscentričnosti, kadar da izađe na kraj i sa tako zamašnim ambicijama.
U svakom relevantnom aspektu Bol i slava jeste (možda i očekivano) zreo, kvalitetan i iznimno važan film značajnog autora; uz sve to, Bol i slava se, reklo bi se, posve slučajno (jer Almodovar je i sve svoje ranije filmove punio i snažio manje ili više upadljivim odblescima i uplivima vlastitog svetonazora), nadovezuje na u poslednjih par godina snažnu i vitalno-viralnu struju koja počiva na moćima tzv. autofikcije. Ovaj film, uz sve ostalo, može biti vrednovan i kao odličan filmski rad na temu i datosti autofikcije, gde Almodovar kreće od sebe i lično proživljenog i individualno sagledavanog ali pritom ne završava u vazda jalovom solipsizmu, nego stiže do upečatljive priče i autohtonog dela na (za poštovaoce i poklonike njegovog opusa i pripovednog i šireg stila i izraza) dobro poznate teme. Istina, tu su prisećanja na rano detinjstvo u raljama teškog siromaštva, prikazi turbulentnih formativnih procesa iz ranih godina, motiv neprolazne vezanosti za majku, osvrt na stvaralačka lutanja i preispitivanja, ali tu je i nanovo nađena svežina u pristupu. Upravo stoga se da izvesti zaključak da se upravo tako snažno utemeljena i pozicionirana autofikcijska građa pokazala iznimno delotvornom kada je u pitanju rad jednog osvedočenog i usredsređenog veterana, što Almodovar, između ostalog, jeste. Na planu potonje recepcije pak Almodovar demokratično i staloženo prepušta gledaocima da sami razluče na koji način će ovaj njegov film gledati, iščitavati i pojmiti – kao autobiografsko delo već pominjanog jakog testamentarnog žiga ili kao potpuno fiktivnu priču u kojoj je svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima posve slučajna ili je možda deo svesne autorske manipulacije ili je sve to skupa i možda još nešto, već u skladu sa pojedinačnim filmskim i drugim svetonazorima svakog gledaoca ponaosob. Uostalom, baš kao što je sam Almodovar naglasio na samom početku predgovora svoje prozne knjige Pati Difusa i druge stvari (preveo Slavoljub Veličković, u izdanju Nova Holdinga): „Kada mislim na budućnost ove knjige, mislim naravno na listu bestselera; a kada mislim na nju, neprestano se pitam da li će se nalaziti u odeljku beletristike ili dokumentarne proze. Ja je neću klasifikovati, jer Pati Difusa i druge stvari pripada i jednom i drugom rodu.“
Upravo tako, Bol i slava je bezmalo odličan film koji u sebi miri još par značajnih oprečnosti – ako prihvatimo kovanicu dramedija (spoj drame i komedije) kao legitiman filmski rod i žanr, ostaje nam činjenica da Almodovar (i) u ovom svom filmu spaja arthaus osobenost, s jedne, i pitkost izraza i lakoću komuniciranja sa širokom i širom publikom, s druge strane. Pomenuti ton se kreće i po liniji razdvajanja opore drame o svođenju računa i britke crnohumorne komedije lične i okolnih i obližnjih naravi, naravno, imajući u vidu i potentnost dominantnog svešpanskog i iberijskog mentaliteta, a taj spoj ostaje konstanta u Almodovarovom radu, evo, do dela kojima se sugeriše skori fajront u toj čudesno vitalnoj i pouzdanoj filmskoj radionici. Na planu izraza, pak, Almodovar ostaje blizak proverenim i dalje učinkovitim obrascima, uz primetan dašak omaža majstorima italijanskog neorealizma. Tu je nanovo pop-kultura kao značajna mirođija i u ovoj Almodovarovoj čorbi, koja ovde stupa ruku pod ruku sa već pominjanom metatekstualnošću i autoreferentnošću, bez kojih Bol i slava svakako ne bi bio film ovakvog šarma, zamaha, gabarita, pa i sveukupnog kvaliteta i značaja. U domenu pojavnog Almodovar se, nimalo iznenađujuće, drži naglašenog kolorita, tu i tamo posežući za spokojnijim i nostalgičarski upotrebljenim pastelnim nijansama i ukrasima. U priči koja predstavlja i klackalicu reminscencijskih flešbekova i preglednog linearnog načina pripovedanja Almodovar do samog kraja održava i pipavu ravnotežu između ta dva aspekta naracije, i vešt ritam. Na kraju, kao što je to bio slučaj sa baš svim prethodnim njegovim celovečernjim filmovima, i ovaj dobar deo svoje moći i ubedljivosti crpe iz odličnih i vidno promišljenih i brižno artikulisanih glumačkih kreacija, što se ponajpre odnosi na vidno nadahnutog Banderasa, te Penelope Krus i Hulijetu Serano, ali i na brojne izvrsne epizodiste (sa Leonardom Sbaraljom na čelu).
Poznavaoci/ljubitelji Almodovara su svakako svesni koliko je u pripovedačkom i filmskom izrazu ovog majstora važna emotivna dimenzija priče (a to je ono što najpre pobuđuje pažnju, radost ili tugu prepoznavanja, kao i empatiju kod gledalaca); emotivnost, na svu sreću, brzo postaje i ključni adut i pogonsko gorivo ovog filma, te Bol i slava pokazuju kako se jedna očito autofikcijska ili autobiografska priča o poznijim godinama, raznim nevoljama, hipohondrijom, stvarnim mukama, prokrastinacijom, nepremostivim nezadovoljstvima i golemim nesigurnostima određenim i obojenim danima filmskog reditelja na zalasku kreativnih moći može iščitavati i doživeti kao vrsna priča o univerzalnim a neprolazno bolnim i složenim stradanjima i snalaženjima duše na nekom opštem nivou i u lako prepoznatljivom ruhu.
