Bilo je to vreme kad je studentski pokret na Beogradskom univerzitetu bio jedan od najmasovnijih, najuticajnijih i najbolje organizovanih pokreta među takvim pokretima na evro-američkoj političkoj mapi. To je trenutak u kome se u svetu pripremao novi, Drugi rat. Razume se, tadašnja Kraljevina Jugoslavija nije mogla da pobegne iz tog i takvog sveta. Njen vladajući režim, međutim, verovao je da je moguće ne samo ublažiti, nego možda i potpuno izbeći štetu od očekivanog svetskog rata ako se, blagovremeno, opredeli za buduće sile pobednice. Namesnik knez Pavle Karađorđević, predsednik jugoslovenske vlade Milan Stojadinović (ekonomista, dugogodišnji radikalski političar, direktor predstavništava dva velika britanska koncerna, takođe poznat kao „britanski čovek“, osnivač profašističke Jugoslovenske radikalne zajednice JRZ, Jereza, čiji su ga uniformisani članovi oslovljavali sa „Vođa!“ i pozdravljali fašističkim pozdravom) i njegovi koalicioni partneri u vladi sa kojima je, radi blokiranja politike Hrvatske seljačke stranke Vlatka Mačeka u Hrvatskoj, na ravne časti teritorijalno podelio vlast u Kraljevini, pa tako i samu Jugoslaviju, zatim katolički sveštenik Anton Korošec, kleronacionalista, predsednik klerikalne Slovenačke narodne stranke koji je na upravljanje dobio Sloveniju, i advokat Mehmed Spaho, vođa Jugoslovenske muslimanske organizacije (JMO), kome je na upravljanje prepuštena Bosna i Hercegovina, Hrvatska je ionako pripadala Mačeku – verovali su da su upravo Hitlerova Nemačka i Musolinijeva Italija one zemlje na koje se Kraljevina Jugoslavija može i mora da osloni kao njihov lojalni saveznik. Približavanje Hitlerovoj Nemačkoj, vojnopolitički savez sa Musolinijevom Italijom i tajni sporazum o prepuštanju Italiji četvrtine teritorije same Jugoslavije, sporazum o „iskrenom i večnom prijateljstvu“ sa Bugarskom pod autoritarnim režimom cara Borisa III, bili su glavni rezultati Stojadinovićeve vlade. Ovu spoljnu politiku dopunjavale su represivne mere režima na unutrašnjem planu – saradnja vlasti u primeni nemačko-japanskog tzv. Antikominterna pakta, politički procesi i koncentracioni logori za opoziciju, pretežno komuniste, mere deportacije politički sumnjivih osoba, upotreba vatrenog oružja sa smrtnim ishodom protiv demonstranata, zakon o „univerzitetskoj policiji“, naoružane paravojne grupe (Jereza, Zbor Dimitrija Ljotića) protiv radnika i studenata koje organizuju vlada i njena politička policija, narušavanje autonomije Univerziteta od strane državnog aparata, naročito policije i žandarmerije sa namerom da se autonomija sasvim ukine…
U takvom ambijentu, dakle, nešto više od dve godine pre početka Drugog svetskog rata i četiri godine pre nego što će taj rat zahvatiti i Jugoslaviju, pokrenut je list „Student“. Bio je to rezultat sprovođenja antifašističke politike Narodnog fronta u studentskom pokretu (širok savez komunista, demokrata, levih i desnih zemljoradnika…) i vidljiva posledica više sastanaka grupe studentskih aktivista (antifašista, levičara, članova SKOJ-a)
koja se krajem 1936. i početkom 1937, na inicijativu Iva Lole Ribara, sastajala u beogradskoj kafani Akademija (nalazila se u prizemlju Srpske kraljevske akademije, danas SANU, u beogradskoj Brankovoj ulici 15, gde se ova ustanova nalazila do 1952).
Ivo Lola Ribar studirao je političke nauke i političku ekonomiju u Parizu i Ženevi do 1935, tada se vratio u Beograd, upisao Pravni fakultet, diplomirao 1939, a onda se upisao na beogradski Filozofski fakultet. Bio je jedan od organizatora i najistaknutijih ličnosti omladinskog i studentskog revolucionarnog pokreta u Beogradu i Jugoslaviji tog vremena, član CK KPJ i sekretar CK SKOJ-a…
Poginuo je u napadu neprijateljskog aviona na improvizovani partizanski aerodrom na Glamočkom polju, 27. novembra 1943, odakle je, kao član CK KPJ, član Vrhovnog štaba NOV i POJ, glavni urednik „Omladinske borbe“, član redakcije „Borbe“, predsednik Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ), lični izaslanik Josipa Broza Tita i šef prve vojne misije NOV i POJ trebalo da odleti u Kairo.
Od 15. marta 1937. do izbijanja rata 1941. godine, „Student“ su uređivali Bogdan Pešić (glavni i odgovorni urednik), Ivo Lola Ribar (nepotpisivani pisac glavnih političkih uvodnika), Ratko Popović, Savo Dragojević, Boža Pejović, Puniša Perović, Milutin Popović Sandžaklija, Anton Kolendić i drugi. Redakcija je radila u Siminoj 8. Glavni ciljevi studentskog pokreta za koje se list zalagao bili su: antiratna politika i otpor prema vladajućem režimu, odbrana akademskih sloboda i autonomije univerziteta, razvijanje studentske solidarnosti i mreže za ekonomsku samopomoć, podrška radu studentskih kulturnih, sportskih i drugih udruženja, podrška sindikalnom pokretu i borbi radnika za svoja prava, dosledni antifašizam…
Naročito uverljivo, o tome svedoči „Student“ od 23. decembra 1939. na čijoj su naslovnoj strani objavljene čitulje studenata i radnika koje su policija i žandarmerija ubile tokom velikih studentsko-radničkih demonstracija u Beogradu 14. decembra 1939. Na ovim demonstracijama učestvovalo je oko 50.000 ljudi. Policija je upotrebila silu i otpočela sukobe s demonstrantima. Najžešći sukobi između demonstranata i policije odigrali su se u tadašnjoj Prištinskoj ulici (posle Drugog svetskog rata ova ulica decenijama se zvala Ulica 14. decembra; nedavno, vlast je njeno ime promenila u Ulica cara Nikolaja), kod Pravnog fakulteta, kod Tehničkog fakulteta i u Aleksandrovoj ulici (decenijama Bulevar revolucije, danas Bulevar kralja Aleksandra). Tokom demonstracija ranjeno je preko 50 studenata i radnika, dok je 10 učesnika, od čega 8 studenata, bilo ubijeno. Među poginulima bili su: Mirko Luković, student medicine, Rajko Lalić, stolarski radnik, Bosiljka Bosa Milićević, student više komercijalne škole, Živadin Sedlan, student tehnike i drugi.
Obnovljen već 1946, odmah po završetku Drugog svetskog rata, ne napuštajući izvorni koncept iz 1937, „Student“ je kao list beogradskih studenata i studentskog pokreta kontinuirano izlazio sve do kraja osamdesetih godina 20. veka. Na Dan studenata 1968. – 4. april – „Studentu“ je uručen Orden bratstva i jedinstva kojim ga je odlikovao J. B. Tito. Izlaženje tog i takvog lista u štampanom obliku obustavljeno je tokom desetogodišnjeg rata za jugoslovensko nasleđe, polovinom devedesetih godina 20. veka.
Kao aktivni subjekti jugoslovenske i srpske društvene, kulturne, političke, umetničke, naučne, novinarske i svake druge istorije, generacije „Studentovih“ urednika i saradnika ostavile su više nego dubok, podsticajan i neizbrisiv trag. Dokazi o tome danas se mogu naći u sačuvanim kompletima tog lista, u ličnim biografijama stvaralaca koji su obeležili 20. vek, u arhivama političkih i policijskih ustanova koje su se tokom decenija bavile „Studentom“ i njegovim saradnicima, ili unutar korpusâ ideja koji sačinjavaju naše posebne istorije. Nažalost, taj neizmerno veliki trezor kreativnosti i imaginacije do danas nije istražen – nepristrasno, sistematično i kritički.
Zadatak da se taj krupan nedostatak otkloni ostaje tako za neka bolja vremena. Inicijativa za obeležavanje 80 godina od pojave prvog broja „Studenta“, koju je u septembru 2016. pokrenula jedna neformalna grupa „Studentovih“ veterana iz različitih generacija – od 1953. do kraja osamdesetih – ima za cilj da podstakne, pokrene i ohrabri takav tok događaja u budućnosti. A kada do toga dođe, svakako će morati da se odgovori i na pitanje zašto taj list nije postojao i 2017, na osamdesetu godišnjicu od svog prvog broja. Ovde nema prostora da se na tako važno pitanje ponudi primeren odgovor. Ali, niko drugi nego Džordž Orvel sa svojom 1984. pomaže da se shvate razmere problema na koji nailazimo kada krenemo u traganje za odgovorom na pitanje: „Zašto ‘Student’ više ne postoji?“ Evo samo jednog od njegovih putokaza:
Ko kontroliše prošlost, glasila je parola Partije, kontroliše budućnost, ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.
(Autor je Saradnik, urednik, glavni i odgovorni urednik, izdavač „Studenta“, 1973–1977)
