U 76. godini života, na nepodnošljivih 36 stepeni, puna tri sata je The Boss do poslednjeg atoma snage isterivao svoje. Kao i uvek, publici je dao baš sve - litre znoja, 28 pesama, nekoliko važnih poruka, podsticaj, ohrabrenje i veče za pamćenje
Koncertima u Milanu, Brus Springstin je zaokružio turneju planiranu za 2025. godinu, koja se sastojala od 16 nastupa u šest zemalja zapadne Evrope, a zapravo je bila nastavak prošlogodišnje turneje koja je prekinuta zbog narušenog zdravstvenog stanja Gazde iz Nju Džerzija.
Kao neko ko je prešao put od tihog poštovaoca do ogromnog fana čuvenog američkog kantautora, rešio sam da po drugi put – posle Beča 2023. godine – prisustvujem spektaklu koji nepogrešivo prirede Brus i legendarni „I strit bend” svaki put kada stupe na binu.
Istu želju su imali i brojni fanovi iz bivše države, pa su dodatnu gužvu na autoputu („the highway’s jammed…”) i po pumpama duž E70 pravili ljudi koji su ga zavoleli dok je Brus bio u usponu snage i moći, a Jugoslavija skladna i nepodeljena.
I dok Jugoslavija nije uspela da izdrži test vremena i pojavu loših ljudi, Brus Springstin jeste. Sa gotovo punih 76 godina i muzičkim stažom koji traje šest decenija, popularni The Boss iz gradića Frihold u saveznoj državi Nju Džerzi, dva sata i 52 minuta je držao pažnju gotovo 80 hiljada ljudi na čuvenom stadionu „San Siro” – ili „Đuzepe Meaca”, zavisno od toga čije navijače pitate – u Milanu.
Nekada davno, sredinom ‘70ih godina, uticajni muzički novinar i kritičar Džon Landau je napisao, nakon što ga je uživo gledao po prvi put, kako je Brus Springstin „budućnost rokenrola”. Pola veka kasnije, prosek godina publike na koncertu Brusa Springstina jasno sugeriše da je samouki velemajstor iz Nju Džerzija simbol jednog lepog perioda koji pripada prošlosti, ali njegova pojava, stav, energija i umeće odbijaju da se predaju, uspevajući u nameri da Brus Spingstin i „I strit bend” i dalje zvuče autentično, aktuelno i vanvremenski.
Zemlja nade i snova
Naziv upravo završene turneje je ujedno i naslov jedne od izvođenih pesama: The Land of Hope and Dreams, a koji podjednako lepo zvuči i na italijanskom: Una Terra di Speranza e Sogni. Osim izvanrednog muzičkog umeća koje se nikada nije dovodilo u pitanje, nastupi su imali i prizvuk Brusovog pravdanja zbog političkog stanja u kome se trenutno nalazi njegova domovina.
U nekoliko govora tokom koncerta je upozoravao da se dešavaju „čudna i opasna sranja” u Americi „koju voli i o kojoj nam je pevao”, izvinjavao se zbog ‘‘napuštanja tradicionalnih saveznika i priklanjanja diktatorima” i upozoravao na loše postupke „nedostojnog predsednika i pogrešne vlade”.
To je ujedno i odgovor na pitanje zašto je neko ko peva o „pravoj Americi” – američkim radnicima i gradovima, njihovim snovima i problemima – toliko popularan, važan i veliki širom (zapadnog) sveta. Problemi o kojima Brus Springstin priča i peva su postali univerzalni problemi, podjednako aktuelni u Srbiji, Italiji i Nemačkoj koliko i u SAD.
Ipak, pre i posle svega, publici je pružio nadu i veru da će biti bolje. Koncert je započeo sa No Surrender, a završio sa Chimes of Freedom, uputivši više nego jasnu poruku – da će njegova domovina ponovo biti zemlja nade i snova – ali i ohrabrenje ljudima koji su došli da mu se poklone.
Da neko ne bi stekao pogrešan utisak kako je nastup više bio propagandni nego muzički – što ne može biti dalje od istine kada je reč o stadionskim koncertima Brusa Springstina – red je da pomenemo i druge stvari koje su se dešavale tokom setliste duge 28 pesama.
Po sada već standardnoj proceduri, prvi deo koncerta je prošao u znaku manje popularnih, ali nikako manje kvalitetnih pesama iz Brusovog opusa. San Siro su na noge podigle pesme poput Promised Land i Hungry Hearts, dok je u raspored uvrštena i jedna od njegovih snažnijih pesama – The River.
Još jedna od odlika njegovih nastupa su i vrlo skromne i minimalno dekorisane bine. Tri ogromna ekrana koja prikazuju Brusa i saborce u momentima zanosa i sinergije sa publikom. Nema tu previše mesta za izmotavanja , potpuni fokus je na muzici – kvalitetu ozvučenja, tehnici sviranja, hemiji između muzičara, te energiji i porukama koje Brusova muzika nosi.
Kada smo kod saboraca, njegov verni prijatelj i desna ruka Stiven van Zant – poznatiji i kao Litl Stiven – ipak je nastupio u Milanu, nakon što je izvesno vreme proveo u bolnici zbog sitnijih zdravstvenih problema. Bilo je lepo videti ga i pozdraviti, kao uostalom i ostale članove fantastičnog „I strit benda” koje je Brus u prigodnim trenucima redom isticao u prvi plan.
Za drugi deo nastupa su bili rezervisani dobro poznati hitovi poput Born in the USA, Born to Run, Dancing in the Dark ili izvanredno prohvaćene Badlands, dok je posebno moćno zvučala Wrecking Ball. Izvođenje ove numere je nosilo težinu koje možda ni sam Springstin nije svestan – inspirisana je rušenjem njemu omiljenog „Giants Stadiuma”, a pre neko veče je svirana na San Siru, kome takođe preti rušenje u budućnosti, nakon čega je u planu gradnja novog i modernijeg stadiona.
Stoga je pitanje kako bi se osećao Springstin ako jednoga dana – a nadamo se da hoće – ponovo nastupi u Milanu, ali na nečemu što nije San Siro, gde je imao legendarne nastupe još u ’80im godinama prošlog veka. Da li bi ga, baš kao i protagonistu iz pesme Long Walk Home koji se vraća u rodni grad koga više i ne prepoznaje, preplavio osećaj melanholije?
My City of Ruins
Nisu to, međutim, bile jedine paralele koje su mi se vrzmale po glavi tokom koncerta, ali i u danima koji su usledili. Za glavni grad Lombardije smo krenuli na Vidovdan, 28. juna, kada je održan novi veliki protest u Beogradu, dok su nas vesti o blokadama, privođenjima i policijskog brutalnosti pratile tokom putovanja po Italiji.
Po povratku u Beograd – nakon par dana slušanja pesama poput Death To My Hometown i My City of Ruins – sačekale su nas gužve, blokade i građanska neposlušnost. Beograd nije moj hometown, ali jeste grad koji me je prigrlio i koji sam zavoleo. I posle dugo vremena, Beograd deluje kao da se budi i kao grad o kome bi Brus Springstin sa ponosom pevao.
Poslednja važna Brusova poruka sa koncerta – u vidu citata američkog pisca Džejmsa Boldvina – bila je u sličnom, optimističnom tonu: „Na ovom svetu nema toliko humanosti koliko bismo želeli, ali je ima dovoljno”.
U 76. godini života, na nepodnošljivih 36 stepeni, puna tri sata je The Boss do poslednjeg atoma snage isterivao svoje. Kao i uvek, publici je dao baš sve – litre znoja, 28 pesama, nekoliko važnih poruka, podsticaj, ohrabrenje i veče za pamćenje.
Na kraju nije rekao uobičajeno „We’ll be seeing you”, ali nadajmo se da smatra da borba nije gotova.
No retreat, baby, no surrender!
Iako mandat Svetislava Goncića na čelu nacionalnog teatra traje do decembra 2026, upravnik Narodnog pozorišta je iz ličnih i porodičnih razloga odlučio da se povuče i 5. jula ode u penziju
Organizatori dva letnja filmska festivala u Srbiji otkazali su ili odložili ovogodišnje planove zbog aktuelne krize u društvu. Kako politika utiče na scenu
Barak Obama je 2012. godine poslao svog ministra finansija da urazumi nemačkog kolegu koji je, protiv prezaduženih Grka, naglašavao moralni značaj trpljenja bola na kratke staze, zarad integriteta na duge staze. Ubeđivanje nije uspelo. U svakom slučaju, bez ordoliberalizma ne može se razumeti nastanak EU, kao ni nemačka pozicija u Evropi. Bez njega se, zapravo, ne može tumačiti ni XX vek
Pronalazak i širenje fotografije za Hoknija predstavlja trenutak u kome je optička slika samo fiksirana na papir uz pomoć hemijskih dodataka. Prateći likovne procedure, Hokni sugeriše da se modernost rađa upravo sa umetničkim oslobađanjem od optičkih aparatura i pomagala i povratkom na nesavršeni, manuelni izraz
Delajući unutar granica žanra (i zombi horora kao podžanrovskog skupa), te sopstvenih (mito)poetika, scenarista Aleks Garland i reditelj Deni Bojl nastavljaju sopstvenu priču mikrozapleta previše bavljenja uvek iritantnim eksplikatorskim zahtevima u kojima se gledaoci podsećaju na sve što je bilo u prethodnim filmovima. Pri tome, ama baš sve mora biti jasno, te, istovremeno, mora da zadovolji i nostalgičarski štimung kao nužan činilac u kreativno-poslovnim jednačinama ovog tipa
I kako će vatrogasci, policajci i lekari da brinu o nebezbednim tunelima? Pa, tako što će da osmatraju brdo i budu spremni ako se brdo obruši na autobus, na primer
Da li biste seli sa Aleksandrom Vučićem za kafanski sto nakon što je pomilovao naprednjačke muškarčine koje su palicom junački polomile vilicu studentkinji? Osim gubitka elementarnih moralnih kočnica, šta još stoji iza ovog čina
Nad premlaćivanjem i hapšenjem studenata čovek može da se zgrozi, ali ne sme da se iznenadi – pa sve je to Aleksandar Vučić najavio. Ali, videće da je pendrek slaba zaštita od naroda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
