Volite li remek-dela?

Čovek (pa samim tim i filmofil, filmski kritičar…) pravi/kuje planove, a filmski bogovi se smeju. Konkretnije to izgleda ovako – prvobitan plan bio je da ovo bude zbirni kritičarski osvrt na nekoliko filmova sa programa prvih dana 30. Festivala autorskog filma u našem glavnom gradu, ali onda se desio “lom”. Dakle, plan je bio da tim zbirnim prikazom budu obuhvaćeni oni filmovi za koje se može pretpostaviti da neće odmah u bioskopsku distribuciju kakvog-takvog opsega, to jest o filmovima Osvetiću ovaj svet ljubavlju, Pokrov, Suho, Memoari jednog puža, Sve što doživljavamo kao svetlo itd. itsl., ali onda se desio kurcšlus preko kog nije tako lako preći. Naime, da ne tanjimo dalje ionako tanke niti ove klimave misterije – druge večeri festivala prikazan je lični favorit ovog kritičara i najiščekivaniji naslov iz tu okupljene ponude – najnoviji film maestralnog Žaka Odijara – Emilija Perez, i narečeni plan je izgubio smisao. I tako je posle novog Odijara postalo naporno, pa čak i izlišno gledati filmove jer su, čak i mimo svojih objektivnih dostignuća, bili u tolikom zaostatku za Emilijom Perez (možda i najkvalitetnijim među svim iole ambicioznijim i osobenim filmskim delima u čitavoj ovoj godini na umoru) da se postavilo pitanje da li srčana i tek nominalno zauzdavana filmofilija ipak ima jasne međe preko kojih se ne može tek tako. Hteli – ne hteli, suočeni sa epitomima koji to zbilja i jesu, lako upadamo u mrak usporedbi unapred jasnog ishoda i u mulj analogija koje su krajnje nategnute upravo zbog nepremostive nesrazmere između dva pola koja treba dovesti u dovoljno smislen i uverljiv asocijativni luk. A Odijarova Emilija Perez tu predstavlja težak remetilački faktor, jer je, prosto-naprosto, to savršenstvo od filma (i to u smislu u kojem sintagmu “savršen film” u svojim javnim tiradama rabi i na tom polju ubedljivi Kventin Tarantino, naravno, u zvezde kujući svoje favorite i/ili formativne uticaje).

A Emilija Perez, osim što je, dakle, i savršenstvo od filma, mogla bi (dakako, u nekim idealnim okolnostima) da posluži i kao lekovit/blagotvoran i formativan uticaj ne samo na one koje pokreću damari da se i sami okušaju u filmskom stvaralaštvu, nego i na, i to na prvom mestu, filmoljupce, koji u toj svojoj egzistencijalnoj dimenziji možda žive i postoje ponajpre zbog ovakvih filmova, koji jesu eksces, ali eksces moraju i da ostanu kako bismo mogli da spoznamo barem veći deo njihovih vrednosti i unikatnosti.

U žanrovskom smislu, Odijar u Emiliji Perez kreće od dovoljno surove gangsterske drame i dijegetskog mjuzikla (dakle, mjuzikla u kojem se delovi radnje i razvoja radnje saopštavaju putem pesama, gde akteri mogu da čuju pesmu ili je sami izvode), a sve to u kontekstu meksičkog kriminalnog miljea i mračnog sveta kartela i zakrvljenih frakcija. Mora već sada biti istaknuto ono što ovaj film čini (takođe savršenim) kvir filmom – osnovni zamajac radnje predstavlja trenutak kada požvrtovanu, radišnu a skrajnutu mlađu advokaticu angažuje misteriozni i zastrašujući vođa kartela kako bi mu pomogla da u delo sprovede svoj naum – da promeni pol i postane žena. Ni jednog jedinog trenutka nije moguće primetiti niti najblaže naznake grubljeg šava na spojevima ova tri kraka i tri aspekta priče, pri čemu je metaforički ulog ovde dodatno podignut, jer Emilija Perez, pod krinkom stvarnosnog filma, odnosno filma čiji je osnovni okvir ipak naturalistički prikaz radnje koja je zbilja barem načelno moguća i u stvarnosnoj dimenziji nečijih postojanja, i to ne samo zbog meksičkog konteksta (a formalno, reč je o francusko-belgijskoj koprodukciji), Odijar ovde otvoreno poseže i za baštinom latino telenovela, sa sve onom Alibabinom pećinom punom sumanutih rešenja i zahvata koji se sreću u latino sapunicama, a sa čim bi se mogao povezati i motiv promene pola u tom vrtlogu alfamužjačkih krvavih obračuna i nadgornjavanja. Umeće se, kao i obično, ogleda u baratanju finesama i eleganciji sa kojom se nosi i sa kojom se žonglira samonametnutim i samoizabranim teretom, a Žak Odijar briljira i na tom planu, jer dosta brzo (unutar rezonska 132 minuta) uspeva da stvori i upečatljivu i živopisnu iluziju u kojoj je takav zaplet, u biti trivijalan, a donekle i somnabulan (gangsterka u novom rodnom obličju nakon nekoliko godina izgnanstva postaje javna ličnost, čak stupa u – doduše indirektan – kontakt sa svetom iz kog je utekla u nov život i nov identitet), itekako moguća opcija.

S druge strane, mjuzikl, kao uvek u izvesnoj meri isforsirana i teatrolika forma, zahteva popriličnu suspenziju neverice i krajnju benevolentnost gledalaca, što zahteva da se zaplet bavi tipskim, oprobanim, opštemestaškim i svedenijim temama, a Odijaru ovde polazi za rukom da stvori zamah operetskog raspona, gde je sve nekako veće od života, a s druge strane, i silno i temeljno prožeto životom i zbiljom. To se dosta lako oseti, a kulminira kad god krenu muzički pasaži, odnosno numere od kojih neke deluju i samosvojno (u smislu da bi mogle biti eksploatisane i kao zasebne pesme art-pop provenijencije), u čemu se očitava sva ingenioznost autorskog postupka koji je u toj pometnji implikacija i zahvata stvorila snažna, postojana i kinestetski potpuno validna organska veza, te eto nama i koreografisanih muzičkih numera, neusiljeno i sasvim na mestu upravo tamo gde se pojavljuju. Pritom, Emilija Perez je još mnogo toga – melodrama svedene idejne biti, pa u tom vidu ponajbliža prethodnom Odijarovom filmu – Pariz: Ljubavna priča, koji se takođe bavi pitanjem identiteta kroz prizmu telesnog, putenog, karnalnog, erotizovanog, a može se posmatrati i kao strože postavljen i u delo sproveden mjuzikl, koji, uz sva ograničenja i uslovljavanja u temeljima tog obično nepobitno autohtonog američkog podžanra a onda i “filmskog proizvoda” (čemu nas je učila čitava istorija holivudskog mjuzikla), zahteva zamašnu dozu zanatske virtuoznosti i verziranosti, čega Žaku Odijaru nikako ne manjka.

Na planu ideja i motiva svakako je najupadljiviji aspekt identitetske patnje, na šta je nadovezana ideja suštinske sputanosti, čak i onda kada se čini da je nekakva opipljiva sloboda izborena. Gangsterka tako, u svom novom obličju i životu, ostaje sputana vlastitim alfamužjačkim porivom za dominacijom, a advokaticu, i pored tog podužeg lukrativnog angažmana, koji u trenutku kada joj staro-nova klijentkinja krene i u pravcu društvenog angažmana zadobije i jasne konture smislene rabote, ipak sve do kraja pratimo u ovom ili onom kutku polazne stupice iz koje ipak nije u potpunosti utekla. Nekakva uteha stiže u takođe organskoj bliskosti koja se rađa između klijentkinje i njene pravne zastupnice, što čini jedan od brojnjih znalački utemljenih idejnih stubova priče i zapleta Emilije Perez, te u toj dimenziji tog odnosa i tog kraka celokupne priče možemo da se pozovemo na ono što je Fric Piters izneo kao opažanje u svojoj biografskoj knjizi Moje putovanje s mistikom – Godine dečaštva i mladosti sa Gurđijevom (preveo Predrag Nikolić, objavile kuće Zlatno runo i Milstone): “Bilo je moguće da se ljudi delatno spoje i na druge načine osim fizičkog; da, kako se izrazio, ‘dodirnu suštinu jedno drugom’, ali ljudska bića su izgubila ovaj dar pre mnogo godina, pre mnogo vekova. Međutim, ako je neko smotreniji, moguće je da uvidi da se ovo ‘dodirivanje suština’ i dalje povremeno događa između dva samosvojna ljudska bića, ali samo slučajno, i da je do tada gotovo uvek pogrešno shvaćeno i protumačeno, ili srozano na čisto fizički vid koji postane bezvredan čim se potroši”. U tom pogledu, budući da se pred očima iole usredsređenijeg gledaoca suštine Emilije Perez i Rite More Kastro zaista dodirnu, priči o implikacijski postavljenim značenjima ovog remek-dela možemo dodati i sud da je ovaj film, uz dokazanu pripadnost i žanrovskom zabatu gangsterskog trilera, istovremeno i utopija o mogućim a zaturenim, a neretko i protraćenim prilikama za nespornu i duboko proživljenu bliskost.

foto: promo

S koje god strane da mu se pristupi, Odijarov film odiše besprekornošću i u postavci i u samom izvođenju; to važi za sveukupnu stilizaciju, koja kreće od verističkog korena a stiže do naglašene estetizacije, precizno saobrazne i sa artificijelnošću mjuzikla kao žanra, što je datost od koje se ne može pobeći, a ovaj film u ogromnoj meri određuju i zrele i fino međusobno uštimovane glumačke kreacije, u čemu pak čitavim tokom te dinamične i burne priče prednjači Zoe Saldana, sa blagom koprenom kontemplativne melanoholije na licu, i prava je šteta što će njena uloga sigurno biti vrednovana prevashodno u “kompletu” sa tri njene udarne koleginice, kako je uostalom krenulo već nakon svetske premijere na Kanskom filmskom festivalu. Ipak, postoje filmovi (pa i oni znatno manje savršeni od ovog Odijarovog istinskog bisera) i mimo nagrada i medijske pompe koja ih u stopu prati, baš kao što postoje i svakako samosvojne junakinje ovog sjajnog filma i kada njihove tlapnje i egzistencijalne i identitetske potrese cinično svedemo na telenovelasta opšta mesta. Ono što, međutim, preživljava sve, jeste sama srž, bit, suština, a katkad se ta suština u najpodesnijem mogućem trenutku dodirne sa suštinom filmofilmske gladi za upravo ovako superiornim delima, kada sve drugo osim tog osećaja iskrene ushićenosti nije važno, jer, eto, ipak je još jednom dokazano da i film iz aktuelne ponude može da zasija punim sjajem svoje kinestetske moći, pa i do te mere da posledično izazove karambol kakav je pojašnjen u prvom pasusu ovog mahom impresionističkog prikaza. Neki susreti kinofila sa filmom naprosto su ogroman izvor potencijalne transformativne moći, ali i međusobni i sudbinski dirigovan susret aktera vrhunske priče, kao što je slučaj u ovom, da ponovimo, remek-delu čisto odijarovskog kova.