U ovom ogledu probaću da odgovorim na teško pitanje – zašto čitaoci neke, inače, vredne i korisne knjige izbegavaju? Naime, privukao me je podatak da pojedine i to odlične knjige Kreativnog centra idu slabije od očekivanja. Najpre pogledajmo koje su to knjige.
Jedna od ovih sporo prodavanih knjiga je kratak i praktičan priručnik dr Mirjam Stopard, Prva pomoć za bebe (2014). Priručnik je napisan veoma koncizno, razumljivo i pregledno. Namera autorke bila je da u njemu izloži „jednostavan plan akcije koji treba primeniti kada se suočite s najčešćim oboljenjima i povredama, od dubokih posekotina i opekotina do nezgoda koje su same po sebi bezopasne, ali ipak uznemire dete, kao što su ubod na trn ili pojava plika“.
Knjiga Ričarda Nelsona i Džudit Gelas, Moć da se spreči samoubistvo (2010), posvećena je prevenciji samoubistva tinejdžera, a namenjena je prevashodno mladima koji su potencijalni spasioci svojih vršnjaka. Za tu ulogu spasioca neophodno je da imaju elementarna znanja o samoubistvu, njegovim motivima, kao i o psihologiji mladih samoubica. Mnoge samoubice danas bi bile žive da su njihovi prijatelji znali šta da rade kada su videli nagoveštaj da neko želi sebi da oduzme život. Tinejdžeri požele da umru kada im nije zadovoljena potreba za ljubavlju i kada nisu zadovoljni sobom. Ako misle da nisu u stanju da reše svoje probleme i ako veruju da će patnje večito da traju, da nema izlaza, oni se odlučuju da prekrate svoje muke. „Tragedija je u tome što biraju trajno rešenje za svoj privremeni problem“, kažu autori.
Mirijam Revo d’ Alon, vrsni znalac problematike rata, u knjižici malog obima Zašto ljudi ratuju? (2009) daje dobro promišljen i jednostavno iskazan pogled na rat. Za nju je rat „nasilje koje ne poznaje granice“, a čiji je cilj „pobeda nad neprijateljem“ i pokoravanje. Rat je, nesumnjivo, nasilje, ali „nije svako nasilje rat“. U knjizi se ne nude konačni odgovori, nego se stavlja naglasak na dobro postavljena pitanja koja čitaoca nagone na razmišljanje. Da li je čovek po prirodi agresivan, te je i rat prirodan? Može li se zamisliti svet bez ratova? Rat je, zapravo, „organizovano ponašanje, kolektivno organizovan čin nasilja koji sprovode društva“. Rat, dakle, nije prirodna pojava, već društvena, jer „ljudi ne ratuju kao jedinke, kao pojedinci“, već organizovano kao članovi društvene grupe, plemena, države. „Nasilje je nešto što verovatno nikada neće moći sasvim da nestane. Pitanje je, dakle, kako kontrolisati nasilje? Šta uraditi da bi sukob poprimio neki oblik koji nije smrtonosan?“ Još jedno teško pitanje: Da li postoje pravedni i nepravedni ratovi? Svaki rat je nepravedan, stradaju nevini, ali ako postoji pretnja genocida, onda je manje zlo zaštiti oružjem manju populaciju od militantne većine (rat protiv nacista).
Virdžinija Moris, napisala je Kako da se brinete o starim roditeljima (2013), obiman, obuhvatan i koristan priručnik. U njemu se sistematično i trezveno, ali i sa empatijom za roditelje i za već odraslu decu, govori o tome kako pomoći roditeljima kada zanemoćaju. Njena uputstva za to kako otvoreno razgovarati sa roditeljima o teškim i tugaljivim temama: o njihovoj budućnosti u dubokoj starosti, o rešavanju zdravstvenih, emocionalnih i stambenih problema, o odlasku u starački dom, testamentu – uvek su jasna, direktna i konkretna.
Pojava da neke dobre i čak izvrsne knjige slabije prolaze na tržištu od lošijih, javlja se i kod drugih izdavača. Uzmimo, recimo, primer nekih izvrsnih knjiga iz biblioteke „Psihologija za radoznale“ Zavoda za udžbenike. U njoj je 2011. objavljena knjiga jednog od najvećih savremenih psihologa Džona Bolbija, Sigurna baza, koja se još uvek prodaje. Bolbi je tvorac teorije afektivne vezanosti, koja ukazuje na ogroman značaj rane emocionalne vezanosti deteta za majku. Ništa manje ne čudi ni spora prodaja svetskog bestselera Evolucija želje: strategije čovečjeg parenja (2014), vodećeg evolucionog psihologa Dejvida Basa.
Zašto, sa stanovišta psihologije, čitaoci neće ove knjige?
U knjizi Prva pomoć za bebe se nalaze nesumnjivo korisni saveti i precizne instrukcije kako brzo delovati u slučaju gušenja bebe, napada astme, visoke temperature i slično. Pretpostavka na kojoj počiva ova knjiga jeste da je roditelj razumno biće koje želi da bude spremno, pripremljeno za slučaj bolesti ili nesreće koja može da snađe malo dete.
Kada bi to bilo tako, ovaj vodič bi se odavno rasprodao. Ali, nažalost, mnogi roditelji to nisu, nego su iracionalni u svom ponašanju, rukovođeni duboko ukorenjenim sujeverjem. Naime, verujem da kada zbunjen, nesiguran i zaplašen roditelj malog deteta (naročito, ako mu je to prvo), samo prelista ovaj priručnik u kojem piše da dete može da dobije opekotine, da prestane da diše, da padne u nesvest, proguta kliker, dobije meningitis i slično, on brzo sklopi knjigu, ostavi, i promrmlja: „Ne daj Bože!“, „Pu, pu, daleko bilo!“ Nesvesno, on veruje da će samom kupovinom knjige o tim strašnim stvarima prizvati nesreću, da time sluti zlo koje vreba nejako detence.
Knjiga Moć da se spreči samoubistvo napisana je veoma stručno i istovremeno razumljivo, ali je čitaoci obilaze. Roditelji i tinejdžeri se plaše ove teme, pa je tabuizirana i sam reč samoubistvo. Mnogi veruju da je samoubistvo mladih opasna tema, te je bolje da se o „tome“ ne priča. Ovo netačno mišljenje je vid otpora prema „nezgodnoj“ temi samoubistva. Naprotiv, kada se otvoreno govori o „tome“, onda se mnogo trezvenije razmišlja o samoubistvu.
Inteligentno, znalački i lepo napisana knjiga Zašto ljudi ratuju o ratu, o njegovoj prirodi, motivima i posledicama, napisana je prevashodno za mlade. Neočekivano slabija prodaja ove knjige, govori nam pre svega da je našim čitaocima dosta ratova i problema rata. Ova tema izaziva snažan otpor i osećanje odbojnosti, nelagodnosti, straha i gađenja. Kao i kod samoubistva ovde je na delu mehanizam odbrane potiskivanja, guranja neprijatnih sadržaja u nesvesno. Logika je: „Ovo je tako zastrašujuće, užasno, prema tome, toga i nema.“
Knjiga Kako da se brinete o starim roditeljima je nesporno pouzdan vodič za valjanu brigu o roditeljima. Knjiga je informativna, napisana znalački, pitko, duhovito, a tema je aktuelna, jer udeo starih ljudi u opštoj populaciji rapidno raste. Ali, mada starih ljudi ima sve više, o njihovim problemima govori se sve manje. Kult mladosti, zdravlja i lepote potisnuo je starost i stare ljude na marginu. Starenje se shvata kao bolest ili sramota. Starost se stereotipno sagledava samo iz bio-medicinskog ugla kao niz regresivnih, degenerativnih i patoloških promena koje neminovno vode do smrti. Zato se i ne treba čuditi što su stari ljudi, njihove teškoće, bolesti i nevolje postali tabu tema, koja se maksimalno izbegava jer izaziva „negativne asocijacije“. Pred ovim problemom ljudi zabijaju glavu u pesak i prave se da ne postoji. Ali uvek je bolje ranije se suočiti sa problemima starosti (zdravstvenim, psihološkim, finansijskim) nego kada se oni, često iznenada pojave. Izbegavanjem problema oni se neće rešiti, već će se samo gomilati i postajati sve veći. „Ignorisanjem onoga što je neizbežno ostaćete samo nepripremljeni za krizu koja će sigurno doći.“ Zato valja hrabro, ali pažljivo i taktično ići u susret problemu i sa njime se na vreme uhvatiti u koštac.
Izvrsne knjige Bolbija i Basa o afektivnom vezivanju i evoluciji seksualnog ponašanja ljudi, atraktivne su po temi, ali su napisane ozbiljno, argumentovano, analitički, te od čitalaca zahtevaju angažovanje intelektualnih sposobnosti i neko psihološko predznanje.
Kada razmotrimo razloge odbojnosti prema ovim tako različitim knjigama (po temi, stilu), postaje jasno da čitaoci radije biraju „lakše“ knjige koje se bave vedrijim temama, koje ne zamaraju i ne zahtevaju previše veliki misaoni i emocionalni napor. Posebno ih plaše knjige koje se bave „nezgodnim“ problemima starosti, bolesti, povredama i smrću. Prosečan čitalac se u velikoj meri vlada po principu zadovoljstva i gotovo automatski, nesvesno okreće glavu od knjiga koje bi mogle da ga uznemire i nateraju da razmišlja o teškim pitanjima. Tada očigledno nevoljno, bez svesne odluke stupaju na scenu mehanizmi odbrane – potiskivanje, poricanje, racionalizacija, kojima se čovek brani od provale neprijatnih afekata. Mnogim čitaocima, nažalost, draža je lepa, prijatna iluzija od ružne i neprijatne istine.
Knjige o kojima je ovde bila reč ubrajaju se u retko dobre, stručne i korisne knjiga koje, istina, zahtevaju misaoni napor, zrelost i kuraž da se čovek uhvati u koštac sa svojim potisnutim strahovima, strepnjama, kompleksima. Ko u sebi savlada unutrašnje otpore i otisne se u avanturu njihovog proučavanja, biće bogato nagrađen. Možda bi na omotnici navedenih knjiga trebalo da stoji: „Samo za hrabre!“
Žarko Trebješanin