Zabranjeno čitanje

U dobra stara „krležijanska“ vremena ljudi barem nisu bili lišeni nekih slatkih i, načelno, plodotvornih iluzija; ako se, naime, složimo s Miroslavom K. da je Ovo Ovde, ovi naši zatureni južnoslavjanski prostori, zaista nekakav „svračji zakutak“, onda se tom „zakutku“ može ipak suprotstaviti nekakav Veliki Svet, makar i kao žudnja i himera, kao čeznuti prostor osvežavajuće Drugosti, prostor u kojem je „sloboda“ nešto za individualnu upotrebu, a ne samo mobilizatorski pojam-poklič koji lepo pristaje uz šarene krpe od „nacionalnih zastava“ iza kojih se „slobodari“ imaju krotko postrojiti. Dubravka Ugrešić se s tim svojim/našim „svračjim zakutkom“ obračunala u Kulturi laži (Arkzin, Zagreb, 1996), pišući prevashodno o mestu i ulozi pisaca i intelektualaca u tom našem palanačkom granginjolu devedesetih, u toj eksplozivnoj mešavini odnegovanog kiča, prefrigane laži i prave, ljudske prolivene krvi, a sve pod visokim pokroviteljstvom obogotvorene Države. Glasno odbijajući da bude „državotvorna“, platila je pozamašan ceh svog „nacionalnog disidentstva“ – uvek mnogo težeg od puko ideološkog, jer je represivni i mučiteljski potencijal nacionalističke kulture i etnocentrične države mnogo sveobuhvatniji. Od početka devedesetih Ugrešićeva je živela u SAD i zapadnoj Evropi („skrasila“ se, izgleda, u Amsterdamu), „suptilno“ ekskomunicirana iz matične književnosti i kulture: Udruženo Mediokritetstvo nije joj oprostilo demonstrativno odbijanje da se stavi pod novoisukani barjak i entuzijastički participira u instantnoj kultur-industriji laži, mržnje, ideološkog transvestitstva i fabrikovanog zaborava, a ona sama, hvala Bogu, nije činila baš ništa da taj oproštaj zasluži…

Knjiga eseja Zabranjeno čitanje dobrim je delom parnjak Kulture laži, ali ovaj put fokusiran na drugu stranu, na onaj Veliki Svet iz kojeg se, s predobrim razlozima, bežalo i beži iz našeg „svračjeg zakutka“; glavnina eseja u knjizi tretira, s prepoznatljivom ugrešićevskom ironijom, ali i nekom novom vrstom rezignacije i gorčine, čudesni svet književnog merkantilizma Zapada, u kojem i pisci sve više – ako žele da budu „uspešni“ – liče na japije i reklamne agente, a Prodaja postaje keyword, jedino o čemu se zaista vodi računa; dobro, možda to i nije baš od juče ovako, ali sada već polako izumiru i one sladunjave strategije prikrivanja koje su imale pokazati kako je estetska vrednost – bila ona „utrživa“ ili ne – i dalje ono jedino o čemu se vodi računa. U tom se okruženju pisac koji se ne može ili ne želi uklopiti u Trend gotovo nužno pokazuje Gubitnikom, ostaje da tavori na margini, daleko od velikih izdavača i medijske pažnje.

Bilo bi besmisleno čitati ove eseje kao autoritativnu naučnu studiju; ne bi bilo osobito teško pronaći niz kontraargumenata za mnoge, valjda namerno zaošijane iskaze – ponekad do granice mrzovolje – o pogubnoj prevlasti pop-kulture i njenih kriterijuma, o istovetnosti popularnih protestantskih matrica self–improvementa sa socrealističkim Obaveznim Optimizmom etc. Ugrešićeva se u nekim tekstovima Zabranjenog čitanja dala u tako strastvenu odbranu stamenih vrednosti „visoke kulture“ da bi se, na njenom mestu, neko manje vešt i samosvestan u svemu tome lako otkotrljao u zvocanje i mrtvopuvalisanje i naherio isuviše udesno, u čangrizavi kultur-konzervativizam. Autorka Zabranjenog čitanja se, naravno, uvek zaustavi na pravom mestu, i te kako svesna toga da mnoge od ne preterano ljupkih stvari u savremenoj kulturi i društvu ipak još nemaju autentičnu i suvislu alternativu; da falš-vrednosti i priklješćujuće familijarnosti našeg „svračjeg zakutka“ to nipošto nisu, to Ugrešićeva zna bolje od mnogih drugih, pa se zato i čuva da se njena kritika bilo kako poistoveti s ovdašnjim „desnim“ nagvaždanjima iz prikrajka. No, spisateljica s pravom upozorava kako „aktivistički“ duh, kojem je najvažnije da nešto bude PC (politically correct), low–fat, minority–friendly i. t. sl., pa makar bilo slaba literatura, ili ne bilo literatura uopšte, može da produkuje onu vrstu „glajhšaltunga“ u kojem se – posve nepatetično shvaćeni – smisao umetničkog gubi u Tiraniji Dobrih Namera. A u tome nesumnjivo ima nečeg socrealističkog, nije da nema… U permisivnoj kulturi u kojoj se ama baš svako poziva na „pravo na svoj glas“, više se nijedan glas uistinu ne čuje, i više nijedan glas nije zaista važan. Izlaz iz ove zamke svakako nije u petparačkom Povratku Tradicionalnim Vrednostima; svespasavajućeg Izlaza zapravo i nema: nepopulistička umetnost uvek će biti suprotstavljena uvek novim manifestovanjima filistarskog duha, koji i te kako može imati i demokratsko ruho, pošto je ono autoritarno već tako beznadno iskompromitovano…

U drugom delu Zabranjenog čitanja nalazi se i pregršt esejističkih tekstova tematski bližih onome što odranije poznajemo kao ugrešićevske motive. Njihovo bi raščlanjivanje zahtevalo – i zasluživalo – znatno veći prostor od raspoloživog, zato je možda najbolje zaustaviti se na konstataciji da i ova zbirka potvrđuje kako je Dubravka Ugrešić jedan od onih dragocenih „postjugoslovenskih“ glasova koji uvek iznova potvrđuju da je Sećanje ipak nemoguće uništiti, da je Komunikacija temeljno ljudsko pravo za koje će se onaj ko ima i ume šta da kaže (kultur)gerilski boriti, i da soldatskom ručerdom ispretumbani poredak vrednosti naposletku nužno dolazi u prirodne tokove. U takvom jednom toku, Dubravka Ugrešić je važan protagonista Žive Kulture ovog jezika, ovlašćenim nekrofilima i Mrtvim Pesnicima u inat.