Stoga mi dolazimo do dve antiteze: 1. Društvo se ne može urediti tako da ide na ruku umetniku;
2. Bez umetnika civilizacija nestaje. Nikada nisam čuo da je neko rešio ovu dilemu (rešenje mora da postoji) a o njoj se veoma retko razgovara iskreno.
Ne, nije tipfeler: radi se o knjizi Džordža Orvela, ali to nije 1984; doduše, ovo je jedna od onih knjiga za koje pisac ni ne zna da ih je napisao, koje su, dakle, rezultat tuđeg izbora i priređivanja. Orvel je – tada još relativno mlad novinar i ne tako poznat pisac – od 1943. do 1947. ispisivao redovnu kolumnu u levičarskom londonskom nedeljniku „Tribjun“; iz nekog razloga, koji nam u opremi knjige nije naveden, priređivačica srpskog izdanja (izbor i prevod Teodora Ilić; Književna opština Vršac 2015) opredelila se za izbor tekstova isključivo iz 1944. godine, i otuda ovaj naslov tanke knjižice (82 strane), sačinjene od izbora iz kolekcije As I Please.
Orvel kao pisac nefikcionalne književnosti, prevashodno esejističke, memoarske i putopisne, nije nepoznat čitaocima sa srpskohrvatskog jezičnog područja, u najmanju ruku od objavljivanja onih čuvenih Odabranih djela u „Augustu Cesarcu“ te amblematske 1984. godine. Zapravo, sve bitnije knjige Orvelove, osim onih dveju daleko najpoznatijih (Životinjska farma i 1984) ili su klasičan non-fiction ili proza izuzetno jako utemeljena na autobiografskom kazivanju, otuda i žanrovski rubna. Pa ipak, ovaj (pre)oskudan izbor koji je sada pred nama nije bez izvesne draži otkrića – za bolje upućene, barem podsećanja na – jednog donekle drugačijeg Orvela.
Navikli smo, naime, da nefikcionalna dela slavnih književnika nekad i malo isforsirano trpamo u žanrovske odrednice kakve su „esej“ ili „memoar“, baš kao da je ozbiljnog pisca nedostojno da se bavi klasičnim novin(ar)skim žanrom kakav je kolumna ili komentar, ali ovi Orvelovi tekstovi naprosto nisu „eseji“ nego prave, rasne magazinske kolumne, živo tekstualno tkivo uraslo u trenutak u kojem nastaju i mesto gde nastaju – a to što ih možemo i što ih, štaviše, ima smisla čitati sedam decenija kasnije, tek je prirodna posledica činjenice da se radi o pametno i dobro napisanim tekstovima, u kojima se lako daju naslutiti neke tematsko-motivske opsesije kojima će se Orvel pozabaviti kroz ona dela koja su mu donela globalnu slavu, a kolateralno i takoreći pop status „proroka“.
Šta uopšte znači pisati kolumnu u Londonu 1944? Rat još uveliko traje, Treći rajh se polako krši i lomi, no još je to daleko od kraja, po Londonu i Engleskoj još padaju bombe – ali je britansko i savezničko bombardovanje Nemačke i drugde po Kontinentu već uveliko prevagnulo – živi se u okruženju donekle suženih sloboda i naravno mnogo radikalnije suženih materijalnih mogućnosti (racionisane namirnice etc.), i uopšte, istorija je nepodnošljivo vrela, još se ne zna na šta će sve to izaći. Orvel je tek prevalio četrdesetu, i pozicija sa koje promišlja stvarnost Engleske, Evrope i sveta pred slom nacizma veoma je jasno antifašistička, i u tome pisac nijednog momenta ne pravi kompromis sa žilavim malograđanskim predrasudama koje same po sebi niti su ekskluzivno nemačke, niti su rođene tek u to doba – pre svega se to odnosi na antisemitizam. Istovremeno, njegov je odnos prema pacifističkim strujanjima (prirodno, najprisutnijim na levici) veoma zanimljiv: lako ćemo se složiti da je rat zlo, ali on je već tu, i valja ga dobiti, ne toliko iz banalnog razloga što je u ratu „naša zemlja“, nego zato što, barem u tom konkretnom ratu, zvanom Drugi svetski, dve strane nikako nisu moralno i civilizacijski ravnopravne, prostije rečeno, nikako nije svejedno ko će pobediti, ko će „pisati istoriju“, kako Orvel unapred lamentira. Osim toga, u danima intenzivnog (sada pretežno savezničkog) bombardovanja „civilnog stanovništva“, iliti „žena i dece“, kako se to prigodno retorički sentimentalizuje, Orvel provokativno baca rukavicu u lice licemernom, selektivnom humanizmu: zašto je – pita on i kanda ne dobija dobar odgovor – rat „human“ kad u njemu ginu isključivo mladi muškarci (alias, ne–civili, mahom nedobrovoljno mobilisani i predodređeni da u ime svih, u ime „države i nacije“, budu topovsko meso), a „nehuman“ postaje tek kad gine bilo ko drugi?!
Orvel je nedvosmisleni socijalista, još sklon traženju sveta koji će biti pravedniji, unapred se grozeći vraćanja Engleske na nekakvo „predratno stanje“; istovremeno, njegov je antitotalitarni refleks besprekorno razvijen: tu doslovno već ima nekih rečenica koje ćemo, jedva izmenjene, kasnije pronalaziti u 1984 (recimo, „ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost“) i nije baš nimalo sklon divljenju sovjetskom i tome sličnom despotizmu kao tobožnjoj alternativi kapitalističkoj eksploataciji. O, kako li bi se neprijatno iznenadio da vidi da je danas iznova levo-hipsterska moda da se svaki antitotalitarni diskurs izjednačava sa istorijskim revizionizmom, to jest da je danas opasno govoriti protiv totalitarizma bez obzira na njegov nominalni predznak, ako ne želite da vas svrstaju u simpatizere „anti-antifašizma“, pa makar s tim nemali baš ništa zajedničko…
Ovo su tek neki noseći motivi u ovih dvadesetak tekstova, no ima tu još svačega: uzgrednih i vrlo zanimljivih opaski o literaturi, o hrišćanstvu (napose katolici-zmu) i ateizmu, o tome je li umetniku bolje živeti od bogatog mecene (feudalizam) kojem valja laskati, države (socijalizam) koja je sklona da zauzvrat zahteva poslušnost i autocenzuru, ili od tržišta (kapitalizam), kojem možda neće biti potreban? Usput provejavaju i veoma zanimljive uzgredice o svakodnevnom životu u ratnom Londonu i još svašta, više nego dovoljno da opravda potrebu današnjeg i ovdašnjeg čitaoca za ovakvom knjižicom (e, još da je ovaj prevod podvrgnut ozbiljnijoj lekturi, za kojom je vapio…). Tako vam je to s dobrim piscem: piše za danas, a napisano mu ostaje za „večnost“; kod nadripisaca je nekako uvek obrnuto.
