Marina Davidova je godinama unazad prisutna na Bitefu kao ruska pozorišna kritičarka uvažavana i u Evropi. Dan pre nego što će ovaj broj „Vremena“ biti objavljen, ali i danas i sutra, Marina Davidova se na Bitefu predstavlja i kao autorka predstave Večna Rusija. To je pozorišna instalacija (prva u drugom delu Glavnog Bitefovog programa u kome su ove nama manje poznate teatarske forme), džinovski lavirint soba koje vode publiku kroz različite periode političke i kulturne istorije Rusije. Svi pravci, međutim, završavaju u jednoj istoj, središnjoj svečanoj sali koja, uprkos dizajnerskim izmenama, uvek ostaje ista, i to je to „večno rusko“.
Marina Davidova je viši naučni saradnik Instituta za umetničke studije, autorka je knjiga o temama iz istorije pozorišta, umetnička je direktorka moskovskog Net-Festivala, dobitnica je niza nagrada, pa i Nagrade „Stanislavski“. Predstava Večna Rusija je njen prvi umetnički rad. Realizovala ga je u Berlinu, u teatru HAU Hebel am Ufer.
„VREME“:Predstavljajući vašu predstavu, Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa zapitao se šta da mislimo o teatru ako je došlo vreme da pozorišni kritičari prave predstave. Šta biste odgovorili?
MARINA DAVIDOVA: Taj trend je već izvesno vreme prisutan. Martaler i Gebels su kompozitori, Kasteluči je umetnik koji je učestvovao na Venecijanskom bijenalu. Mislim da su danas u našoj struci izbrisane granice između zanimanja. Postoji, međutim, jedan izuzetak, a to je da pozorišni kritičari do sada nisu režirali predstave, za razliku od filma gde su mnogi kritičari francuskog novog talasa, koji su objavljivali kritike u uticajnim filmskim časopisima, počeli da snimaju filmove. U pozorištu se ne sećam da je do sada bilo toga, ali možda je vreme da se i to promeni. Mislim da nije moguće nekoga podučavati režiji. Ako želite da režirate, morate da gledate tuđe predstave, da imate mašte i ideja i onda da sami stvorite svoj lični pozorišni jezik. Svaki reditelj je priča za sebe, svako je poseban, pa bi se reklo da nema potrebe studirati režiju, ali to je nemoguće. Morate poznavati pozorište i onda, ako imate talenta, ako ste pametni i obrazovani, sve to povežete u jednu celinu. Ako i pokušate da učite režiju, bar je tako u ruskom kontekstu, suočavate se sa raznim restrikcijama, jer mnogi ljudi sebe smatraju ekspertima i krenu da vam objašnjavaju kako da režirate. Kao da oni znaju, a vi ne. Vi morate sami doći do neke svoje poetike. Mislim da sam u prednosti što nikada nisam studirala režiju i što me niko nije učio kako da stvaram predstavu.
Vaša predstava podrazumeva lavirint, a lavirint podrazumeva izlaz do koga se teško, a nekad i nikad ne dolazi. Da li vaša predstava nudi izlaz i kakav je?
Postoji izlaz, da, da, vrlo lako se može izaći. Problem je u tome što nije lako napustiti svoju zemlju, bar Rusima nije. Nije čak ni meni koja sam veliki kosmopolita. Ja želim da živim u svojoj zemlji gde mogu da govorim svoj jezik, gde znam neke pesme i šale koje strancima nisu razumljive. Možete pobeći ako želite, naravno, ali je to veoma teško jer i kada odete, u vama ostaje jedna snažna nostalgija, a to je po mom mišljenju tragično. Ne pričam sada o predstavi, već o realnosti, o svom životu koji je veoma sličan situaciji ruske inteligencije s početka XX veka, koja je tada počela da napušta Rusiju jer nisu mogli da ostanu. Nabokov je, na primer, doživeo veliki uspeh u Sjedinjenim Američkim Državama, posle je živeo u Švajcarskoj, nije bio siromašan, ali se do kraja života sećao Rusije kao raja koji je morao da napusti. Naravno, Rusija je u to vreme bila pakao, ali je se on sećao kao raja, sećao se detinjstva, sećao se šume oko kuće u kojoj je odrastao. Zemlja u kojoj odrastemo deo je naše sudbine. Ideja mi je bila da publici dam ideju kako da pobegne odatle, ali i kako da tu ostane da živi.
Promene u cilju boljeg sutra uglavnom su bazirane na promeni ideologije. Predstavom poručujete da problem nije ideologija već nepromenjivost obrasca autoritarnog društva. Molim vas za komentar.
Ne bih htela da kvarim publici jer je to nešto što bi trebalo da se otkrije tokom predstave. Večna Rusija bavi se stvarnošću. Glavni prostor je poput matriksa našeg života. Bilo je pokušaja tokom istorije da se izađe iz stvarnosti u utopiju, ali ste svaki put bili prinuđeni da se u realnost vratite, i to se u predstavi vidi. Vi napustite to fantazmagorično mesto, a kada se u njega vratite, deluje kao da se promenilo, ali nije – isto je kakvo je i bilo. Istorija vas vraća u početnu poziciju.
Da li je na osnovu vaše predstave moguće zaključiti da se Putinov režim nadovezuje na tradiciju autoritarnosti ruskog društva?
Po mom mišljenju, Putinov režim je samo još jedna verzija tog matriksa. U budućnosti, posle Putinove smrti – jer, kako da vam kažem, svi moramo jednom umreti – ponovo će postojati neka večna Rusija. Ja ne znam ko će biti na njenom čelu, predsednik, kralj, car, svejedno, ali biće nova Večna Rusija. To je, naravno, jedna veoma pesimistična postavka države.
Putinovi politički potezi, uostalom isto koliko i Trampovi, pa samim tim i zemlja kojom vlada, u centru su pažnje javnosti. Da li to pomaže ili odmaže vašoj predstavi?
U istoriji Amerike, Tramp je izuzetan slučaj, videćemo šta će biti sa njim. U Rusiji, mi bismo mogli da imamo nekoga drugoga umesto Putina. Ne znam njegovo ili njeno ime, ali bi to bio opet neki drugi Putin. Naša sudbina, sudbina naše istorije prati veoma snažnu logiku: svaki put se vraćamo diktaturi, nekom rigidnom političkom sistemu, totalitarizmu. To je začarani krug. U predstavi krećem da razvijam konstrukciju od 17. veka i namera mi je da pokažem da se istorija ponavlja, da je to jedan začarani krug.
Da li će Večna Rusija biti izvedena i u Rusiji?
Bilo je pokušaja da Večnu Rusiju dovedemo u Rusiju, ali se svaki put završilo tako što su nas iz straha odbili. Kada je predstava bila gotova u Nemačkoj, ušli smo u pregovore o gostovanju u Rusiji, ali onda je krenuo proces protiv Kirila Srebrenikova u Moskvi i ljudi su se uplašili. U Rusiji ne postoji cenzura, ali ako hoće da vas odbiju, ako hoće da vam naprave problem, onda uvek dođu do toga da ste krivi za neke finansijske malverzacije. To se desilo Srebrenikovu i Malobrodskom. Mi smo već bili u pregovorima sa Centrom „Mejerholjd“, ali su oni, po hapšenju Srebrenikova, smesta obustavljeni. Niko im nije rekao da ne mogu da nas pozovu, samo su odlučili da bi „pozvati Marinu bilo veoma opasno“. Idući put kad budemo hteli da gostujemo, iznaći će neke finansijske probleme. U Rusiji je to šablon – nikada niko nije gonjen zbog ideologije, uvek isključivo iz finansijskih razloga.
Autor ste monografije Ende einer Theaterepoche u kojoj opisujete poslednju deceniju ruskog pozorišta. Koje su najistaknutije specifičnosti tog perioda po kojima se razlikuje od zapadnog pozorišta?
Pre nekoliko meseci mi je objavljena knjiga Culture Zero, u kojoj pišem o poslednjih 15 godina života i pozorišnog života Rusije. Mislim da je danas rusko pozorište postalo integralni deo evropskog pozorišta, jer se mnogo toga izmenilo u poslednjih 10 godina, pojavile su se neke stvari koje pripadaju veoma naprednim evropskim pozorišnim tendencijama. Politika, međutim, čini snažan zaokret udesno.
Srpska kulturna javnost nije zadovoljna nivoom kritike kulturnih dešavanja. Kako je u Rusiji? Šta treba uraditi da kritika napreduje?
Sa jedne strane, postoji mnogo veoma talentovanih pozorišnih kritičara ali oni nemaju gde da objavljuju svoje članke. Pre desetak godina, veliki prostor u novinama i časopisima je posvećivan kulturi. Novine „Izvestja“ su pisale o premijerama, o gostovanjima, a sada uopšte ne objavljuju pozorišne kritike. Prosto više ne žele te tekstove. Pre pet do sedam godina, kulturne rubrike su, prosto, nestale.
