Zagrizao i sažvakao

„Da bih napisao najbolju knjigu koju je svet ikad pročitao, moram prvo da napišem bar jedno poglavlje koje će me katapultirati iz stolice. U letu ću napraviti trostruki salto sa dve cele torzije, pri doskoku se okliznuti o uglačan parket jer sam u sintetičkim čarapama i tresnuću leđima tako da potpuno izgubim vazduh. I ne treba mi.“

Možda je nekada strah od praznog papira kod štosekaže poslenika pisane reči bio veći, utoliko što je hartija bila opipljiva, možda se potom strah lakše razbijao jer su papir doslovno lupala slova pisaće mašine. Kako god, ni sa kursorom što treperi na belom ekranu nije baš lako, nema mastila, ali ima piksela i večitog užasa pred belinom koju ko zna da li ćemo ispuniti smislenim tekstom.

Baš se tako oseća i Slobodan Karl, beogradski pisac inteligentnih trilera (sam je sebe tako prozvao), toliko osrednji da na njemu kritičari naoštrenih zuba praktikuju čas anatomije.

Kod Karla nije to tek kreativna blokada zbog koje se pisci jadaju jedni drugima na književnim večerima, to jest makar u pauzi međusobnih ogovaranja. Ne, za njega je beli papir sada već ponor sa tankom žicom zategnutom preko i tek bi se pokoji hazarder opkladio da će pisac preći na drugu stranu.

Tako je Vasilije Glomazić (rođen 1983, rastao u Ljigu, a već dugo živi u Beogradu) u debitantskom romanu Antiklimaks, pišući o Slobodanu Karlu, istovremeno pisao o samom pisanju. Uz ta dva koloseka idu i dve, kasnije tri vremenske paralele, pa je pošteno reći da je Glomazić zagrizao toliko da je lako mogao da se zagrcne ili sam padne u figurativnu provaliju.

Njegov junak okružen je mrtvim roditeljima, bivšom ženom, osebujnim prijateljima, ali oni su više kao trolovi, demoni i dobri duhovi koji mu pomažu ili odmažu, ali u kojima se nadasve ogleda i vidi sebe. On je zapravo sam, i pokušava da preživi, ne samo kao pisac nego i doslovno.

Skelet Glomazićevog teksta poduprt je dijalozima dobro razrađenim i punim humora, u čemu pisac ima iskustva. Napisao je stotine tekstova za portal „Tarzanija“, pa potom i pokoji scenario za skeč-emisiju „Dnevnjak“ koja se davala na vojvođanskom javnom servisu, i to jesu dve adrese koje su definisale humor jedne generacije u Srbiji pre nego što su svi postali uslovno vickasti na Tviteru.

I tu je, čini se uspešno, Glomazić prikočio ponekad pubertetski humor sa pomenutih adresa, ostavljajući ga u romanu tačno na meri koja će prijati široj publici. A prijaće i radnja, to jest, za početak, samo njeno postojanje. Naime, u ovom romanu ima radnje za koju bi čitalac, prateći domaću književnu produkciju prethodnih godina, mogao pomisliti da je nepoželjna i prognana iz literature koja pretenduje na ozbiljnost. Mada o temama ozbiljnim, znamo, ne mora i čak ne sme se pisati dosadno.

Zato u život Slobodana Karla, tamo potkraj prve trećine romana, ulazi misteriozni mecena za kojeg do kraja neće biti jasno da li spada u anđele ili je Karl ušao u pakt sa đavolom. Samo je jasno da se mecena broji u one retke hazardere koji bi se kladili na propalog pisca.

Tu Antiklimaks postaje pravi triler, tmuran, crnohumoran, sve ide brže, jače, bolje premda Glomazić ostaje dosledan formi u kojoj svako (kratko) poglavlje govori o jednoj fazi pisanja, stvaranja, mučenja, sahranjenim idejama i klopkama koje pisca vrebaju, e da bi onda prešlo na dogodovštine Slobodana Karla koje odgovaraju toj fazi.

Nižu se scene bizarne i komične poput tuče sa drugim piscem, znatno talentovanijim, Karl od sebe tera svakog osim najupornijih, tako da mu u jednom trenutku ostaje samo da iskonski plače na ramenu čuvara groblja. Pošto radnja ne popušta, stranice se nižu, uslediće obrti i katarza, jedno planirano pa odgođeno ubistvo i slučajni susret kao poenta da se, čak i propalim piscima, čak i kad teturaju nad ništavilom, ipak neka vrata otvore kad se sva druga zatvore. Prvo treba preživeti, podseća nas Karl, da bi se, možda, živelo.

Roman u izdanju banjalučke kuće Imprimatur, koja je i proteklih godina izdala zapažene knjige što su dogurale do užeg izbora za NIN-ovu nagradu, ovih dana stiže u bolje opremljene knjižare pa će i Glomazić biti izložen seciranju kao njegov junak Karl.

„Objavljeno valja kritikovati, inače će da obogalji nedužnog“, kaže Karlov najoštriji kritičar, ali Glomazić nikoga neće obogaljiti, naprotiv, čitalac sklapa knjigu želeći debitantu da nastavi da piše, još izvežba ruku i izbaci pokoji suvišan pridev, i bude, kako kaže fraza, osveženje književne scene. Koliko je Antiklimaksom zagrizao, Glomazić je sasvim dobro sažvakao.