Velika avantura teorije i filma

Prvi broj časopisa „Filmske sveske“ objavljen je početkom 1968. godine kao godine preokreta, revolucije, bunta, izneverenih iščekivanja i neostvarenih nada tako emotivno ispirčanih u Bertolučijevom filmu Sanjari. No prvi broj „naših“ „Svezaka“ sa sasvim prigodnom naslovnicom markirao je, pak, ostvarenje sna i jednog od životnih projekata dr Dušana Stojanovića. Iskreni frankofil i frankofon, osnivač i doživotni urednik časopisa, prof. Stojanović je logično pokrenuo izdavački projekat po uzoru na tada već legendarne francuske „Cahiers du cinéma“.

BEOGRAD I PARIZ: Osim očigledno istog naziva, u francuskoj i srpskoj verziji, dva časopisa vezuje niz zajedničkih odlika i trenutaka istorijskog razvoja. I zaista, od samih početaka naša verzija, kao i francuski original, pratila je raznorodna stremljenja svetskog filma i teorijske misli o filmu (kako je profesor voleo da označava neraskidivu isprepletenost teorije, estetike, analize filma ali i filmske kritike). Prepoznavali su nova imena, žanrove, naslove i aktere kinematografija Evrope, Holivuda i Trećeg sveta (p)ostajući centar dinamičnih i turbulentnih zbivanja – „Cahiers du cinéma“ u Evropi a „Filmske sveske“ u prostoru Istočne / Srednje Evrope i Balkana, koji pak tada nije bio tako jasno geopolitički odvojen od ostatka Starog kontinenta.

Prva dva godišta naših „Svezaka“, objavljena 1968. i 1969. godine, obuhvataju čak dvadesetak brojeva sa po desetak i više članaka – kritika, osvrta, pregleda, intervjua, statistike i ponajmanje teorije. Svi oni zdušno su ispratili uspehe jugoslovenskog filma kada su dela Aleksandra Petrovića, Živojina Pavlovića ili Dušana Makavejeva trijumfovala na svetskim festivalima i ekranima. Čudesna 1967. godina tako se nastavila u 1968, odjekujući na stranicama filmskog časopisa. Prevodni tekstovi obuhvatali su ono već objavljeno u Francuskoj tim povodom, a još jedna skrivena spona je činjenica da su Skupljači perja dugo ostali na repertoaru bioskopa Mac Mahon po kome je i nazvana jedna od frakcija francuske filmske kritike.

Naredne, 1970. godine, „Filmske sveske“ počinju da izlaze kvartalno sa po samo nekoliko opsežnih i pažljivo odabranih članaka koji su bili ono najbolje i najaktuelnije u svetskoj teorijskoj misli. Novi podnaslov „časopis za teoriju filma i filmologiju“ dodatno naglašava blizanački odnos sa pariskim časopisom koji se tih dana okreće radikalnoj teorijskoj levici. Ako bih morala da izdvojim trenutke koji najbolje odražavaju značaj „Cahiersa“ u polju teorije, izabrala bih Trifoov znameniti tekst iz 1955. godine koji je identifikovao tradiciju kvaliteta, film očeva, i postao bojni poklič mladoturaka koji će postaviti politiku autora, oživeti tradiciju Holivuda i žanra u teoriji i praksi; a potom i tekst „Film/ideologija/kritika“ Žan-Luja Komolija i Žana Narbonija iz 1971. godine koji je naznačio nova teorijska čitanja kroz prizmu druge semiologije, ideologije i psihoanalize sa primesama tada nezaobilaznog marksizma.

Načiniti isti izbor za „Filmske sveske“ mnogo je teže. Ne zato što je reč o dva izbora, prevodnog i originalnog jugoslovenskog teksta, već zato što je značaj „Filmskih svezaka“ – koje je tada izdavao Institut za film – kao institucije filmologije, društvene humanistike posvećene filmu i tada stidljivo nastajućih Studija filma prevazilazio sve ostalo. Upravo je činjenica da je nešto objavljeno u ovom časopisu, prošavši strogi izbor i brižljivu uredničku proveru prof. Stojanovića, davalo dodatnu auru već etabliranim imenima i naslovima. Na stranicama časopisa prožimale su se lokalne i internacionalne škole mišljenja; promovisana su dela najeminentnijih imena poput Kristijana Meza, Emilija Garonija, Pitera Volena ili Jurija Lotmana; debitovale su generacije jugoslovenskih filmskih mislilaca (jedinstveni prevod Lazara Stojanovića, osvrt na objavljene filmske knjige koji potpisuje Nebojša Đukelić), a sučeljavanja analiza i teza rezultirala su dinamičnim i plodonosnim polemikama (Hrvoja Turukovića, Dušana Stojanovića i Vlade Petrića).

Danas, kada se Srbija bori za vidljivo prisustvo u ukupnom evropskom, pa i kulturnom prostoru, sedamdesete godine prošlog veka pojavljuju se kao onaj jedinstveni trenutak – posle doba istorijske avangarde Nadrealizma, Zenitzma, Hipnizma… – kada je naš intelektualni prostor bio u apsolutnom ritmu i sazvučju sa evropskim. „Filmske sveske“ bile su ogledalo i ekran na kome smo gledali slike sveta, ali i prozor kroz koji je veliki deo Evrope sa divljenjem gledao nas.

POČETAK KRAJA ILI KRAJ POČETKA: Kada su postale punoletne – 1986. godine – u ranim godinama krize u kojoj će nestati SFRJ, „Filmske sveske“ prestale su da izlaze. Kao junaci baroknog vesterna otišle su i nestale u trenutku najveće slave i potrebe, sluteći da njihovo vreme odlazi godinama „početka kraja“. Tematski presloženi članci delom su objavljeni u izdanjima novopokrenute istoimene biblioteke, da bi u siromašnim i smutnim vremenima kraja prošlog veka i ona nestala. Beznađe tog doba je u bibliotekama filmske publicistike i na listama filmskih izdanja ostavilo neispunjive lakune. Četiri broja nove serije, 1999‒2004. godine, ostvarena su uz nesebičnu podršku velikog prijatelja i kolege profesora Stojanovića, dr Vlade Petrića. U duhu njegovog klasično harvardskog poimanja teorije filma podnaslov je promenjen kao „časopis za teoriju i estetiku pokretnih slika“.

U međuvremenu, „Cahiers du cinéma“ promenile su nekoliko urednika, tragale za novim identitetom proširenjem polja ka video-igrama i TV programima; preživele su nove izdavače i vlasnike. U trećem milenijumu vratile su se, zahvaljujući veštom i znalačkom uredništvu Žan-Mišela Frodona svom popularnom i uspešnom profilu jednog od najreferentnijih filmskih časopisa.

NOVO(MEDIJSKE) „FILMSKE SVESKE„: Naše „Filmske sveske“ (u nepotpunim kompletima) spasene su iz zaborava prašnjivih polica biblioteka u koje je malo ko zalazio zahvaljujući novomedijskom i transmedijskom digitalnom „ruhu“. No njihovo suštinsko bogatstvo ostalo je neodvojivo od ličnosti i dela dr Dušana Stojanovića, najautentičnijeg teoretičara filma ovih prostora i osnivača Teorije filma na Fakultetu dramskih umetnosti. Skoro hiljadu članaka iz 84 broja (1968–1986) ispisuju dragocene anale nastanka njegove lične istorije teorije filma; oblikuju sofisticiranu antologiju za zainteresovane čitaoce različitih provenijencija; i ispisuju hroniku usmeravanja strujanja teorije filma ka i na ovim prostorima, komplementarnu profesorovom enciklopedijskom delu, Leksikonu filmskih teoretičara (1992).

„Filmske sveske“ kao online repozitorij otvaraju prostor za neki novi dah časopisa koji bi u milenijskom e formatu bio prostor izlaganja i nastavka naše filmske i medijske teorijske misli. „Porodično stablo“ koje seže od Boleslava Matuševskog, Rićota Kanuda, Boška Tokina i Dragana Aćimovića do Edvarda Brenigena ili Dejvida Bordvela, raste uz pravu meru vernosti kao „izneveravanja i osavremenjavanja tradicije“. Surfujući po beskrajnim prostorima interneta, prateći linkove koji vode i dalje od sajta „Filmskih svezaka“, svaki korisnik postaje autor lične hrestomatije; mapira lični izbor sećanja nadgrađujući i nastavljajući „naše“ „Sveske“, Studije filma i ekranskih medija.