Zarobljene porodice

Vitalij Manski je dokumentarista rođen u Lavovu u Ukrajini 1963. Veći deo života je proveo u Moskvi, gde je snimio niz zapaženih filmova, između ostalih o kontroverznoj ženskoj pank-

-rok grupi T.A.T.U. Posebno interesovanje su privukla njegova dva poslednja filma: Pod suncem (život „obične“ severnokorejske porodice) i Rodbina (ljubavi, nesporazumi, trzavice i netrpeljivost u jednoj ukrajinskoj familiji izazvani građanskim ratom). Tim povodom je protekle nedelje, u organizaciji festivala Slobodna zona, održao posećen masterklas u Beogradu. Iako je osnivač festivala ArtDok u Moskvi, Vitalij Manski se 2014. preselio u Rigu, u Letoniji.

„Otišao sam kada je počeo rat u Ukrajini“, objašnjava Manski za „Vreme“ svoje razloge odlaska. „Ne mislim da je presudno to što sam rođen u Lavovu, moja reakcija bi svakako bila slična jer se iz korena ne slažem sa politikom koja se vodi, odnosno sa odlukom vlade da se problemi rešavaju tako što se ulazi u druge zemlje.“

„VREME„: Da li je to bila vaša lična odluka ili ste imali neku vrstu političkog pritiska?

VITALIJ MANSKI: Zaista postoji pritisak u Rusiji koji je veoma jak nad ljudima koji nisu istomišljenici s vlašću, ali ja zbog toga nikad ne bih napustio Moskvu. Presudan je bio osećaj gubitka slobode. Unutrašnja sloboda koju osećam i doživljavam mnogo mi je važnija od pritiska koju vlast sprovodi.

Da li ste doživeli lično razočaranje u vaše okruženje, u bliske prijatelje čiji se politički stavovi u vezi sa ukrajinskom krizom ne slažu sa vašim?

To, možda, bolje objašnjava razlog mog odlaska. Možda razvoj političke situacije nije imao toliko uticaja, nego upravo moje okruženje, koje je pravilo takvu atmosferu da nisam mogao da dođem do daha. Osećao sam se kao alpinista koji se popeo na veliku visinu gde nema dovoljno kiseonika. Nisam mogao da dišem.

Vaš film Rodbina, koji ste snimali od proleća 2014. do proleća sledeće godine, bavi se vašom porodicom koja se našla na različitim stranama od kad je počela ukrajinska kriza. Vaša majka i tetke su u rodnom Lavovu, sestra vam je u Odesi, jedna tetka i njen sin na Krimu, porodica vašeg zeta živi u Donjecku. Njihov pogled na sukobe u Ukrajini je potpuno različit. Na početku filma kažete da nikad niste zamišljali da ćete napraviti ovakav film. Kakvi su sada, posle filma, odnosi u vašoj porodici?

Počeo sam da snimam film kada niko nije znao kako će se odvijati situacija u Ukrajini. Rat se naslućivao u atmosferi, ali još nije bio počeo. Još su svi bili živi. Tada moja majka uopšte nije htela da priča o toj temi, bilo joj je važnije spremanje doručka od ovoga o čemu mi sada razgovaramo. Posle godinu dana, ona se moli Bogu za mir. Vidimo u filmu da ona, zapravo, gubi veru da je mir moguć, ali se moli da, makar u njenoj porodici, niko ne pogine. Kada je počeo rat i kada se porodica podelila na različite strane barikada, više se nije ponovo sakupila. Od završetka snimanja prošlo je više od godinu i po dana i mogu da kažem da se ništa nije promenilo. Moja porodica je model celokupnog društva u Ukrajini. Tamo se ništa nije promenilo. Nisam baš ni siguran da nešto treba da se menja. Mnogi sada govore da je neophodno da dođe do primirja, a ja ne razumem šta je to mir dok zapravo traje rat. Ljudi sede u rovovima, s oružjem uperenim jedni u druge, nisu rešili nijedan od problema i onda se dogovaraju da mesec ili godinu dana neće da pucaju. Ali, oni su i dalje u rovovima. Zar se to zove mir? Rat mora da prestane. Nažalost, reći ću jednu surovu stvar – neko mora da pobedi. Tek nakon toga može da se gradi mir.

Srbija je devedesetih prošla nekoliko ratova, u kojima je bilo ratnih zločina i velikog stradanja civila. Ovdašnjoj javnosti deluje neobično da, pored velikih ratnih operacija, iz Ukrajine ne stižu vesti o masovnim zločinima nad civilima. Imate li objašnjenje za to?

Naravno, kada je bilo koji rat u pitanju postoji veliki broj civilnih žrtava. Ljudi iz Donjecka i Luganska održali su referendum o otcepljenju od Ukrajine i prisajedinjenju Rusiji. To je bio glavni razlog za rat u kojem oni danas ginu. Nije dobro porediti ratove u Jugoslaviji sa ratom u Ukrajini. Srbi koji tako misle, greše. Rat u Ukrajini nije pitanje kulture, jezika, nacionalnosti, to je pitanje konkretnog političkog pravca koji je danas prisutan u Rusiji. Dakle, to je politički rat.

Kako ste zadobili poverenje severnokorejskih vlasti da vam dopuste da snimate dokumentarni film o životu jedne „prosečne“ porodice u Pjongjangu?

To je bio veoma dug proces, čak dve godine, i meni su mnogo pomogle dve okolnosti: prva – ja sam vlastima u Severnoj Koreji predstavljen kao glavni reditelj u Rusiji, a za njih je pojam „glavni“ veoma važan. Druga okolnost je bila da Severna Koreja nije samo sebe ogradila od ostatka sveta već i je taj spoljašnji svet ogradila od sebe. Tamo se nije našao niko ko bi pogledao moj profil na Fejsbuku ili moju internet stranicu i da, u stvari, vidi ko sam ja. Da su to uradili, sigurno me ne bi pustili da snimim taj film.

Kompletan materijal snimali ste paralelno na dve memorijske kartice. Kako ste uspeli da obmanete cenzore koji su vas svuda pratili da ne vide sve što ste snimili?

To je bilo još teže. Jednu karticu smo kopirali u kompjuter, a sa druge smo brisali, čak i direktno u kameri prilikom povratka sa snimanja, sve za šta smo mislili da može da im zasmeta pre nego što je predamo vlastima. A moglo je da im smeta i nešto za šta mi nikada ne bismo ni pomislili da nije dozvoljeno. Imali smo dugačak spisak sa uputstvima kako, na primer, snimati spomenik Kim Il Sungu, Velikom vođi. Ako snimate cveće posvećeno Velikom vođi, ne sme ništa da bude ni ispred ni iza tog cveta jer on simbolizuje vođin lik.

Da li su vaši „pratioci“ gledali u monitor ili makar u zuher kamere?

Eksterne monitore nismo koristili, a demontirali smo ih i sa kamera. Snimatelj je rekao da mu je oko bolesno i da niko osim njega ne sme da gleda kroz zuher da se stanje njegovog oka ne bi pogoršalo. Međutim, veoma me je iznenadilo što, izgleda, naši pratioci ne poznaju dovoljno ni filmsku tehniku niti imaju ikakvog filmskog iskustva. Na primer, kada smo snimali kod gigantskog spomenika Kim Il Sungu, na brdu iznad Pjongjanga, stavili smo teleobjektiv od 400 milimetara. To je ogroman i dugačak objektiv, svaki amater zna da on služi za snimanje veoma udaljenih objekata i osoba. Oni su mislili da snimamo ljude u blizini spomenika, a mi smo snimali prozore i ulice dole u gradu udaljene tri, četiri kilometra. Oni nisu shvatali ni da crvena lampica na kameri ne mora da bude uključena prilikom snimanja.

Koliki je bio vaš strah da pratioci mogu da nađu materijal koji im niste prethodno predali na pregled?

foto: five stars film distribution

Kad smo stigli u Severnu Koreju, upravo je bilo suđenje američkom studentu kome su prilikom izlaska iz zemlje našli jedan plakat sa likom Velikog vođe. Taj mladić je osuđen na 20 godina zatvora. Pomislio sam: „Bože moj, šta sve nama može da se desi ako nam pronađu sve snimke?“

Iako je vaš film Pod suncem dokumentarni, izgleda da su vam vaši domaćini namestili svaki kadar. Uostalom, vi ste pustili integralne kadrove u kojima se vide dvojica muškaraca kako daju instrukcije porodici koja vam je dodeljena za protagoniste. Jednom ste izjavili da mislite da je otac sportski novinar, a ne inženjer u tekstilnoj fabrici, a da je majka radnica u restoranu, a ne u fabrici sojinog mleka kako su vam predstavljeni. Oni žive u prostranom i svetlom stanu u samom centru Pjongjanga, za doručak sto im je pun raznih đakonija, obe fabrike su veoma uredne, uniforme radnika nove i savršeno čiste. Čini se da je jedino istina da je osmogodišnja Zin Mi njihova ćerka i da je zaista postala pionirka na ceremoniji koju ste snimili. Da li su njih troje zaista porodica?

Mislim da jesu. Međutim, nisam siguran da porodice u Severnoj Koreji žive na način na koji mi zamišljamo. Osim porodice koja nam je dodeljena, za dva meseca boravka tamo nikada nisam na ulici video pravu porodicu: majka, otac, deca. Video sam da žene žive u krugu fabrika u kojima rade. Sa njima su i njihova deca koja tu ostaju do škole. Kada pođu u školu, deca žive u školi, i to sam video. Muškarci imaju desetogodišnju vojnu obavezu tokom koje nisu uvek u uniformi, ali moraju negde nešto da rade za državu. Izgleda da dva puta godišnje porodica ima pravo da se okupi, to je za praznike cveća koji su posvećeni Kim Il Sungu i Kim Džong Ilu, dedi i ocu sadašnjeg vođe Kim Džong Una. Tokom tih praznika sve porodice posećuju spomenike, nose cveće i fotografišu se. Nijednom nisam video da je iko imao bilo kakvu ličnu reakciju. Stajao sam tamo nekoliko sati, gledao kako se prave te porodične fotografije i mogu vam reći da je to bio moj najveći emotivni doživljaj u životu. Takvu emociju osetio sam samo još u Aušvicu, kada sam video kofer jedne od žrtava holokausta na kojem je pisalo prezime mog oca.

Da li ste za sve vreme boravka u Severnoj Koreji videli ikoga da se smeje?

(duga pauza) Ne.