Život pretočen u muziku

Britanski kontrabasista Dejv Holand najbolji je džez muzičar na svetu. To su odlučili kritičari najreferentnijeg svetskog džez magazina „Down Beat“, na godišnjem glasanju čiji se rezultati objavljuju početkom jeseni. Holand je do ove titule došao posle četiri decenije strpljive afirmacije na svim frontovima savremenog džeza – omiljeni saradnik legendarnih sving i bibap muzičara, zatim jedan od rodonačelnika džez-roka, pa radoznali avangardista, danas predvodi Dejv Holand kvintet, s kojim je snimio tri albuma za produkciju ECM – Points Of View, Prime Directive i Not For Nothin. Sva tri albuma nominovana su za Grammy, a poslednji je izabran za najbolji album u protekloj godini u anketi „Down Beata“. „Četvorostruku krunu“ (teško je setiti se da se to ikad dosad nekom posrećilo!) zaokružuju (očekivane) titule za najboljeg kontrabasistu i najbolji akustični džez sastav. Razgovor sa Holandom započeo je u holu sarajevskog hotela Holiday Inn prošle jeseni, a nastavljen posle fenomenalnog koncerta Sco-Lo-Ho-Fo benda na letošnjem džez festivalu u Vjenu (Francuska).

„VREME„: Vaš kvintet je godinama najbolji akustični džez bend na svetu, po mišljenju kritičara „Down Beata„. Šta smatrate opredeljujućim za ovakav uspeh?

DEJV HOLAND: Mislim da sam konačno pronašao muzičare koji su voljni da istražuju različite muzičke pravce koji me interesuju. Imam potrebu da sva svoja različita životna iskustva integrišem u jednu grupu i jednu muzičku zbirku, a ovi momci zaista spremno prihvataju bilo šta što napišem i s tim uvek urade nešto divno. Osećaj kolektiva u grupi veoma je intenzivan: postoji jako međusobno poverenje, što znači da možemo da se oslobodimo i da oduševljeno istražujemo pun opseg onog što možemo da zamislimo.

Vaši partneri, poput Krisa Potera i Robina Jubenksa, već su stekli individualnu afirmaciju u džez svetu, a ipak smatraju ovaj kvintet svojim najvažnijim poslom. Kako to objašnjavate?

Potrefilo se da se sastavila grupa ljudi koja je muzički veoma kompatibilna. To smo svi prepoznali i radujemo se svakom trenutku svog zajedničkog rada jer znamo da ovo neće trajati zauvek: doći će vreme kad će svako od njih opet poželeti da radi „svoju“ stvar. Četiri i po godine je već mnogo duže nego što sam očekivao da ću održati bend na okupu – ako kažem da sam neizmerno uživao, znači da delim njihovo mišljenje.

Kako nastaje vaša muzika?

Neko predstavi novu kompoziciju grupi, a onda svi ubrizgamo svoju ličnost. Imamo veoma jake ideje u pogledu komponovanja, ali smo iskusni u pisanju za improvizaciju, što znači da se ostavlja prostor za stalno razvijanje kompozicija. Taj proces počinje na probama i nastavlja se tokom javnog izvođenja – promene se neprestano dešavaju. Ja sam to već iskusio u Majlsovom bendu: svaka noć je bila na neki način „nova“, razvijanje onog što smo uradili prethodne večeri.

Majls je imao običaj da potpuno menja strukturu kompozicije koju bi neko doneo u bend – da li se to i vama dešava?

Majls je često radio na veoma ličan način – ponekad bi uzeo samo malu deonicu cele kompozicije da od nje napravi nešto sasvim drugačije. Ali, ja sam ovde govorio o procesu – kad je neka numera uvežbana i postavljena, to je tek početak procesa koji se nastavlja svakim novim izvođenjem. Mi donosimo kompozicije sa idejom onog što želimo, ali su svi otvoreni da razmotre sugestije ostalih i eventualno ih integrišu u celu stvar. Tako se muzika personalizuje. Na drugoj strani, ja se trudim da pišem za određenu grupu muzičara, tako da istaknem ličnosti svakog svirača ponaosob.

Često ističete da ritam ima pokretačku ulogu u vašem stvaranju. A šta ćemo sa harmonijom – zar vibrafon nema važno mesto u muzici ovog kvinteta?

Naravno da ima, čak doprinosi jednom neobičnom kvalitetu. Za razliku od pijanista koji sa deset prstiju mogu da sastave veoma guste akorde, Stiv Nelson može da upotrebi najviše četiri palice, što znači da odsvira četiri tona. Ali, tako se otvara neka vrsta praznog prostora, koja ostalima pruža puno harmonske slobode. Ritam je zaista veoma važan deo jezika koji smo razvili, ali bi slika bila prazna bez harmonskog okvira i snažnog melodijskog stava: ja sam se oduvek trudio da pišem muziku s naglašenim melodijskim linijama.

Predlažem da razmotrimo i druge stvari kojima se trenutno bavite. Šta se dešava sa big bendom?

Big bend sam okupio za potrebe festivala u Montrealu, leta 2000. godine – bio sam počasni gost i to je bio jedan od pet različitih programa s kojima sam se predstavio. Zatim smo nastupali u Njujorku, snimali album – koji će se pojaviti ove godine – a takođe sam napisao svitu za festival u Montereju koju smo izveli prošlog leta. Ove jeseni idemo na turneju – u oktobru stižemo u Evropu.

Teško je raditi s velikom grupom, moraš da budeš spreman da ubaciš nove ljude ako neko nije u prilici da nastupi. Odlučio sam da sastavim bend koji će biti utemeljen u Njujorku, gde i ja živim, da bi sastav bio postojan. Moja ideja je da big bend treba da znači širenje koncepta kvinteta – da bude personalizovan, da kad pišem aranžmane na umu imam tačno određene soliste. A to znači da moram stalno da računam na iste ljude.

Negde sam primetio da nemate dobro mišljenje o takozvanim all star postavama, a ipak i vi imate takav bend, sa Džonom Skofildom, Džoeom Lovanom i Alom Fosterom. Štaviše, mislim da se svi u njemu lepo provodite…

Postoje dva tipa all star bendova – oni koje sastavlja producent, zato što smatra da bi to izazvalo zapažen komercijalni efekat, i oni u kojima se zadese stari prijatelji, koji su u međuvremenu postali uspešni u poslu. A mi se veoma dugo poznajemo i već smo mnogo puta svirali zajedno u različitim kontekstima, što znači da imamo muzičku osnovu zajedničkog rada. Da budem iskren, ja na Sco-Lo-Ho-Fo bend ne gledam kao na all star sastav, mada neko može da kaže: „pa to su zaista sve etablirane osobe“. Mislim da je to bend koji je sposoban da pravi zanimljivu muziku: bilo je veoma zabavno pre tri godine, pa smo odlučili da to ponovimo, a ovog puta ćemo snimiti i album, koji treba da objavi produkcija Blue Note.

Isto važi i za projekat New Standard Herbija Henkoka, koji je uključio Skofilda, Majkla Brekera i Džeka Didžoneta. Džek i ja se poznajemo već 35 godina – svirali smo zajedno pre nego što su ljudi počeli da nas smatraju „čuvenim muzičarima“. A takođe se sećam Majkovog dolaska u Njujork, kada je imao 18 godina. Imao je stan u zgradi do moje – spuštao bi se preko krova da zajedno večeramo. I onda smo se 30 godina kasnije našli u sastavu koji je neko nazvao all star bandom. To je OK, ali on je za mene još uvek samo „Majk“, mi smo dugogodišnji prijatelji.

Kakva iskustva nosite iz rada sa Henkokom?

Herbi je jedan od najvećih improvizatora u modernom džezu. Uvek pokušava da uradi nešto novo, izaziva sebe, a takođe je veliki slušalac, što znači da je rad sa Herbijem bio ispunjen uživanjem u komunikaciji s njim. On može da bude veoma vragolast kad komunicira, na veoma kreativan način. Sviranje s njim dovodilo me je ne samo u dodir sa ozbiljnom prirodom muzike i njenim umetničkim izazovima nego i s proslavljanjem muzike, što je kod njega veoma naglašeno.

Godine 1964. prošli ste klasično obrazovanje u Engleskoj…

U isto vreme kada sam svirao džez, da.

A sada konačno radite nešto iz domena klasične muzike?

To je veoma lepa kompozicija za kamerni orkestar i solo kontrabas koju je napisao Mark Entoni Turnejdž, engleski kompozitor. Premijerno smo je izveli u Amsterdamu, a zatim još nekoliko puta – u Austriji, Engleskoj i Francuskoj. Projekat je još u toku i meni odgovara da dobijam nove prilike da izvedem to delo – što ga više sviramo, više mogu da istražim dubine muzike. Kompozicija je veoma izazovna. U dobroj meri je zapisana, ali ipak postoje delovi koji omogućavaju izvesnu improvizaciju. Bio je to zanimljiv izazov i još jedna prilika da uživam u novom iskustvu. Da se prepustim novom izazovu, kao što je big bend izazov pisanja za šire ansamble. U godinama u kojima sam, ove vrste izazova stimulišu me da nastavim da radim na polju muzike i da nastavim da napredujem.

Nedavno ste sa Rojem Hejnsom snimali ploču posvećenu Čarliju Parkeru. Kakav je vaš odnos prema džez tradiciji?

Tradicija će uvek biti deo moje muzike. Projekat sa Hejnsom je zanimljiv zato što smo Parkerovoj muzici pristupili na moderan način. Ponekad kad slušaš Parkerovu muziku, učini ti se kao da se danas svira: ona je i danas sveža i veoma individualna. S druge strane, Hejns je izvanredan muzičar koji je „ostao moderan“ tokom cele karijere, bilo da je svirao sa Parkerom ili, kasnije, s Koltrejnom ili Petom Metinijem. Postoji nešto u vezi s njegovim konceptom sviranja bubnjeva što je potpuno relevantno za svaki pojedini period muzike kome je bio svedok. A to zaista ne možeš reći za mnogo svirača – Majls je drugi. Jer, Majls je uvek bio Majls. Čak i u muzici koju je radio pred smrt čuje se istorija. Održavajući istorijski momenat, on je uvek bio sposoban da ga smesti u moderno okruženje. Takav je i Roj Hejns.

Čime biste objasnili Majlsovo interesovanje za evropsku scenu šezdesetih? Pored vas, on je u bendu imao engleskog gitaristu Džona Meklaflina i klavijaturistu Džoa Zavinula, koji je poreklom iz Austrije.

Mislim da je samo bio bez predrasuda prema bilo kom ko bi mu pao na pamet da može da doprinese njegovoj muzici – slučajno se dogodilo da u bendu budu trojica Evropljana. Slučajno je mene čuo u Londonu te noći i ponudio mi da sviram s njim – ne mislim da je došao u Englesku u potrazi za engleskim muzičarom. Džon je prvo na moju preporuku otišao kod Tonija Vilijamsa, kad je ovaj napustio Majlsa da osnuje Lifetime – Džek Didžonet je imao neku traku sa Džonovim snimcima i to ga je ubedilo da ga pozove u bend. Onda je Majls čuo Džona u Tonijevom bendu i pozvao ga u svoj sastav. A Zavinul je svirao sa Kenonbolom Ederlijem i verujem da ga je Majls prvi put čuo u tom sastavu – Džo je napisao mnogo sjajne muzike za Kenonbola. Znaš, Majls uopšte nije mario za nacionalnosti, koliko za to da ljudi koje angažuje budu kreativni, interesantni da s njima radi.

Majlsa se sećam kao veoma darežljivog muzičara, koji se radovao da podeli muziku sa sviračima – da ostavi kreativan prostor koji im je potreban da bi se razvili kao individualci. On nije bio diktator. Nije nametao muziku, nego kreirao pravce, pa očekivao da popuniš pukotine, da pronađeš svoje mesto na putu. S druge strane, mislim da su nas usredsređenost i koncentracija na muziku činile bogatijim, doprinoseći da dostignemo nivo o kom nismo ni sanjali pre nego što smo počeli da sviramo s njim.

U domenu fri džeza često ste nastupali u duetu, najviše sa saksofonistima – Semom Riversom, Entonijem Brekstonom… – a u Sarajevu ste evocirali te uspomene u tandemu sa Krisom Poterom. Pred kakvim se izazovima nalazi formacija dueta?

Nije to bio samo saksofon – radio sam i sa gitaristima, udaraljkama, sa oud sviračem Anuarom Brahemom. Sem i Entoni su možda dvojica od kojih sam najviše naučio. Bio sam šegrt, još u procesu sticanja muzičkog izraza. Veoma sam se uživeo u njihovu muziku i stalno napredovao. Uglavnom smo nastupali u triju, ili kvartetu, ponekad u duetu. Duet je veoma intimna situacija, koja ti otvara velik prostor da istražuješ i pruža mnogo neposredne komunikacije. Što više ljudi imaš u bendu to više moraš da paziš na veze sa svakim od njih. A duet otvara slobodu da brzo kročiš na mnogo različitih puteva… i da se brzo okreneš. Volim da radim u takvom okruženju, ali to je samo jedna od mnogih situacija u kojima uživam.

Kako biste definisali svoj pristup instrumentu?

Muzika ne postoji u vakuumu. Na vas veoma utiču ljudi sa kojima radite i pravac u kom muzika ide u pojedinoj grupi. Ja sam oduvek istraživao kako da najbolje podržim kolege u nekoj muzičkoj situaciji. Moja ideja za bas bila bi da pruži podršku, ali u isto vreme da bude provokativan. Volim da ostvarim dijalog s drugim instrumentima, da idejama hranim grupu i veoma sam upleten u oblikovanje ritmičkih ideja.