"Pred Miloševićem, kao ideologom političke grupacije koja je nanela neizbrisivu sramotu ovom društvu, uzrokovala nepovratno zlo i nebrojene žrtve, svako od nas mora lično i intimno da se odredi", kaže Ivan Grubanov, autor serije crteža sa suđenja Slobodanu Miloševiću
Sve manje je u širokom svetu stvari, pojava i prizora koji do sada nisu poslužili kao umetnička inspiracija, ili barem za izazivanje kakvog estetskog poriva kod običnih smrtnika, ali Slobodan Milošević, uprkos svojoj planetarnoj popularnosti po zlu, do sada nije često podsticao stvaralačku imaginaciju. Tu i tamo je nastao poneki Miloševićev portret, možda je u tom skromnom korpusu najpoznatije delo Dragana Maleševića Tapija E, moj narode, ili neki od radova Brozovog portretiste Đorđa Prudnikofa koji nije odoleo da se oproba i na njegovom lažnom nasledniku Slobodanu Miloševiću. Verovatno će neki budući memoari Mire Marković tom spisku dodati ime i nekog tajnog portret-majstora koji je čučao pokraj istorijskog kanabeta, a koji je u međuvremenu naprasno zaboravio radove iz miloševićevskog ciklusa.
KOINCIDENCIJA: Za razliku od onih koji se sada odriču svog modela, mladi beogradski umetnik Ivan Grubanov izložio je ovih dana nekoliko desetina crteža na kojima se nalazi upravo Slobodan Milošević. Možda zbog toga što je on Miloševića, za razliku od svojih prethodnika, video prvi put uživo na suđenju pred Međunarodnim krivičnim sudom, Grubanov nije imao razloga da skriva svoja interesovanja. U okviru samostalne izložbe „Visitor“, koja će biti otvorena do 14. septembra u Salonu Muzeja savremene umetnosti, mogu se videti crteži koji su nastajali u pauzama njegovog dvogodišnjeg usavršavanje na Rijksakademie van beeldende kunsten u Amsterdamu, gde je od 2002. do 2003. godine boravio kao stipendista holandske vlade. Grubanov je naime došao u Amsterdam u istom trenutku kada je počinjalo suđenje Slobodanu Miloševiću tako da je ta koincidencija, kako su već primetili oni koji su pisali o njegovim radovima, ostavila veoma snažan utisak na ovog umetnika. Grubanov se ne slaže, međutim, da se tu može govoriti o bilo kojoj vrsti inspiracije:
„Nikako se nije radilo o inspiraciji i želji da predstavim Miloševićev lik, crteži su nastali iz potrebe da dokumentujem uznemirujuće iskustvo i sam čin prisustva suđenju. Želeo sam da, kao umetnik, personalizujem temu koja je posredstvom televizijskih prenosa i Miloševićeve teatralnosti postala medijska travestija. Pokušaji da napravim njegov portret simbolizuju moje pokušaje da uspostavim jasan odnos prema onome što Milošević za mene predstavlja.“
Ivan Grubanov počeo je kao posetilac da prisustvuje suđenju, sedeći u maloj galeriji zajedno sa ostalim posetiocima. Budući da su njegovi crteži nastali tajno, bez saglasnosti nadležnih u Haškom tribunalu, prvi crteži predstavljaju svedene skice, da bi se vremenom, priznaje i sam umetnik, njegova ruka oslobodila i linija postala tečnija: „Radio sam kompozicije sa više likova. Par linija uvek označava prostor u kome su figure. Gotovo svaka skica je praćena fragmentima izgovorenih rečenica, što je potpuno smešta u vremenski okvir. Ona postaje činjenica, moje svedočanstvo o tom trenutku. Vizuelni stenogram svega što se dešavalo ispred mene.“ Grubanov se ipak na početku susretao sa određenim problemima da nacrta lice bivšeg predsednika: „Miloševićevo lice je čitavu deceniju za sve nas bilo zaleđena šema, nepomična reprodukcija iznad novinskih naslova ili tona u offu. Imao sam velikih problema da nacrtam to lice, delom jer sam hteo da izbegnem šematizovam prikaz, pokušavajući svaki put da uđem u njegovo emotivno stanje, a delom jer sam kroz to lice neizbežno gledao sav užas jednog poglavlja istorije koje je on obeležio.“
PORAZ: Mada zbirka crteža Ivana Grubanova ima ulogu istorijskog dokumenta, on u svojim radovima nije skrivao sasvim ličnu perspektivu susreta sa čovekom koji je predodredio sudbinu generacije kojoj umetnik pripada: „Sam akt odlaska u sudnicu i prisustvovanja procesu tokom dve godine predstavlja prihvatanje mog dela odgovornosti za ono što je Milošević uzrokovao. Iako sam od 1991, tačnije 9. marta 1991, svog petnaestog rođendana, na svaki način demonstrirao da se odričem Miloševića, našavši se u sudnici, na svojoj koži, vrlo bolno, osetio sam sve negativne implikacije koje nosi zajednički nacionalni identitet sa tim čovekom. Pred Miloševićem, kao ideologom političke grupacije koja je nanela neizbrisivu sramotu ovom društvu, uzrokovala nepovratno zlo i nebrojene žrtve, svako od nas mora lično i intimno da se odredi. Nacionalni identitet se ne traži negde daleko u prošlosti, već u savremenom trenutku. Radi se o teškom i neprijatnom procesu, ali se nadam da će čitava zajednica shvatiti da nas je dovde upravo dovelo laganje i laskanje sebi samima.“
Koliko god crteži Ivana Grubanova predstavljaju lično određenje prema svemu što je personifikovao Slobodan Milošević, oni istovremeno otkrivaju jednu generacijsku katarzu, temeljno odbacivanje jednog čoveka, poretka i njegovog vremena od strane onih koji su intelektualno, duhovno i emotivno formirani upravo u godinama raspleta. Utoliko je Miloševićev poraz koji se može videti na crtežima Ivana Grubanova možda teži od sloma koji ga čeka na kraju haškog procesa.
Sin i ja stvaramo u porodičnoj kući, u našem kućnom studiju, ne sukobljavamo se, imamo blizak i topao odnos. Isto sam to zaključio dok sam čitao knjigu koju je napravio Spenser Tvidi, o ljudima koji prave muziku iz svog “bedroom” studija. Išao je sa drugarima po kućama i gledao kako ljudi snimaju uz pomoć štapa i kanapa
Na kraju “običnih” godina prave se liste knjiga, filmova i pozorišnih predstava. Međutim, ova godina je bila jedna od onih koju ćemo pamtiti po intenzivnoj borbi za društvene promene pa nema smisla ponašati se kao da je sve regularno. Zato ću u ovom tekstu pisati ne samo o predstavama već i o pozorišnim utiscima koje ćemo poneti iz 2025. godine
Neki od najvećih, poput Vitolda Gombroviča i Česlava Miloša, bez Ježija Gjedrojća gotovo sigurno ne bi postali ono što jesu. Ni s jednim od njih, međutim, nije bio u dobrim odnosima: bio je odveć konzervativan da bi prihvatio raspusnog Gombroviča i isuviše iskusan da bi tek tako ukazao poverenje preobraćenom komunisti Milošu. Nikada, međutim, nije odbio ni Gombrovičev ni Milošev tekst. Bio je previše dobar urednik da ne bi, sebi uprkos, shvatio o kakvim je piscima reč
Crkni, ljubavi, režija Lin Remzi, igra Dženifer Lorens; Marti Veličanstveni, režija Ben Safdi, igra Timoti Šalame
Poslednja objava o aktivnostima ministra Nikole Selakovića na sajtu Ministarstva kulture je od 29. decembra. Ali to što ne otvara izložbe, ne znači da nema druga posla
Teško je izračunati ko je koliko kriv za ponor u kojem je košarkaški klub Partizan. Ali predsednik Ostoja Mijailović volontira za najvećeg krivca time što ne razume da mora da ode i tako otvori šansu za novi početak
Pa šta ako je na trotoarima debeli sloj leda!? Nemojte da ste diletanti koji kukaju i kude vlast zbog više sile
Šta je pravi bezbednosni izazov za Srbiju? Većina građana u podne i u ponoć zna odgovor – to je Vučićev naprednjački režim
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
