I najtvrdokorniji, budistički strpljivi čekači – odavno rezignirani i nemoćno/krotko pomireni s tim da je pojava svakog broja nekog normalnog kulturnjačkog časopisa sama po sebi čudo i vrsta tranzicionog paranormalnog fenomena – već su kanda bili poodustajali i održali intimni pomen ljubljansko-beogradskoj post-YU „reviji za kulture“ „Balcanis“, s obzirom na to da se dotična nije pojavila s novim izdanjem još od onomad, iha-haj… Kad ono, megjutoa, „mrtvac“ se – hvala Bogu i Alahu – džilitnuo, i to s ni manje ni više nego petobrojem koji bi imao premostiti nastali vremenski zjap. Ne znam šta će biti ubuduće, ali ovo je nesumnjivo dobra vest.
„Balcanis“ br. 12–16 velikim je delom posvećen fenomenu nostalgije. Aha, jugonostalgija, znamo mi njih… Pa da, ali zapravo – ne; to jest, ne sasvim, iliti da – između ostalog. Tekst na koji se mora posebno ukazati ionako nema nikakve neposredne veze s „ovim prostorima“: reč je o opširnom odlomku iz ključne studije Ruskinje Svetlane Bojm (Boym) The Future of Nostalgia, u prevodu Ane Ristović, izvanredno lucidnog razmatranja vaskolikog postkomunističkog „veltšmerca“. Bajdvej, činjenica da te knjige još nema u srpskom izdanju nije drugo doli skandal i bezobrazluk. Evo sovjeta za dž: ako ne možete doći do originala, nije zgorega konsultovati lako dostupni skraćeni hrvatski prevod u časopisu „Kolo“, koji se može skinuti sa www.matica.hr. Ništa manje važan nije ni briljantan esej Bojana Baskara Austronostalgia, Yugonostalgia and memories of empires, u kojem autor svesno zanemaruje uobičajeni „postkomunistički“ kontekst, povlačeći umesne paralele između prostrane i multietničke crno-žute monarhije i Titove SFRJ (podsećajući, jakako, i na misao A. J. P. Tejlora da je Tito bio „poslednji Habzburg“), tj. insistirajući na prostornom i kulturalnom aspektu „jugonostalgije“ i njene prethodnice: „ono što nam nedostaje“ nije politički sistem, nego osećanje pripadnosti jednom „imperijalnom“ multiidentitetskom prostranstvu, strukturalno sasvim drugačijem od klasične nacionalne države (pa još „malih nacija“!), s njenim urođenim monocentrizmom. Mitja Velikonja kroz esej Značilnosti sodobnega nostalgičnega diskurza razmatra sam pojam i njegovo značenje/primenu ovde i sada; Martin Pogačar zaranja u istoriju ovdašnje popularne kulture i njenu političku upotrebljivost sa stanovišta vladajuće ideologije u nekadašnjem i sadašnjem kontekstu; Kruno Lokotar, Tadej Čater, Sead Vrana i (naročito) mlađana Šejla Šehabović ispisuju dojmljive narativno-esejističke minijature. I to nije sve.
U ostatku broja nalaze se tekstovi Đorđa Matića, Jordana Cvetanovića, Vuleta Žurića, Aleša Debeljaka, mnoštvo recenzija, etc. Ako je i od petobroja, nije malo. Kako god, ima ljudi, ima ideja, ima tekstova, a samim tim ima i nade – o smislu da i ne govorimo – da će jedan od retkih suvislih časopisnih projekata na Potkontinentu opstati, pa makar i zato da ne moramo posle još i za njim da budemo nostalgični (bre)!
