Vrt u Veneciji, Mileta Prodanović

(Stubovi kulture, Beograd 2002.)

Bio je to Beograd osamdesetih godina XX veka, vreme u kojem su svi „plesali sa tranzistorom na uhu„. Toliko intenzivno da su u tom transu, u toj opsesivnoj bezbrižnosti, gotovo svi propustili da primete obrise katastrofe koja se približavala

Bend Zenith F. C. bio je jedna od onih obećavajućih, ali ne-do-kraja realizovanih nada drugog talasa novog talasa s početka osamdesetih, deo one eksplozije kreativnosti koja je tada zahvatila Beograd i sve drugo u tadašnjoj zemlji, što je imalo više od tri-četiri semafora i dve-tri srednje škole… Kako, zar niste čuli za njih!? Pa zaboga, i Petar Luković se o njima u „Džuboksu“ pohvalno izrazio! Naravno, taj je „Petar Luković“ „pravi“ onoliko koliko i bend Zenith F. C., odnosno, svi su oni tek deo sveta romana Milete Prodanovića Vrt u Veneciji, a opet, daleko od toga da „stvarnost“ tog romana ne korespondira s vaskolikim kompleksom sećanja nekolikih generacija na više nego stvarnu „bolju prošlost“, izmaštanu i „dopisanu“ jedino onoliko koliko se to uvek radi s prošlošću kao zbirom ličnih istorija, naročito onda kada je sadašnjost turobna i ružna.

Vrt u Veneciji u svojem je možda najbitnijem sloju priča o rastakanju, „kratak pregled raspadanja“, katalog uzleta i padova naraštaja koji je uglavinjao u osamdesete verujući – pukom stihijnom snagom blažene mladosti, ali i usled kontrolisanog posttitoističkog popuštanja svakojakih društvenih stega – kako će uspeti da oblikuje vlastiti život po merilima nešto boljim od trogloditskih, ako već ništa više od toga; čitao je, taj naraštaj, Filipa K. Dika i cyberpankere, ne sluteći da je ovde ipak aktuelniji netom preminuli Krleža, taj najvrsniji poznavalac Trogloditstva! I da istinska Drama Modernizacije još nije ljudski ni započela. U to je svakako bilo teško poverovati živeći u orahovoj ljusci „kruga dvojke“, bazajući od SKC-a do Akademije, među svim onim pankerima i avangardnim likovnjacima…

Portretirajući swingin’ Belgrade iz razigranih osamdesetih – uz razumni ironijsko-relativizujući odmak gde je to potrebno, i mahom bez suvišnih idealizacija, naročito onih najgnjecavijih, „generacijskih“ – Prodanović umešno priprema mizanscen za Krv i Pepeo devedesetih. Utoliko su i svi važniji junaci ove knjige, kada se svedu računi, na gubitku („čovek je uvek na gubitku“, ne?), jer su devedesete svakoga od njih uništile na ovaj ili onaj način, biološki, emotivno ili etički, doslovno pomevši ili „tek“ obesmislivši svačiju egzistenciju. Otuda se i ljubavna priča – taj drugi ključni sastojak ovog romana – okončava više apsurdno i otužno nego uistinu „tragično“: nisu li tako prošle i tolike druge priče svih onih žrtava rata daleko od „fronta“, onih koje se ne vode ni u kakvim evidencijama, jer su „žive“ i jer nisu stradale od baruta nego od besmisla?

Ljubavni je odnos naratora s Marselinom, harizmatičnom rokerkom i umetnicom – mnogi će pomisliti da su među „stvarnim osobama“ lako prepoznali čuveni model za ovaj Prodanovićev lik – okosnica knjige, i utoliko je to i „najliričnija“ Prodanovićeva proza, iskorak ka (uslovno) novom ili manje istraženom tematsko-motivsko-izražajnom krugu. No, još nipošto nije vreme da se Demon Istorije zanemari, jer njegov „rad“ zapečaćuje i tu priču – koja odavno samo čeka na okončanje, na coup de grace – na način koji ne ostavlja nikakvu nadu.

U poslednjoj se trećini romana glavni akteri, odavno razdvojeni, ponovo sreću, već duboko u limbu Devedesetih, na mestu toliko drugačijem od balkanske ratne kaljuge, na Venecijanskom bijenalu, u glamuroznom i šljaštećem (polu)svetu globalnog art-šika… Prirodno visoko senzibiliziran za „likovnjačke“ teme – što gde-gde ume i da nepotrebno optereti narativni tok – Prodanović koristi vašar taštine čuvenog Bijenala da iznova demonstrira svoj zamašni satirički potencijal. Izvodeći čitaoce na vazduh, seleći mizanscen iz krvavog potkontinentalnog bluza u vetropirasti svet venecijanskih promenada, Prodanović ne okleva da, mestimice urnebesno, portretira pomodnu kastu „progresivne“ snoberije koja vazda palamudi po Otvaranjima i ćereta po Prijemima, ali i da se pozabavi tim otužnim istočnoevropskim, postkomunističkim, tranzicijskim, bla, bla… Siromašnim Rođacima, opsesivno rastrčanim po celom „razvijenom svetu“, pa tako i po Veneciji, s odlikaškom namerom da napokon dobiju Zasluženo Priznanje za svoju veliku a neotkrivenu Nacionalnu Kulturu… Imaginarna Zuktenija, koja svakome istočno od Visle, pa tako i nama, mora isuviše poznato izgledati, zemlja je u kojoj svi živimo, a njenom bi prestonicom mogao biti i Beograd. Onaj Beograd koji je nekada „bacao svetlo daleko“, onaj koji je Mileta Prodanović izmaštao koristeći jednu (pre)minulu stvarnost kao neiscrpnu građu, jednu stvarnost koja je već toliko daleka da se čini da mora da i nije bilo tako, nego da se svima nama samo nešto pričinilo, u jednom neprirodno, dekadentno dugom Predahu Između Ratova.