Zlo i njegove maske

Nestajanje je novi dramski komad hrvatskog pisca Tomislava Zajeca. Praizvedba je bila u HNK u Zagrebu u januaru, a već u aprilu usledila je nova postavka u Ateljeu 212 u režiji Sanje Mitrović. Tako mali vremenski raspon između dve postavke, što se tiče ovog komada, sasvim je opravdan i nadamo se da će ih biti još u regionu. Nestajanje obrađuje aktuelnu temu, na način koji je istovremeno uzbudljiv, delikatan i dramaturški odlično promišljen. Tema komada su posledice seksualnog zlostavljanja dece i način na koji se zločin prikriva. Zločinac je ugledni profesor univerziteta koji se bavi izučavanjem erozije tla, a žrtva dečak koji je bio kod njega u kampu. Zajec se veoma inventivno poigrava sa metaforičkim i simboličkim značenjem pojma zemlja. Zemlja je ono što nas stabilno drži, ali usled klizišta može da učini da u jednom trenu izgubimo ne samo tlo pod nogama nego i sve što čini naš život. Isto tako zemlja može mnogo da “podnese” – da primi u sebe, zemlja ćuti o učinjenom, ali zemlja i pamti, a posledice lošeg odnosa prema zemlji mogu se protezati na više generacija. Na trećem značenjskom nivou zemlja je metafora domovine koja nagrađuje zločinca i zanemaruje žrtvu. Tri vremenska okvira nam omogućavaju da pratimo dešavanja u porodici počinioca u dužem vremenskom periodu. Žrtvu i njegovu porodicu vidimo u sadašnjem trenutku kad je on već odrastao čovek koji završava doktorat iz oblasti proučavanja tla i koji se suočava sa problemima koji su povezani sa potisnutom traumom. Komad ima fragmentarnu strukturu – prošlost i sadašnjost se stalno prepliću, replike iz prošlosti prelaze u sadašnjost otkrivajući kako se trauma sa protokom vremena ne umanjuje, već se, naprotiv, uvećava i usložnjava. Čitav slučaj pisac nam izlaže na način koji pomalo liči na način Harolda Pintera u njegovim najboljim komadima – junaci žive svoje živote, govore šta govore, a mi u publici smo u situaciji nekoga ko je iznenada banuo u sobu i pokušava da na osnovu naizgled nepovezanih i nelogičnih replika shvati šta se dešava. Koristeći ovaj dramaturški postupak, Zajec je izbegao da nam drži predavanja o moralu. Istovremeno je dramska priča dobila dozu otvorenosti koja nam je omogućila da čitav problem sagledamo mnogo šire. Saučestvovanje društva u prikrivanju zločina je simptom duboke devijacije koja je zahvatila čitavo društvo od porodice do vrha države, to jest domovine, to jest zemlje.

Rediteljka Sanja Mitrović u svojoj postavci komada u Ateljeu 212 uvodi novu metaforu koja je kompatibilna sa metaforom zemlje, a to je šuma. Šuma raste iz zemlje, a korenje drveća drži tlo i sprečava da nastane klizište. Šuma je i kompleksni ekosistem pun predatora i njihovih žrtava koji uništava najveći predator na Zemlji – sam čovek. Simbolički gledano, šuma predstavlja i našu podsvest, sve ono što je zapreteno i opasno. Ona je i mesto odakle čoveku preti opasnost. Na trećem nivou značenja, šuma nije prava šuma već je virtuelna. Naime, čitava predstava dešava se pred platnom na kome se projektuje snimak sniman iz subjektivnog kadra, šetnje šetača kroz šumu u planini. Kako odmiče radnja, šetač sve dublje ulazi u šumu. Boje se sve više menjaju, šuma je sve gušća, šumska staza se sve teže razaznaje. U trenutku raspleta, “šetač” nailazi na drvo preko koga mora da se popne i skoči na šumsko tlo i možda izađe na čistinu. Ova virtuelna šetnja deluje na nas u publici hipnotički i čini da se mi sve više prepuštamo priči koja se pred nama odvija. Istovremeno, zato što su šuma i šetnja kroz šumu virtuelni, rediteljka Sanja Mitrović nas upozorava da sve više živimo u svetu medija, a sve manje u realnom svetu i da stoga gubimo osećaj za stvarnost i dozvoljavamo da nam tvorci medijske iluzije oblikuju svest. Drugi važan postupak u predstavi je ozvučavanje glumaca. Glumci se kod nas ozvučavaju sve češće. Razlog za to može biti rediteljski koncept ili slabija glasovna tehnika nekih glumaca. Međutim, ovde ozvučavanje glumaca kod publike stvara dodatni nivo značenja. Budući da glavni junak, Marko, ne čuje dobro, mi smo prisiljeni da glasove čujemo posredno i pojačano – kao da ne čujemo njih nego odjek u našoj svesti. Sve skupa, rediteljski postupak Sanje Mitrović je sasvim netipičan za naše pozorište, veoma uzbudljiv i prepun mogućih tumačenja.

foto: boško đorđević

Glumci Ateljea 212 su bili na nivou izazova koji sobom nose i tekst i režija. Dejan Dedić je igrao žrtvu nasilja Marka – doktoranda i žrtvu koja se bavi proučavanjem tla (zemlje) kao i zločinac. Glumac je imao veoma težak zadatak – da tumači lik žrtve, a da istovremeno ne igra žrtvu. Pisac je lik Marka napravio kao čoveka koji dramu počinje kao onaj koji je “odsutan iz sopstvenog života”. Rediteljka je glumcu dala dodatni zadatak – da igra lik koji bukvalno dolazi iz publike (i time je njen reprezent), ali mu “ne dozvoljava” da se tokom govora obraća publici, jer kao što smo već istakli, cilj nije bio da se publika “poduči” već da steknemo utisak kako izgleda život pod senkom nekažnjenog zločina. Dedić je svoj lik tako razrešio da on u reakcijama na delovanje partnera kao da kasni za milisekund. Istovremeno, njegove reakcije su nesrazmerno “utišane” i “ohlađene” u odnosu na druge – kao da je odsutan – što kod drugih likova budi potrebu da na njega viču, a to posledično dovodi do njegovog dodatnog povlačenja.

Zločinca – Karla igra Svetozar Cvetković. Kada u štampi pročitate o takvom nekom tipu, uvek se pitate kako živi taj čovek i kako može da bude u miru sa sobom. Svetozar Cvetković nam upravo to pokazuje. Za razliku od žrtve koja ima osećaj da ne postoji, zločinac se pravi da zločin ne postoji. Kada ga suoče sa činjenicama, on se pravi da ih ne vidi i skreće sa teme, trudi se da bude istovremeno i ironičan i šarmantan. Tek kada se sam tu i tamo “ofira”, na licu glumca čitamo zbunjenost. No, zločinac brzo povrati masku uljudnog gospodina sa distancom. Svetozar Cvetković je odličan kada igra izlapelog starca, koji kao da se više ničega ne seća. Karlo, u stvari, jako dobro zna i šta je uradio, i kome je uradio, i kada, te u trenutku sučeljavanja sa svojom žrtvom pred nama za čas nestane maska slabog starčića i izađe u punom formatu zlo koje uništava ljude. Kada se lik Karla skrši pred naletom opravdanog besa i pobune, Svetozar Cvetković nam svojom glumom pokazuje šta je zločinac – duhovna beda od čoveka čija ruka, kojom je činio zločine, kao skršeni pauk pokušava da se izvuče iz situacije.

Dubravka Mijatović sjajno igra ženu koja zna šta njen muž čini, ali neće to da zna. Na njenom licu i u njenom držanju vidimo kako izgleda osoba koja prvo laže sebe, a zatim u tu laž ubeđuje druge. Na početku ona je jedna tvrda, uštogljena konvencionalna gospođa. Na njenom licu se tek tu i tamo pojavi izraz koji nam sugeriše da ona možda sluti o čemu se zapravo radi. Ali, telo neće da izađe iz ukočenosti koja mu omogućava sigurnu distancu od suočavanja. Tek kada lik Vere umre, to jest kada telo nestane (ode u zemlju), Dubravka Mijatović promeni način kako igra lik ugledne gospođe i supruge zločinca. Telo kao da se tada opusti i dopusti sebi da istina izađe na videlo. Ali šta je sa istinom koja je otišla pod zemlju zajedno sa telom?

Natalija Stepanović igra ćerku zločinca koja je pravi izdanak svojih roditelja – arogantna, obrazovana i bezosećajna. Ovaj lik je divan primer toga kako su nosioci ideje o brizi za zemlju tj. domovinu lako spremni da unovče svoj politički angažman. Glumica je lik ćerke igrala kao hiperaktivnu osobu. Na taj način ona je navodni antipod svojoj preterano ukočenoj majci, ali suštinski i hiperaktivnost, kao i ukočenost, jeste samo maska i poza – nije važno šta se dešava, važno je da za to ne sazna onaj koji ne treba da sazna.

foto: boško đorđević

Jelena Ilić igra Markovu (žrtvinu) suprugu. Glumica ovaj lik igra kao nekog ko se jako trudi da se ponaša racionalno i odgovorno i isto zahteva od drugih. Markova supruga ne zna da je njen muž bio žrtva seksualnog zlostavljanja kao dete i zato ne može da razume njegovo ophođenje prema njihovom sinu. Načinom svoje igre Jelena Ilić pomaže kolegi Dejanu Dediću da igra čoveka koji “nestaje”. Milica Janevski igra Alisu, servirku koja je na ispomoći u domu Karla i Vere, majku još jedne od Karlovih žrtava i ženu koju Marko upoznaje. Svi ovi likovi nam pokazuju kako ekonomska zavisnost ljude sprečava da uoče očigledno. S tim u vezi, ovaj lik ima sličnu funkciju kao i lik supruge zločinca Vere. Pažljivo pratimo lice glumice koje nam deluje višeznačno i pitamo se da li zna ili ne zna, da li je ljubazna ili uplašena. Branka Petrić odlično igra simpatičnu, rasejanu bakicu komšinicu i baku koja jedina zaista pokušava da razume Marka. Ovaj spoj nam omogućava da vidimo kako isto ponašanje u jednoj situaciji može delovati krajnje primereno, a u drugom užasavajuće neprimereno. Đuro Brstina igra policajca, vozača koji zna za finansijske marifetluke kćeri zločinca i moguću žrtvu zločina koja, za razliku od Marka, ne uspeva da se izbori sa traumom.

To su veoma heterogeni karakteri kojima je zajedničko to što su sa strane u odnosu na glavni tok, a to je, u realnom životu, i pozicija mnogih od nas kada se događaju ovakvi zločini. Svi mi znamo da se u našem društvu dešavaju strašne stvari, ali se intimno nadamo da su ipak daleko od nas samih i da su medijski izvori jedino što nas povezuje sa njima, kao što je i šuma u predstavi Ateljea 212 produkovana kroz video medij. A u stvari, zločinci žive tu oko nas i sprovode svoj naum. Uspevaju u tome upravo zato što se mi duboko nadamo da se nesreće dešavaju samo drugima, a da je naš život siguran kao što je sigurno hodati po zemlji. A dovoljno je da jedan zlikovac kao što je Marko sretne jednog Karla i da njemu nestane tlo pod nogama za ceo život. Zločinac može licemerno plakati nad sudbinom deteta kao što Karlo plače na početku predstave, ali šta ćemo mi učiniti – to je pitanje koje nameće predstava Ateljea 212 Nestajanje.