„Za ličnu, porodičnu i državnu upotrebu“ – stoji na knjizi naslova Istorija ljudske gluposti Pola Taborija, koja u izdanju Umetničkog društva „Gradac“ od nedavno krasi rafove ovdašnjih knjižara. Kao što pomenuti naslov govori, knjiga je o – gluposti. Pisac se potrudio da u ovoj svojevrsnoj enciklopediji navede primere iz istorije koji su naročito glupavi, i to u različitim oblastima ljudskog delanja. Da biste stekli samo površnu predstavu o tome šta je Tabori odabrao iz obimne dokumentacije koja mu je stajala na raspolaganju, navešćemo nekoliko primera.
Najimpresivnije poglavlje nosi naslov „Kad zakon pobudali“. Primeri su drastični, a jedan od najdrastičnijih slučajeva koji Tabori navodi je suđenje i izvršenje kazne zbog krivičnog dela – samoubistva. U sudnici bi tada mesto okrivljenog (opravdano odsutnog) zauzimao njegov „zamenik“ koji je istovremeno igrao i ulogu branioca. Da ne bi bilo da je nešto izmislio, Tabori opisuje slučaj iz 1725. zabeležen u arhivama francuskog pravosuđa kada je kraljevski tužilac, izvesni Fonten de Nona, pokrenuo krivični postupak protiv nesrećnika Šarla Ajona koji se ubio, a koga je u odsustvu zamenjivao i branio sudski pisar Žak de la Port. Na suđenju je nepobitno dokazano da se Ajon „namerno i dobrovoljno ubio“, i to tako što je vezao sopstvene noge, bacio se u potok i udavio se. Zbog toga je njegov leš osuđen da bude položen potrbuške, bez odeće, i da bude vučen po ulicama svih mesta u opštini Šoze.
Ako pomislite da su suđenja leševima najbizarniji slučajevi koje Tabori navodi iz evropske sudske prakse, šta onda reći za suđenja – životinjama. Tabori iscrpno opisuje slučaj koji se desio 1519. godine kada se u švajcarskom mestu Štifls sudilo poljskim miševima. Miševima je po zakonu dodeljen branilac i sva pravna zaštita, a Tabori daje i izvode iz zapisnika, kao i pledoaje odbrane i tužilaštva. Posle dramatične parnice, miševi su osuđeni da u roku od 14 dana napuste livade, pašnjake i oranice opštine Štifls, bez prava da se ikada vrate. Međutim, presuda je vodila računa i o nekim objektivnim okolnostima. U slučaju da je neka od mišica zanela, ili je pak neki mišić bio previše nejak za put, rok iseljenja bi se produžavao za još 14 dana, a za to vreme bi mišica ili mišić bili pod zaštitom suda. Tabori navodi i slučaj nekog prgavog ruskog jarca, osuđenog na progonstvo u Sibir, ali i slučaj tužnog francuskog vola koji je, zbog toga što je nekom prilikom probo čoveka, posle regularnog suđenja i saslušanih mnogobrojnih svedoka, osuđen za ubistvo s predumišljajem i obešen na seoskim vešalima.
Kao primer temeljne zakonske regulative, Istorija ljudske gluposti detaljno navodi i neverovatnu pravnu raspravu u Jeni 1709. godine o tome da li trudna žena koja se porodi dok putuje diližansom mora platiti kartu za dete. Možete misliti kakve su tu komplikacije moguće. Tu je i rasprava ili pravnički traktat o šamarima i njihovim pravnim posledicama. Naizgled besmislena stvar, ali problemi koji pri tom iskrsavaju zbilja su neočekivani, naročito kada stvari treba nazvati pravim imenom. Naime, ozbiljan problem pojavio se pri samom definisanju šamara, što i nije tako jednostavno jer – šta ako „šamaratelj“ nema nijednog prsta na ruci.
Ovi primeri se tiču samo sudstva. Možete misliti na kakve su tek gluposti muškarci spremni zbog žene, novca, častoljublja ili otadžbine. O tome čitajte kod Taborija.
U Istoriji ljudske gluposti „ovi prostori“ pominju se, nažalost, svega na jednom mestu. Tabori navodi primer jugoslovenskih carinika kojima su se jednom prilikom učinile sumnjivim limenke s filmovima koje je neka nemačka filmska kompanija nameravala da uveze u Jugosloviju u kojoj je snimala film. I – pogađate već. Otvorili su svaku limenku da bi utvrdili njen sadržaj. U njima nije bilo ničeg sumnjivog, ali je zato, naravno, filmska traka bila uništena.
Glupost je najveći problem i našeg društva, politike i javnog života, mada je dokazano i pokazano da ona ne poznaje rasne, nacionalne, etničke, polne i državne granice.
Ili kao što reče recenzent ove knjige: „Glupost je tragedija svetskih razmera“.
