Ukoliko se moderna poezija konstituiše pre svega na ravnima ritma i pesničkog subjekta, može se reći da unutrašnje čitalačko uho brzo i lako usvaja osnovni ritam poeme Kajzermilen glič Ivana Antića. Taj ritam prati ljudsko telo koje diše, hoda i razgovara s drugim telima, ali jednako tako sva ta tela učestvuju u sveopštem saobraćaju grada i sveta. To je vidljivo već od uvodnih stihova: “linija 20A, niskofrekventno sunce zuri u nas/ stondirano, iskosa, i sve postaje beton/ i bankine i zaštitne ograde/ i kolovozne konstrukcije/ tren rezervisan za sivu vožnju/ u tišini; i brežuljak levo pokraj puta siv/ i šipražje sivo/ i znakovi berme rigoli/ potom nadvožnjaci/ razvodne trake tuneli/ nepreglednost pustog sivila/ neprobojna praznina/ posvud (…)”. Važno je ovde primetiti različite dinamike gradskog autobusa, sunca, automobila, odnosno, u narednim pesmama, trkača, sredovečnog para, čoveka u kajaku, oblaka, pataka, riba, Dunava, i s druge strane statičnost brežuljka, šipražja, jezera, zgrada, znakova pored puta, a onda sve te ritmove zajedno kao zaleđe pejzaža u kome se kreću tri tela/glasa ove poeme.
Kajzermilen je četvrt u Beču, svakako ne prva koja pada na pamet kada se pomisli na ovaj grad, ali, sa svojim golim i sivim distopijskim prostorima, otuđenim “totalitarizmom dimenzija”, možda paradigmatična za savremeni svet. U tom okruženju troje Antićevih lirskih junaka ostavlja utisak postflanera, besciljnih uličnih hodača, koji se kreću gradskim prostorom u kome, uprkos precizno popisanim tragovima ljudskog prisustva, kao da nema ničega. Stoga su asocijacije na Tarkovskog, Luja Mala, Vendersa i Antonionija (“kajzermilen vic i alte donau – solaris/ vode, močvarnost – sve to je/ stalker/ ali bez bunara/ zona s liftom za mulj/ umesto bunara/ rekla si/ ili je to lift za gubilište/ prazni bungalovi* kabine – venders/ pesak kraj vode/ magla, drvena ljuljaška/ u večnost raširen frejm/ pre betonske melioracije/ tu je morao ležati/ bolani aldo antonionijev (…) ”) upečatljive i sugestivne jer je reč o rediteljima čiji filmovi na različite, ali jednako impresivne načine predstavljaju otuđenje savremenog čoveka i prazninu sveta.
Tu, međutim, tek počinje priča o otuđenju: “šta se događa sa zapuštenim prostorima/ kad odeš tamo/ s nekim ko ti je važan/ šta prostori primaju od nas/ šta mi dajemo njima/ gubimo jedni druge/ najpre iznutra/ tek posle u stvarnosti/ rekao sam/ sad s tobom/ koji i jesi i nisi/ i s njom/ koje bez tebe/ ne bi ni bilo/ (za mene)/ rekao sam (…)”. Dok su u prvom delu lirski junaci usredsređeni na spoljašnji svet i nalaženje svog (kratkotrajnog) mesta u njemu, te su utoliko njihovi doživljaji, opažaji i osećaji više uzrokovani onim što vide, od drugog dela poeme fokus se pomera ka unutra, najpre ka njima troma zajedno, a potom, u trećem delu, i ka svakome pojadinačno. Ili je preciznije reći, što se delimično vidi i iz poslednjeg navoda – fokus se pomera na razumevanje njihovih međusobnih odnosa. Uostalom, svaka samospoznaja pre svega se temelji na razumevanju odnosa prema drugima, bližnjima.
Kao i trima proznim knjigama koje je do sada objavio (Tonus, 2009; Membrane, membrane, 2016; O tempora, o mores, 2023), tako i u prvoj pesničkoj Kajzermilen glič, Ivan Antić o književnim životima svojih junaka govori škrto, njihove biografske detalje daje na kašičicu, što podrazumeva izuzetno aktivnog čitaoca, ili pre saradnika, pomoćnika, koji će sam dopuniti prazna mesta u priči. Čitalac ove poeme na kraju jedva da zna nešto više o njima nego na početku: oni govore srpski, glavni lirski junak, baš kao i junaci Antićevih proza, doživeo je bombardovanje i u njegovom detinjstvu postoji neka tamna mrlja: “(…) rasporen šav betonske staze/ u procepu pepeljavih usmina/ rubna mahovina/ bakar čekinja/ podseća te na detinjstvo/ ili bar na bombardovanje/ nešto od ta dva/ priznao sam/ prosviraće ti mozak/ to tvoje detinjstvo/ i bombardovanje/ udruženo sa sklonošću za detalj/ rekla si (…)”.
Otuda seta i melanholija kojima bi se u prvi mah moglo odrediti osećanje sveta Kajzermilen gliča, zapravo nisu precizne, nisu dovoljne. Kao da u svim tim vidljivim i još više u nevidljivim unutrašnjim lomovima lirskih junaka postoji nešto kabastije, sudbinskije, neko osećanje čija specifična težina pritiska grublje, tvrđe, nekakav bezizlaz koji karakteriše upravo našu epohu: “a šta ako smo svi zaglavljeni/ u ovom/ neobičnom i turobnom snu/ kao da se nama obznanio/ kao da se izgrebao disk/ ili ploča/ prvotni analogni glič/ sve što imamo i što jesmo i što možemo biti/ postavljeno je u loop/ da bi se sačuvalo od nestanka// ili je to nova svetska anihilacija/ izaberi sam/ rekla si”.
Ovo osećanje se diskretno relativizuje iako se ni u čemu ne umanjuje, na izdvojenim, crnim stranicama, naslovljenim kao “škart”, na kojima su kratke pesme koje predstavljaju sirov poetski materijal i kao da u sebi sadrže, na različitim planovima, ugrađenu grešku, ali, istovremeno, predstavljaju i neku vrstu metapoetičkog otklona: “gafovi sa snimanja:// ja sam mrtav (smeh)”. O kakvim je otpacima ovde reč, da li su to isti lirski glasovi, da li su tri lirska junaka zapravo “glumci” odabrani među mnogima na nekom poetskom kastingu i ko bi onda bio reditelj ovog komada? Nema odgovora na ova pitanja, kao što nema mira i mesta u gradovima: “nestao si pre 11 sad 15 sad 17/ godina i ne znam/ šta tražiš/ sa mnom ovde/ i s njom/ u nekom drugom trećem četvrtom gradu/ koji nikad nije bio/ ni tvoj ni moj”. “Niti će biti”.
