Svojim pionirskim istraživanjem, Šentevska ne samo da je na viši nivo podigla rečnik koji pomaže da se analiziraju fenomeni naše popularne muzike, nego je mrežom fusnota uspela da obezbedi svakom budućem istraživaču pouzdan vodič kroz relevantnu literaturu
Studija Raspevani Beograd ima sve obrise kapitalnog izdanja, čijih nešto više od 700 stranica vrvi od važnih podataka, pomalo izazovnih zapažanja i simpatičnih paralela koje tek sad uviđamo, razmatrajući na koji način su Beograd, Srbija i Jugoslavija tokom tranzicionih decenija (1980–2010) gradili svoj (urbani) identitet kroz medijsku formu muzičkog videa.
Ova istorizacija domaćih pop kulturnih artefakata istovremeno nam je preko potrebna i tek sad moguća. Sama knjiga spada u onu vrstu istraživačkih tekstova sa polemičkim tonovima, koja otkriva mnogo više od onog što je proklamovana tema – celu jednu povest koja je dosad bila neispričana, a sad je razotkrivena i sačuvana od zaborava zahvaljujući pedantnoj analizi kulturne proizvodnje iz pomenutog perioda naše skorašnje istorije. U širokom zamahu, ovde se usput otkrivaju sve faze promena kroz koje smo prošli, i to baveći se samo spotovima, njihovom estetikom, porukom i ekonomskom logikom. Bavljenje njima ispostavlja se kao izuzetno efektan način da se objasne društveni procesi koji stoje u njihovoj pozadini, u poslednjih trideset godina tokom kojih se socijalni pejzaž bivše Jugoslavije tako drastično izmenio. Oni su ostali kao živo ogledalo jednog sveta koji je u međuvremenu nestao.
Ne možemo da se otmemo utisku kako će za našu javnost biti novitet i sama spoznaja da iza svakog kulturnog produkta stoji neki društveni proces: tako je i video-prezentacija pop-muzičke scene – uvek istovremeno bila pojavni deo dubljih društvenih tokova… Raspevani Beograd spektakularno poentira nudeći ovu poruku kao svoju glavnu misiju. Dok je čitate, svesni ste da se suočavate sa retkim primerom poštene naučne knjige koja se bavi životnom stvarnošću oko nas – jedino što naša stvarnost nije baš tako često izvrgnuta kompetentnoj stručnoj analizi. Kao i uvek, treba imati hrabrosti da se govore činjenice, a to je ono što ovo delo neštedimice čini.
Irena Šentevska je već umela da se bavi ovakvim analizama epohe, kao što pokazuje njena knjiga The Swinging 90s: Pozorište i društvena realnost Srbije u 29 slika (Orion Art, Beograd, 2016). Autorka je ovde obavila gigantski posao baveći se uzorkom od 4733 spotova nastalih u ovdašnjoj produkciji (spisak literature i indeks se protežu na više od 100 strana), razmatrajući ih u dve ravni: prva je smeštanje u svetske tokove, a druga analiza ovdašnjeg konteksta. Time se postiže razumevanje da ni po čemu nismo ekskluzivni, nego deo globalnih zbivanja, kao i da je lokalna produkcija autentičan doprinos njima, te da je samo tako vredi i razmatrati. Takođe, postaje jasnije nego ikad da je svaki muzički žanr koji je zastupljen kod nas zapravo utemeljen u interesima neke ovdašnje društvene grupacije, sloja ili klase, što je posebno jasno u video-spotovima kao šljaštećem načinu na koji one vole sebe da predstavljaju.
Raspevani Beograd je knjiga podeljena na tri zone: Pink, Crnu i Sivu. Ružičasta se bavi turbo-folkom, crna rokenrol scenom, a siva hip hopom. Izbegavajući suvišne vrednosne sudove, kroz analizu video- spotova dolazi se do zaključaka koji postepeno iznose na videlo realne socijalne pozicije pripadnika ova tri paralelna sveta, što i sad koegzistiraju u Srbiji, samo ponekad se mešajući. Tu negde je skrivena istina o društvenoj evoluciji koja nas je pogodila tokom poslednjih trideset godina. Mada lično poznaje mnoge od pomenutih učesnika pop kulturne scene, muzičare, menadžere, novinare, pa i retke kulturne teoretičare, potpisnik je bio pomalo zatečen, pa i dirnut ovako širokim oslikavanjem i kontekstualizacijom cele muzičke zajednice, koja nama svima određuje svoje male ili velike uloge u mnogo širem razvoju događaja.
Knjiga Irene Šentevske Raspevani Beograd jedna je od najboljih originalnih knjiga o popularnoj muzici koje su dosad izašle na srpskom jeziku. Ona nudi ovdašnjoj akademskoj zajednici mapu kako da se snađe u oblasti sa kojom očigledno nije sigurna kako da se nosi, jer ozbiljnih istraživačkih radova sa ovom tematikom skoro i da nema. Svojim pionirskim istraživanjem, Šentevska ne samo da je na viši nivo podigla rečnik koji pomaže da se analiziraju fenomeni naše popularne muzike, nego je mrežom fusnota uspela da obezbedi svakom budućem istraživaču pouzdan vodič kroz relevantnu literaturu. Na taj način je udarila temelj mogućim studijama popularne muzike, kao delu studija kulture, što u bivšim jugoslovenskim krajevima, nažalost, još uvek ne postoji.
“Ovo je knjiga o Beogradu koji peva od muke”, rekla je u jednom intervjuu Irena Šentevska. Verujem da se iz istog razloga pišu i ovakva naučna dela.
Na Dan žalosti, u subotu, počeli su radovi na proširenju Bulevara vojvode Bojovića u zoni Beogradske tvrđave javlja Evropa Nostra Srbija i traži od nadležnih da hitno obustave radove
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
