Vidi šta gledaš

Možda će se nekome izviti obrve na ovu tvrdnju, ali stojim vam dobar: lice kojem u ličnoj karti stoji da se zove Saša Rakezić, ali ga svi ljubitelji Lepog i Dobrog znaju pre svega kao Aleksandra Zografa, daleko je najbolja kadrovska akvizicija „Vremena“ u godinama dvehiljaditim. Već čujem zloban prigovor da je, ako je zaista tako, „Vreme“ u nečemu fundamentalno omanulo jer, bože moj, zar se jedan politički nedeljnik (šta god to danas bilo) ne bi trebao pre svega dičiti otkrićem i puštanjem u promet kakve opake novinarčine od čijih se Senzacionalnih Saznanja te Smelih a Potkrepljenih Tvrdnji uredno tresu gaće političkim, finansijskim i ostalim moćnicima, i uopšte vascelom društvenom nadzemlju i podzemlju?! Što jes jes, Zografa se niko ne boji…

Sasvim ozbiljno, sada već u osmoj godini kontinuiranog objavljivanja Zografovih stripova u „Vremenu“, valjda je i najzadrtijem skeptiku jasno da je ta simbioza bila, jeste, a nema razloga da sumnjamo da će biti i ubuduće, kreativno korisna za obe strane. Naprosto, ako je u žalosnjikavom pejzažu srpskih štampanih medija postojao neki koji bi (uz sve svoje nedostatke) mogao biti prirodno okruženje za Rakezićev autorski senzibilitet, onda je to „Vreme“. List je tako dobio, među ostalim, i veoma jaku poentirajuću tačku, i to od one sorte, u žanrovskom i kvalitativnom smislu, kakvom se niko drugi ni približno ne može pohvaliti, a ako bi neko i pokušao da stvori nešto slično, brzo bi se pokazalo da to nije to, da ne drži vodu. S druge strane, Zograf je stalnim angažmanom u „Vremenu“ dobio uvek otvorenu tribinu za em kontinuirano em ekspresno objavljivanje svojih radova, što ne može da ne ostavi jakog efekta na umetnikov rad, jer je odavno istekao rok upotrebe kvaziromantičnim iluzijama da okolnosti nastanka dela ne utiču bitno na njegov konačan oblik, kvalitet i kvantitet. Naime, sa stripom koji se objavljuje u nedeljnim novinama (oklevam da ga okrstim kao „novinski strip“, jer Zografovi radovi to nisu, ne bar u nekom „užem“ žanrovskom smislu), autor ima direktan podsticaj za stalni rad i za redovnu produkciju; to razvija i određenu vrstu kreativne samodiscipline, preventivno leči tj. suzbija uvek vrebajuću autorsku lenjost i inerciju, direktno motiviše na stvaranje i neku vrstu permanentne autorske budnosti, što je sve zajedno mnogo veći dobitak od mogućeg kolateralnog gubitka u vidu povremenog „praznog hoda“, koji je manje-više neizbežan kada se nešto radi redovno, u pravilnim razmacima – dakle, i onda kada se „zaduženom“ za određeni novinski prostor možda i ne radi baš tako srčano… Uzgred, utoliko je fascinantnije što primera takvog „praznog hoda“ jedva da ćete naći na ovim silnim stotinama Zografovih strip tabli!

PARALELNI SLALOM: Umetnički rad nacionalno i globalno najznačajnijeg pančevačkog umetnika današnjice (u bilo kojoj oblasti), a izvorno objavljivan u „Vremenu“, ovih je dana ukoričen po treći put. Najpre je, još 2005, zagrebački VBZ objavio kolekciju Tušta i tma, na inicijativu i pod uredničkim pokroviteljstvom Miljenka Jergovića; potom je 2009, Službeni glasnik objavio prilično luksuzno izdanje u vidu kolekcije Polovni svet (obe knjige se još mogu naći u prodaji), da bi se ovih dana pojavila i zbirka njegovih najrecentnijih radova, Osveta crvene veštice (Studentski kulturni centar, Novi Sad 2010).

Nova Zografova zbirka, ovako sumarno pregledana i upoređena sa svojim „posestrimama“, ne donosi neke revolucionarne pomake u odnosu na one koje su joj prethodile. Ovo može zazvučati kao implicitan prigovor, i bilo bi (i to ne implicitan) da nije stanovitih okolnosti koje ga srećno obesmišljavaju. Rakezić, naime, svoju „strip-kolumnu“ od početka razvija kao paralel-slalom nekoliko ispreplitanih tematsko-motivskih ciklusa, koji sapostoje nekako nezavisno jedan od drugog, osim što ih sve ujedinjuje više nego prepoznatljivi zografovski crtež i senzibilitet. On, dakle, svoj kreativni rukopis ne razvija i ne definiše „po zbirkama“ – koje su tu više kao periodični pregled etapa na jednoj dugoprugaškoj avanturi – nego kombinuje, po volji, okolnostima, inspiraciji ili nahođenju, nekoliko svojih dominantnih „ciklusa“ (i niz njihovih podvarijanti, kao i sasvim „nesvrstanih“ radova) koji mu pomažu da se ne ponavlja i ne davi čitaoca čak ni kada višekratno varira svoje omiljene motive, da ostane svež i drugačiji, mada istovremeno u potpunosti samosvojan, ciglu po ciglu gradeći jedan separatni umetnički svet, nesličan bilo čemu što ste videli ili o čemu ste nešto čuli. Koliko je još takvih umetnika oko nas, ali zaista? Jako malo.

TAJNE SA BUVLJAKA: Magistralnih ciklusa njegovog rada ima tri ili četiri, ne više. Najpre, tu je „putopisni“ ciklus: svoja lutanja po svetu, ali i po Srbiji i Balkanu, Aleksandar Z. transcendira u stripove iz kojih je preventivno odstranjena svaka banalnost i Opšte Mesto bilo koje vrste. Bilo da oslikava subjektivne (drugih ni nema!) portrete velikih metropola o kojima nam se čini da „sve znamo“ čak i ako nismo ni bili tamo, bilo da se bavi ubavim ili ubogim gradićima i selima duboke unutrašnjosti Italije, Nemačke, Portugala, Grčke, Bugarske ili napokon Srbije, koja je i u njegovim stripovima velika tajna, Zograf traži, i nepogrešivo pronalazi, neortodoksan i neviđen ulaz u priču, organizujući njenu os bilo preko nekog neobičnog detalja na kakvoj znamenitoj (ili, naprotiv, sasvim beznačajnoj!) građevini, bilo na osobnom iskazu lokalnog poznanika, ili na slučajno uhvaćenom prizoru, ovekovečenom snapshotu ljudskog života, bilo tako što će bizarnim narativnim koincidencijama „zaumno“ povezati vidljivu sadašnjost sa drevnom i mutnom prošlošću, sa svevremenim duhom mesta, uostalom. Drugi, i možda „najjači“ magistralni tok novijeg Zografovog rada jeste ono što bi se moglo nazvati ustripljivanjem otkrića sa buvljaka. Opsesivno istražujući po pančevačkom i beogradskom buvljaku (kao i antikvarnicama), ali i ostalima do kojih ga put nanese, Rakezić od upisane im „beznačajnosti“ izbavljuje ceo jedan čudesni svet devalviranih privatnih uspomena u vidu porodičnih fotografija nepoznatih i davno umrlih ili na druge načine sa našeg vidokruga nestalih ljudi, i sličnog materijala koji nema niti može imati odredivu „materijalnu vrednost“, a ona druga, suštinskija, može da naprosto nestane sa tim ljudima i(li) njihovim bližnjima, usled niza okolnosti o kojima nikada nećemo ništa znati. I tako nekadašnji artefakti intime završavaju na buvljaku, gde teško da ikome osim Zografu mogu biti zanimljivi, jer nama ostalima potreban je neko kao Zograf da bi nam ih pokazao, da bismo videli šta gledamo. Ponekad čak ni intervencije „likovne“ naravi, mimo samog kolažiranja, nisu ni potrebne: dovoljno je da nam ih autor pokaže, uz vrlo sveden komentar, pa da dobiju dimenziju koja ih trajno transcendira i izbavlja od prolaznosti i ništavila; ili, kako bi rekao Vasa Pavković, poznatiji kao Fumeti: „U Aleksandru Zografu živi stalna pasija da spasava sadržaje koji su na donjoj ivici nestanka.“ I ne samo sadržaje – čitave svetove koje su ti „sadržaji“ naseljavali! Podjednako opsesivno Saša R. traga i za (pra)starim novinama i časopisima, ponajčešće tabloidima ili „ženskim“ revijama, kao i za ekscentričnim i nadobudnim publikacijama – najčešće samizdatima – paranaučne, parapublicističke ili parapoetske naravi, naročito iz međuratnog vremena, te iz perioda „obnove i izgradnje“ ranog, naivno drčnog socijalizma, superiorno koristeći svu tu parasentimentalnu triviju, filozofstvujušča buncanja ili ideološku makulaturu da duhovito, ironično ali opet i nežno i nezlobivo, portretiše određeni prostor i istorijsku epohu, ali bogme i svevremene ljudske slabosti, koje samo zadobijaju različite pojavne oblike… Zato su njegovi junaci iz epoha kojih nema u njegovom i našem neposrednom iskustvu – usled čega ih ili idealizujemo ili se sa njima „nadmoćno“ sprdamo – čovečuljci koji ipak negde liče na nas više nego što bismo priznali… Ili, što bi rekao Vladimir Pištalo, „On voli da crta operetske tipove u prugastim odelima i cure u džemperima, babe i smejuljeću mladež. Voli da crta (a ja da gledam) švalerske osmehe i budalasta kikotanja.“ Čuj – voli; ume!

Na kraju, ko je ta „crvena veštica“ i kome se ona sveti? Ne, nema nikakve veze sa Šešeljem i Mirom Marković. Ni sa bilo čime drugim, uostalom. Na početku istoimenog stripa Zograf „priznaje“: „Naslov nema veze sa sadržajem, ali trebalo nam je nešto bombastično.“ U toj duhovitoj opaski ima više medijske (samo)svesti nego u čaršafima naših umovanja! Pa onda recite da nisam bio u pravu tamo na početku teksta…