Simptomi, kao što je poznato, mogu biti lažni, mogu da navedu na pogrešnu stranu i da upute na sumnjive uzroke, ali od nečeg se (to jest od simptoma) mora poći. Okretanje savremenih srpskih pisaca sadašnjosti, suočavanje s onom stvarnošću koja se, poput pustinjskih dina, na naše oči preobražava i stvara nove, do tada neviđene konfiguracije, moglo bi se razumeti kao simptom (blagog) oporavka srpske književnosti, a roman Crna knjiga mladog pisca Luke Tripkovića kao upečatljiv pokazatelj da se nešto, u tom smislu, zaista događa. Dokle god su se pisci povinovali, svesno ili ne, vladajućoj tendenciji da, poput kokoši, čeprkaju po prošlosti – što daljoj to bolje i bezbednije – ne izlažući se opasnosti da progovore o nečemu što bi moglo da im sklizne iz ruku, da im iscuri između prstiju kao pustinjski pesak, dokle god su sledili utabane staze svenarodnog očekivanja i mitotvoračkih obrazaca, u takvim konstelacijama, dakle, književnost naprosto nije bila u stanju da hrani samu sebe (premda ume da prehrani pisca koji ima sluha za ono što se traži). Složeni Tripkovićev roman – više od 500 stranica dinamičnog teksta – gađa u samo srce tame, hvata se u koštac sa onim ovde i sada, a da, u istom, ne izneverava zahteve književnosti. Drugim rečima, briga za književni izraz ostaje glavni piščev zahtev, a samonametnuta žanrovska ograničenja, u takvoj postavci, nužno se prekoračuju. Upravo to čini Tripkovićev poduhvat dalekosežnim i vrednim pažnje.
Na prvi pogled, reč je o žanrovski neodredivoj knjizi, jer mešaju se politički triler s distopijom, istorijski pristup sa živom sadašnjošću, krimi-priča sa sirovim privatnim zapletima, ali dinamika ne opada, slagalica, kako roman napreduje, daje sve jasniju sliku, a radnja se, s povremenim neočekivanim skretanjima u prošlost ili skokovima u druge prostore ili druga vremena, produbljuje i dolazi do uzroka. U središtu romana nalaze se jedna moćna žena (Sena), jedan ne baš moćni muškarac (Norton), bivša Senina ljubav, čovek koji je pokušao da proguta žabu preveliku za svoje mogućnosti, pa sada Sena mora da ga vadi iz govana, potom uspešan mladi čovek (David) koji postaje zavisan od virtuelne realnosti u kojoj može da kupi sve ono što ne u može u realnoj realnosti – a može i obratno: u virtuelnoj realnosti radi sve ono što je radio i u stvarnoj stvarnosti, samo je to sada višestruko pojačano, pa ako je, recimo, u stvarnosti isprobao sve što je mogao kada je o seksu reč, te mu je seks postao dosadan, sada će u virtuelnoj realnosti da se prepusti sumanutim avanturama (ali cena se, na kraju, o kojoj god realnosti da je reč, mora platiti) – i, najzad, nekada veliki novinar (Sergej), koji se za male pare prodao tabloidnom i mafijaškom smeću, da bi sada, neočekivano i za sebe samog, pokušao da otkupi sopstveni život postajući ponovo ono što je nekada bio: veliki novinar. Radnja je smeštena u neposrednu budućnost, u reformisanu Evropsku uniju, naročito u najsiromašniju zemlju Evrope koja se zove Srbija i koja je, u raljama političko-mafijaške ekipe (razlike nema), zakovana za civilizacijsko dno. Oko glavnih likova roje se gmazovi, poput ministra Pašića, na primer, koji bi, u normalnim okolnostima, i dalje tavorili u svom prirodnom staništu, ispod kamena. Sve počinje kada iz ledenog Dunava izroni leš lepe Rumunke, a u njenoj se vagini, očigledno tu skriven, pronađe USB s podacima za koje se pretpostavlja da bi, ukoliko se obelodane, mogli da dovedu ne samo do pada vlasti u zemlji Srbiji, već bi mogli da pokrenu lančanu reakciju na međunarodnoj ravni. Ovu žanrovsku uslovljenost, međutim, Tripković nadilazi tako što, zajedno sa zahtevima žanra, razvija i paralelne tokove, uvodi paralelne priče koje, na jedna ili drugi način, dovode u pitanje upravo onaj svet koji ne poznaje drugu sredinu osim političko-mafijaške. Ovakav bi se postupak, razume se, lako urušio da Tripković ne pokazuje visok nivo osećaja za (književnu) meru, te na mestima na kojima bi priču mogla da zatrpa sirova stvarnost – zapleti s političko-mafijaškim poduhvatom bespravne izgradnje luksuznog kompleksa – on izmeštanjem perspektive otvara prostore za uzmak, napredovanje ili, jednostavno, manevrisanje. Poglavlja romana, utoliko, funkcionišu kao epizode televizijske serije, ali kao i u kvalitetnim serijama – recimo Senke (Umbre) Bogdana Mirike i Igora Kobleanskog ili Vrh jezera (Top of the Lake) Džejn Kempion – nikada žanrovski model neće da pojede širu sliku, niti će da pokrije pojedinačne sudbine. Naprotiv, Tripković koristi žanrovske uslovljenosti da bi opisao razvaline jednog društva ili da bi ispitao uzroke koji se, iz pojedinačne perspektive, razumeju kao nekakva sudbina.
Zbog svega ovoga (i još po nečeg) mogu se Tripkoviću oprostiti sporadična preigravanja – igra ponese pisca i on joj se prepusti ne shvatajući da upravo tada, na neki način, krši pravila igre – pa pojedine epizode, ma koliko za sebe bile lepe (poput ukazivanja Lisjena Frojda, na primer), neće sasvim da opravdaju svoje mesto u romanu. S druge, važnije strane, nema nikakve sumnje da je srpska književnost ovom knjigom dobila još jednog pisca od kojeg, sva je prilika, imamo pravo da očekujemo mnogo.
