Knjiga „Zastrašujući raj“ je sačuvala sećanja Čarlsa Simića, velikog američkog pesnika i esejiste srpskog porekla.
Ako se zna da su u njoj sećanja na detinjstvo u okupiranom Beogradu, na posleratni Beograd u kome je odrastao, na odlazak u Sjedinjene Američke Države i prve godine „američkog života“, potom na služenje vojske u američkim jedinicama u Nemačkoj i Francuskoj ranih šezdesetih, kao i na ulazak u poeziju i potom na uzbudljivu i jedinstvenu pesničku karijeru, biće jasnije zašto je Simić ovu svoju zbirku nazvao „Zastrašujući raj“.
Simić je imao neobičan život. Odrastao u jednoj kulturi, srpskoj, priznanja i svetski uspeh ostvario je u drugoj, američkoj. Bio je svedok važnih istorijskih događaja koji su se u različitim trenucima umešali u njegov život. Mnogi od njih, dobili su odjek u njegovim stihovima.
Uspomene je Simić zapisivao da bi razumeo događaje kojima prisustvuje. . Simić ne ulepšava nijedan trenutak proživljenog života, niti ga boji nostalgijom ne bi li bilo manje strašan.
Simić je upečatljiv i zabavan, lucidan i duhovit, i što je moguće posledica pesnika u njemu, u kratkim potezima osvetljava neku važnu epizodu iz lične istorije ili iz istorije društva.
Pisac se, mimo običaja u knjigama ove vrste, u ovim memoarima nije divio ni sebi, ni proživljenom vremenu, već je pisao iz prve ruke o onome čega se seća i o onome što je smatrao da valja da bude zapamćeno. Stvaran svet je predstavljao kao „urnebesno pozorište u kojem dečak Dušan (kasnije amerikanizovanog imena Čarls) iz publike posmatra sve te romaneskne, rečite i domišljate osobe kako se i u vremenu ratnih tragedija i sumorne posleratne obnove Beograda beskrajno prepiru, nadmudruju i zabavljaju genijalnim preuveličavanjima i nadahnutim besmislicama“ (iz predgovora Vesne Roganović).
Uspomene o likovima iz čikaškog i njujorškog miljea, recimo pesnici i umetnici kao što su Mark Strend, Brodski su ujedno i dragoceni dokumenti takozvane privatne istorije.
Isto važi i za anonimne likove njegovog „Zastrašujućeg raja“ , one iz njemu nepoznatog sveta egzilanata, za smušena i nesrećna raseljena lica koja u tuđini navlače maske kako bi prikrili i izgubili svoj pređašnji identitet, ne bi li se bolje uklopili u novo okruženje. „Među emigrantima ste katkad mogli sresti bivše premijere što šetaju kučiće, bivše generale sa štakama, nakinđurene dvorske dame, bivše milionere što hrane golubove u parku, stare pozorišne glumice u nemačkim i mađarskim poslastičarnicama na Drugoj aveniji“, napisao je.
Tako je sreo i kneza Pavla koji se, zatečen u civilnom ruhu u jednom pariskom restoranu, kruto i s nelagodom pozdravio sa svojim nekadašnjim „podanicima“ – tinejdžerom Čarlsom Simićem, njegovim bratićem i majkom.
Simićev odnos prema Evropi je ambivalentan, što je moguće razumeti s obzirom na traume koje je poneo iz okupiranog i posleratnog Beograda, i bede adolescentskih egzilantskih dana u Parizu. Pa ipak, on se nikad nije odrekao vrednosti koje je, svesno ili ne, usvojio iz ogromne tradicije evropske i svetske umetnosti, poezije i mitologije, koja je kroz brojne aluzije prisutna u njegovom celokupnom opusu.
Ovu autobiografiju od uspomena, Čarls Simić završava Hajdegerom: „Nijedan mislilac nikad nije stupio u samoću drugog mislioca.“
„Zastrašujući raj“ je jedno od najnovijih izdanja „Arhipelaga“, objavljeno je u prevodu Vesne Roganović.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
