I najtvrdokorniji, budistički strpljivi čekači – odavno rezignirani i nemoćno/krotko pomireni s tim da je pojava svakog broja nekog normalnog kulturnjačkog časopisa sama po sebi čudo i vrsta tranzicionog paranormalnog fenomena – već su kanda bili poodustajali i održali intimni pomen ljubljansko-beogradskoj post-YU „reviji za kulture“ „Balcanis“, s obzirom na to da se dotična nije pojavila s novim izdanjem još od onomad, iha-haj… Kad ono, megjutoa, „mrtvac“ se – hvala Bogu i Alahu – džilitnuo, i to s ni manje ni više nego petobrojem koji bi imao premostiti nastali vremenski zjap. Ne znam šta će biti ubuduće, ali ovo je nesumnjivo dobra vest.
„Balcanis“ br. 12–16 velikim je delom posvećen fenomenu nostalgije. Aha, jugonostalgija, znamo mi njih… Pa da, ali zapravo – ne; to jest, ne sasvim, iliti da – između ostalog. Tekst na koji se mora posebno ukazati ionako nema nikakve neposredne veze s „ovim prostorima“: reč je o opširnom odlomku iz ključne studije Ruskinje Svetlane Bojm (Boym) The Future of Nostalgia, u prevodu Ane Ristović, izvanredno lucidnog razmatranja vaskolikog postkomunističkog „veltšmerca“. Bajdvej, činjenica da te knjige još nema u srpskom izdanju nije drugo doli skandal i bezobrazluk. Evo sovjeta za dž: ako ne možete doći do originala, nije zgorega konsultovati lako dostupni skraćeni hrvatski prevod u časopisu „Kolo“, koji se može skinuti sa www.matica.hr. Ništa manje važan nije ni briljantan esej Bojana Baskara Austronostalgia, Yugonostalgia and memories of empires, u kojem autor svesno zanemaruje uobičajeni „postkomunistički“ kontekst, povlačeći umesne paralele između prostrane i multietničke crno-žute monarhije i Titove SFRJ (podsećajući, jakako, i na misao A. J. P. Tejlora da je Tito bio „poslednji Habzburg“), tj. insistirajući na prostornom i kulturalnom aspektu „jugonostalgije“ i njene prethodnice: „ono što nam nedostaje“ nije politički sistem, nego osećanje pripadnosti jednom „imperijalnom“ multiidentitetskom prostranstvu, strukturalno sasvim drugačijem od klasične nacionalne države (pa još „malih nacija“!), s njenim urođenim monocentrizmom. Mitja Velikonja kroz esej Značilnosti sodobnega nostalgičnega diskurza razmatra sam pojam i njegovo značenje/primenu ovde i sada; Martin Pogačar zaranja u istoriju ovdašnje popularne kulture i njenu političku upotrebljivost sa stanovišta vladajuće ideologije u nekadašnjem i sadašnjem kontekstu; Kruno Lokotar, Tadej Čater, Sead Vrana i (naročito) mlađana Šejla Šehabović ispisuju dojmljive narativno-esejističke minijature. I to nije sve.
U ostatku broja nalaze se tekstovi Đorđa Matića, Jordana Cvetanovića, Vuleta Žurića, Aleša Debeljaka, mnoštvo recenzija, etc. Ako je i od petobroja, nije malo. Kako god, ima ljudi, ima ideja, ima tekstova, a samim tim ima i nade – o smislu da i ne govorimo – da će jedan od retkih suvislih časopisnih projekata na Potkontinentu opstati, pa makar i zato da ne moramo posle još i za njim da budemo nostalgični (bre)!
Počeo je decembar, a rezultati 16 konkursa za projekte u kulturi nisu objavljeni, mada je trebalo još krajem marta. Oni koji stvaraju kulturu, odavno su prestali da ih očekuju
U Beogradskom dramskom opet gostuju pozorišta iz šest glavnih jugoslovenskih gradova članova Putujućeg festivala Regionalne unije teatara, govore svojim jezicima, i – razumeju se
Na konkursu Ministarstva kulture koji je realizovan u neuobičajeno kratkom roku, izabran je Predrag Đaković iz Praga da Srbiju predstavlja na Bijenalu umetnosti u Veneciji projektom „Preko golgote do vaskrsa“
Pred početak „Nušićevih dana“ u Smederevu, Narodnom pozorištu i „Ateljeu 212“ javljeno je da njihove predstave neće učestvovati, iako su bile pozvane. Zvaničan razlog je promena koncepcije, a nezvanični se naslućuje
Na mozaicima antičkog grada Sirmijum održana je turistička manifestacija „Vinski park“ bez dozvole Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. ICOMOS i građani protestuju
Naprednjačke Pirove pobede u Mionici, Negotinu i Sečnju pretvaraju u zgarište ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Time je Vučić postao elementarna katastrofa koja pogađa sve građane. Jednostavno – zemlja je izručena bandama
Prethodni dani su bili mučni za navijače Partizana, naredni će isto biti. Oduzet im je san, još jednom sa velikim Željkom Obradovićem na krovu Evrope. Sada je jasno samo jedno – Ostoja Mijailović mora da ode i tako spreči još veću štetu
Vučić se upravo dohvatio marksističke teze o odumiranju države. U njegovoj verziji Republika Srbije neće odapeti prirodnom smrću. Naprotiv – on će je lično zatući zarđalom lopatom
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
