Prva zbirka poezije Nedima Sejdinovića je „Zapratite me za još korisnih informacija“ što je, mora se primetiti, neuobičajen, pa valjda zato i prijemčljiv naslov. Jer, da u knjižari na polici vidim knjigu ovakvog naslova, sigurno bih je uzela, prelistala, pa ako nije skupa i kupila. pogledala. Ali neću je videti, barem ne u Beogradu gde živim, zato što je objavljena u drugoj državi, u izdavačkoj kući „Vijesti“ iz Zenice (BiH), i koliko čujem, upravo se radi na tome da stigne i do Srbije.
Pre ove poetske, Nedim Sejdinović je objavio dve zbirke priča, jednu zbirku eseja, i nebrojeno novinskih tekstova među kojima poslednjih godina dominiraju tekstovi u „Vremenu“.
Prethodne njegove književne tekstove nisam čitala, a pesme iz „Zapratite me“ su mi baš prijale. Kažem ovo, svesna da moj ukus i dopadanje ne mogu da budu nikakav kriterijum, samo zato što mi same pesme daju za pravo da o njima govorim polazeći od sebe. One su, naime, kao neko ko vam priča o svom upravo prošlom danu, a vi ga slušate i bude vam blisko i potrebno.
Nedim (neprirodno mi je da ga oslovljavam prezimenom kako nalažu pravila) je pesme rasporedio u nekoliko ciklusa, a u podnaslovima je, u zagradi, dodao uputstvo za čitanje. Na primer, ciklus „Intima“ je „za čitanje nasamo“, ciklus „Radnje“ je „za čitanje u manjim grupama“, ciklus „Uspomene“ treba „čitati na stadionima“ – razumete o čemu se radi.
Ja sam ih čitala onako kako uvek čitam i pesme i priče, preko reda, kako me koji naslov „uhvati“. U ovom slučaju počela sam od „Intime“, ne moram da objašnjavam zašto.
Naišla sam na formu kakvu ne poznajem, a biće najtačnije ako je opišem kao spoj dramskog, dokumentarnog i poetskog. Kao i u svakoj drami, Nedim prvo navodi mesto radnje, odvija se u jednoj običnoj južnotelepskoj kući a Južni Telep je deo Novog Sada, i zatim likove: Duško prijatelj i saputnik, pas Laza, mačori Mehmed Meša Baždarević i Vasil Tupurkovski zvani Vasica, i mačke Mica i Žozefina II. Naravno da neću da prepričavam. Samo ću da kažem da su i blagotvorne, i smešne i potresne, i gorke i slatke, da su čas sve to zajedno, čas odvojeno. Sve zavisi kako ste kad raspoloženi.
Do kraja knjige ima još mačaka i pasa, a svima je zajedničko da Nedim u njima vidi ljudske živote. Ti životi nisu ni lepi ni laki ni dobri, isključivo zbog ljudi (vidi „Ibuprofen“ o ženi koja je trovala mačke), ali su – životi.
I dokumentarnog ima do kraja knjige. Zapravo, ima ga u svakoj, ali možda ja to tako učitavam zato što Nedima znam pre svega kao novinara.
Neke Nedimove pesme su kao dnevničke /putopisne beleške. Na primer ona o Temerinu gde je jedna čudesna mesara u kojoj „kupujemo džigernjaču / Koju prijatelj zove džogernjača“, ali i „kobaje, suvo meso, nekad jebatga i švarglu / I kulen prelep / Sve jeftinije nego u Novom Sadu / O kvalitetu neću, probaćete kada dođete na Južni Telep“. Sve se to kupuje „U mesari čiji je osnivač otac sada vremešne a još uvek / lepe / Edite / Koja je našem komšiji Feriki sa Južnog Telepa / I njegovom mini-morisu dugo godina bila simpatija“, ali ga njemi nisu hteli, baš kao u onoj Balaševićevoj pesmi.
Ili ona o Novoj godini u biblioteci Somborske kasarne, ili o druženju uz kobasice, sir i vino „jer vino se jede viljuškom“.
Tokom čitanja ima se utisak kao da se pesma odvija baš tu, između knjige i očiju koje ih čitaju. Treba samo da čovek korakne i postane njen deo.
Da li bi pesme iz „Zaprati me“ bile pesme i da su pisane u proznoj formi? Da. Bez svake sumnje. Zato što, kako me je učio profesor Ivo Tartalja na Teoriji književnosti, pesme nisu pesme zato što su u stihu nego zato što su, prosto, pesme. Naravno pod uslovom da – jesu.
