Zamak

Kao dečak u sunčanom Mostaru mislio sam da u centralnoj Evropi uvek pada kiša. Stvarno, kiša je padala kad sam iz Praga pošao da posetim zamak Franca Ferdinanda. Vukući rep po pljusku paun je nestao u ulazu. Atmosfera dvorca Konopišće me podsetila na austrougarske pošte i bolnice u Bosni. Zamak je bio spomenik vlasnikovoj ljubavi za „najvitkiju ženu u carevini“. Bez carevog blagoslova, usled hijerarhijske razlike između Ferdinanda i Sofije Hotek, njihov brak je bio morganatski. Deca nisu mogla da naslede krunu. Dvorsko bečko društvo nije prihvatalo nadvojvodinu ženu i Konopišće je postalo njihovo pribežište. Uprkos Ferdinandovom velikom bogatstvu, nasleđenom od majčine porodice d’Este, dvor je bio namešten nespektakularno. U Konopišću sam se setio izjave Muzilovog Ulriha da su mnogi letnjikovci koje je posetio bili moderniji od carskog dvora. „To su palančani“, rekao je jedan Čehovljev prijatelj za rusku carsku porodicu.

Brkati, svetlooki Ferdinand rodio se obdaren mačjim ubilačko-skupljačkim nagonom. Svetac zaštitnik Konopišća bio je sveti Hubert, patron lova. U dvoru je izloženo 3000 trofeja – jedan odsto životinja koje je Franc Ferdinand za života ubio. Prestolonaslednik je pucao i pucao. On je 100.000 životinja ubio za deset godina. U proseku je ubijao 40 životinja dnevno. Pošto su hajkači gonili divljač, često nije ni punio pušku. Ponekad je pucao iz kreveta. Lični rekord bio je pomor 2,198 životinja na dan.

Antilope iz Indije i evropski bizoni iz Poljske zurili su u nadvojvodine sobe. Medvedi su se zastrašujuće kezili. Širili su krila orlovi i šljuke. Zidove su krasile umudrene i nakežene lisice i bezbrojni rogovi srndaća. Celu tavanicu su pokrile lepeze iz repa tetreba. Drugi tetrebi izvijenih vratova nemo su kukurikali u večnost.

Sa peskovitim zvukom kiša je zasipala kola dok sam se vozio da posetim ćeliju Ferdinandovog ubice Gavrila Principa u Terezinu. U toj ćeliji dvadesetogodišnjaka su svako veče okivali za zid i tu je iskopnio. Velika fotografija predstavljala je mladića upalih očiju i isturene brade. Crnorukaš major Tankosić ga je smatrao previše potuljenim da bi mu poklonio poverenje. Principu nisu verovali, a u šta je verovao on? Verovao je u svetsku revoluciju, nakon što svaki narod prođe kroz „nacionalnu fazu“. Verovao je u jugoslovenstvo. Verovao je da bi ga trebalo zapaliti na krstu, da bi njegovo zapaljeno telo „bilo putokaz njegovom narodu na putu u slobodu“. Kao Marineti verovao je „u lepe ideje koje ubijaju“. Kad ga je sudija upitao da li veruje u boga, on je odgovorio: „Ja verujem u sve“. Princip je pisao stihove pod uticajem Vitmena. Jedan stih kaže „Voleo bih da sam živeo druge živote“. Drugi: „Voleo bih da mi se rađa dete“.

Dvadeset osmog juna hiljadu devetsto četrnaeste u Sarajevu, Princip je ubio Franca Ferdinanda i njegovu trudnu ženu. Nadvojvodine poslednje reči bile su „Nije to ništa“. Za punih sto godina dileme su nadživele atentatora i ubijenog. Je li Princip pucao u Progres? Je li on simbolično pucao na Rilkea, Frojda i Klimta? Je li pucao u hijerarhijske razlike među ljudima i narodima? Je li njegov pucanj bio pokušaj da se prečicom uđe u Kafkin Zamak? Franca Ferdinanda je od njegovog ubice odvajalo stotine hijerarhijskih nivoa. Moglo bi se reći da su ta dvojica ljudi bila ujedinjena samo smrtnošću… A mogle bi se među njima pronaći i neke sličnosti. Obojica su bili tuberkulozni u doba tuberkuloze i mesto im je bilo u Manovom Čarobnom bregu, samo nadvojvoda za Davos nije imao vremena, a zaverenik novca.

U Markesovom romanu Sto godina samoće ubijeni Prudensio Agilar je u smrti postao toliko usamljen da je zavoleo svog ubicu Hozea Arkadija Buendiju i dolazio da se druži s njim. Na ovom svetu Princip i Ferdinand niti su se mogli sresti niti su imali šta jedan drugom da kažu. Zamišljam kako na drugom svetu ta dvojica ljudi igraju šah. U posmrtnom razgovoru, koji je nemoguće prisluškivati, usne se naprazno pokreću, kao u nemom filmu. Svetle oči nadvojvode tonu u duboke oči zaverenikove.

O čemu na nebu mogu razgovarati ta dva simbola koji su nekad bili ljudi? O događajima koji su se kao domine složili nezavisno od njih? Kajzer Vilhelm nije obnovio ugovor o nenapadanju s Rusijom. Formiranjem Srdačne Antante i nemačko-austrijske alijanse, Evropa se našla podeljena na dva bloka. Nemačka, koju su mnogi Francuzi smatrali istočnom zemljom, priželjkivala je kolonije i životni prostor na istoku. Došla je i prošla alhesiraska kriza i Teodor Ruzvelt je posredovao. Posle atentata, Evropa je pošla u rat kao na svadbu. Teško je poverovati u dečju radost ljudi zabeleženih na filmovima u Londonu i Berlinu, u Parizu, Beču i Moskvi. Kao posledica te radosti, mladost Evrope je pobijena u krvavom blatu. Povorci samo francuskih mrtvih bilo bi potrebno 23 sata da prođe kroz Trijumfalnu kapiju. Carstvo koje je Ferdinand trebalo da nasledi se raspalo. Država kojoj je Princip hteo da osvetli put u slobodu izgubila je trećinu muškog stanovništva.

Jesu li se svi ti Englezi, Francuzi, Nemci i Rusi pevajući bacili u rat zbog jednog nadvojvode i jednog zaverenika? Američki pisac Sinkler Luis verovao je da su ljudi koji su požurili u Prvi svetski rat bežali od svojih propalih brakova, od poslova koje mrze, od svojih promašenih života. „Rat da se završe svi ratovi“ bespovratno je uzdrmao evropsku veru u progres i heroizam iz doba tuberkuloze. Kasnije je arogancija Versaja dovela do poniženja Minhena. Još kasnije Terezin je postao koncentracioni logor a Konopišće centar Gestapoa. Još kasnije se u krvi raspala država koju je sanjao Princip. „Sve zbog ljubavi, nada ubavi“, objasnio je jedan trebinjski gimnazijalac u pesmi u slavu atentata.