Kao što je poznato, Sokrat je za života uglavnom pravio probleme: pio je, prežderavao se, filozofirao, preganjao se sa sofistima, bežao od žene, po vascelu noć nije dolazio kući, ratovao u ulozi hoplita, ganjao ribe i momke mlade (iako je bio ružan kao sam đavo), kvario je omladinu atinsku i, kako stoji u optužnici, nagovarao je da veruje u bogove neatinske. Čak je i za jednu Atinu to bilo previše. Zato ga je i ubila. On je, međutim, probleme nastavio da pravi i posle smrti. Ima onih koji su ga obožavali do imbecilnosti, što se vidi i po tome (imbecilnost, to jest) što su ga stavili uz rame Hristu, Budi i Konfučiju. Ima, međutim, i onih koji su ga proglasili glavnim krivcem za to što je filozofija neutešno skrenula s pravog puta: da nije bilo njega, njegove babičke veštine, dijalektike i ironije, bilo bi sve u redu. Ovako, u redu nije ništa. (Utešno je, doduše, što je ovo mišljenje Ničeovo. Pošto je, dakle, utvrdio da je Sokrat pre više od 2000 godina opasno zeznuo stvar, Niče je, sa sebi svojstvenom skromnošću, odlučio da filozofiju vrati na pravi put.) Da stvar bude još gora, Sokrat nam nije ostavio ni jedan jedini pisani dokument. Zato nam je ostavio Platona koji je, kao i svaki štreber, sve uredno zapisivao. Na ovom mestu, otprilike, počinje središnji zaplet knjige banjalučkog filozofa Zorana Arsovića: „nepismenog“ Sokrata, naprosto, ne bi bilo bez Platona koji piše. Usmenog bi Sokrata, da mu ne bi Platona, progutao zaborav (verba volent, scripta manent). Ali da li ta očiglednost ruši konstrukciju po kojoj na početku beše izgovorena, a ne napisana reč? Početak ovde ne znači „početak u vremenu“ – prilično je verovatno da su ljudi najpre progovorili, pa tek onda smislili pismo – već početak s kojeg počinje da se odmotava smisao. Dilema se može postaviti i na drugi način: da li postoji autentični Sokrat, ili je Sokrat, zapravo, Platonova izmišljotina? Ovde nije bitno da li je nekada živeo čovek od krvi i mesa koji se zvao Sokrat, kao što nije bitno ni da li je postojao „pravi“ Hrist. Ulog autentičnosti mnogo je dublji i opasniji. Ako, dakle, odgovorimo potvrdno, ako kažemo da je postojao autentični Sokrat, onda pretpostavljamo da smisao izvire sa mesta na kojem ga pisanje nije kontaminiralo. Ukoliko se, pak, priklonimo tumačenju po kojem je Sokrat lik Platonovog dela, odnosno neko ko pre pisanja nije postojao, onda u pitanje dovodimo veliku zamisao autentičnosti. Tada je, što bi rekao Derida, sve tekst. Ispod, ili iza teksta, postoji drugi tekst, koji upućuje na sledeći tekst, a ovaj, opet, na naredni. U toj koncepciji autentična je jedino neautentičnost.
Arsović ulaže ogroman napor da se, uz pomoć figure Sokrata, filozofskog potencijala Platonovih dijaloga, snage antičke filozofije i svoje filozofske odvažnosti, odupre toj nepodnošljivoj postmodernoj ideji o praznom mestu smisla, o neimanju autentičnosti. Zbog toga je njegov Sokrat, više nego bilo šta drugo, silina zamaha jednog strasnog mišljenja. Arsović odlučuje da zajaše bika (kao onomad Evropa iz mitskih vremena) i otvori pitanje Sokratove dijalektičke metode. U taj poduhvat on, naravno, ne kreće nepripremljen. Svaku neuralgičnu tačku ojačava već dostignutim sokratološkim iskustvima – njegova knjiga od nepunih stotinak stranica malog formata jedva podnosi spisak predložene literature – ali istovremeno koristi svaku priliku da se izmigolji iz dosadnog i ziheraškog akademskog manira koji počiva na geslu „ne talasaj“. S jedne strane Arsović zahvata sve važne motive, čime ispunjava zahteve žanra, ali i preuzima odgovornost za svoje ideje i čitaoca-nemernika ne ostavlja na miru: podbada ga, provocira, zavodi, izaziva. I tako do kraja knjige. Njegov će Sokrat, recimo, da razloži sve na šta naiđe, kao kiselina, da bi to što je razložio ponovo sklopio u metafizičko Jedno (str. 14). Njegov Sokrat, po nalogu dijalektičke usmenosti, ide više od reči, da bi u tom prevazilaženju otkrio sudbinsku čovekovu usmerenost ka transcendenciji (str. 22), što ga još jednom uvlači u metafizički vrtlog. Arsovićev Sokrat, iako pun dobre volje, rasteruje pošasti sofističkog relativizovanja kako bi se usredsredio na um i brigu o vlastitoj duši, čime, po nešto preterano, spasava sam život (str. 31). Ali njegov je Sokrat i jedan ozbiljni ironičar, onaj koji u pitanje dovodi upravo život do kojeg mu je stalo (str. 77), on je kolebljivo nesiguran (str. 61), filozof koji je uvek u bespuću (str. 59). Stranice na kojima autor analizira slavne sokratske pojmove – elenhos (ispitivanje, odnosno oslobađanje od predrasuda), dobronamerno osporavanje, majeutička veština, ironija, izumevanje filozofskog jezika – neprestano održavajući napetost između Platonovih intervencija i onoga što bi mogla biti autentična sokratska pozicija, jednostavno su sjajne.
Nije, međutim, uvek lako pratiti Arsovićeve nagle i pokatkad ne sasvim opravdane prelaze s jednog pojmovnog registra na drugi – možda su u čitavoj knjizi najproblematičniji pokušaji transcendentnog opravdanja imanentnih motiva: ljubav, dobro, bog ili Jedno umeju da se pojave ni iz čega, in medias res, kao izraz neprerađene spisateljske strasti. A opet, Arsović se usuđuje da tvrdi, da kaže, da đavola povuče za rep, čak i ako ga đavo, zbog drskosti, ošine repom.
