Večni optimizam kriminalaca

Još davno sam primijetio da ljudi koji se bave kriminalom u sebi kriju golemu nadu, vjeru u sutra i u sretan svršetak

Nenad Stipanić (1973) zna o čemu piše: bio je bokser, karatista, zaštitar i izbacivač (hrv: vunbacitelj), što je uobičajena karijera za budućeg kriminalca koji drži do sebe; a onda je postao pisac – i to dobar pisac. Upoznao sam ga: simpatičan međed (taki macan, rekli bi u Slavoniji), topao i drag čovek. Nenad Stipanić je iz Senja „u koji valjda već petsto godina ljudi iz regije dolaze kad trebaju ekipu za sličan posao“, kako sam kaže. Uzgred: „sličan posao“ je bio iznuda, tj. uterivanje duga na ne baš nežan način.

Ova knjiga čita se lako, povuče vas, često nasmeje, a kad je zaklopite, smrznete se sa malim zakašnjenjem; imate Nachklang, što bi rekli muzičari, onaj naknadni ritmički udar pošto je muzika prestala. Kraj je mračna slutnja da nikakvog boljeg sutra i sretnog svršetka tu nema, niti može biti, oduševljenom optimizmu glavnog junaka uprkos. Prve asocijacije iz istorije književnosti: Džek London (boks, piće, marginalizacija); malo Džeka Keruaka (smucanje i marginalizacija; traganje i čežnja); malo Rejmonda Čendlera (faktičko pripovedanje; mrak i pesimizam; duboko razumevanje predmeta priče, kriminala, dakle). Ukratko: čisti „tvrdo kuvani“ (hard boiled) realizam, pa vi vidite šta ćete, jer je tome tako kako jeste, sviđalo se to vama ili ne.

Imamo, dakle, momka snažnog, zdravog i tehničara s pesnicama koji pokušava da živi u Hrvatskoj s početka devedesetih. Smeta mu samo sposobnost razlikovanja dobra i zla, ali nema kud. Boksa se okanio kad je video da je prevara; za zavarivača nije ga Bog stvorio. Za štemera (tabadžiju) jeste, ali nedovoljno. Ni za vojnika: u rodnom mestu odoleo je 1991. iskušenju da besplatno ubije jedinog preostalog Srbina i ispadne vitez i domoljub. A mogao je – kao toliki (to je jedna od potresnijih priča u ovoj knjizi). Kreće, dakle, u kriminal, jer posla nema, za zavarivača ga nije Bog stvorio, a ovamo je budućnost. Zvuči poznato?

Prvi posao (priča Hotel, jedna od najboljih) je da sa ortakom čuva matorog Ciganina Avdu, lopova od karijere koji se obogatio po Nemačkoj, ali ga je sin izradio za hotel u Opatiji dok je ležao u zatvoru, pa sad Avdo hoće da povrati svoju teško stečenu imovinu. „Sine, izuči za lopova“, kaže mu Avdo. „To je najbolji poso, ideš u Nemačku, Švajcarsku, Francusku, samo otvaraš i kradeš, zlato, novac, tepihe. Dobro je baviti se kriminalom, vidi šta sam ja tako steko.“ Avdu su njih dvojica za lepe pare prodali njegovom sinu i jednom saborskom zastupniku zainteresovanom za hotel; egzekuciju je obavila Specijalna policija diskretno. Zvuči poznato?

Kao zaštitar u kazinu, glavni junak vidi sve ono što nam je takođe poznato: lihvare i zelenaše (hrv: kamatari), „zapovjednika zloglasne bojne“ (pljunuti Tuta Naletilić) sa svojih dvadeset naoružanih dripaca koji pištolje ne ostavljaju na garderobi, dobijaju na kocki bez pitanja i mogu nekažnjeno da ubiju koga hoće (imali smo i mi jednog takvog, ali „puče puška, pade prazna glava“, što reče Krleža na jednom mestu). Nije Stipanićev junak poslušao savet dobronamernog drugara: „Ti imaš pristup u sva kasina u gradu, vi se redari svi znate. Znaš kockare i oni tebe. Ja te spojim s mojim prijateljima iz SIS-a (Sigurnosno izvještajna služba HV; njihova Uprava bezbednosti, kolokvijalno KOS), oni će ti dat fond od 500.000 maraka, ti kamatariš po kockarnicama i dižeš 60.000 mjesečno, njima daš 35.000, meni 5000 što sam te spojio, a tebi ostane 25.000 maraka. Plus kad neko zajebe uzmemo mu kuću, kafić… I oni ti rade problematične naplate, ti samo plasiraš lovu i ubireš ovo što ide glatko… Potencijal si, šteta bi te bilo.“

Na kraju se čovek pridružuje zaštitnom reketu koji vodi njegov uspešni drug i zemljak. Prodaju ciglu lokalnom ugostitelju kod Senja; lokal je čudo i opisan je maestralno: kombinacija „zvečka brendija“ i kokaina, hip-hopa i gangi, sponzoruša i snajki, Cece i Tompsona. Reketira ih neki nezgodan lik iz Lovinca (ne želite da znate gde je i šta je to), a naši umetnici treba da ga urazume. Kad su imali priliku da ga srede, partner sprečava našeg junaka: „Ako mi njega sad uvatimo i razbijemo ili ubijemo, oni za misec dana neće tit davat kune… Lako bi mi njega riješili, mogu ja zvat i Tomu u Gospić, pa mu narihtat specijalnu policiju da ga polome, ni ne moramo ga mi. Ali ovi nam neće niš tit davat, a ovo nam je zlatni rudnik.“ Bolji opis suštine tog posla ne postoji; oni se drže dalje od Lovinčanina i od njih, a gazda plaća i njima i njemu.

Slika tranzicijske države – ovde je to slučajno Hrvatska, ali ne gajite iluzije o Srbiji ili Bosni! – kompletirana je: imamo čak i popa za koga je trebalo uterati neke dugove. Velečasni je, naime, „imao finu lovu plasiranu na kamatu, a trebao je Kristovog vojnika da mu to sredi, uz duhovno i materijalno odrešenje kao nagradu. Možda sam tako zaradio referencu za čuvanje Pape.“ Od njih desetorice zaštitara koji su čuvali Papu u prvom redu pred binom prilikom posete Splitu, „barem za sedmoricu sam znao da su teški kriminalci, osim ako se dosije debeo kao Biblija ne računa kao nekakva veza sa Crkvom“.

Takav precizan izvod iz kriminalne supkulture i svakodnevice teško da smo igde imali. I u Hrvatskoj vas „susjedi čudno gledaju“ dok satima sedite u crnom mercedesu, ali vas ne ometaju „jer su naučili da su tipovi sumnjivog izgleda u crnim mercedesima kriminalci, policajci, tajna služba ili sinovi lokalnih tajkuna, pa ne valja suviše zabadati nos“.

Konačni utisak, kada junak doznaje da mu je cura trudna i kaže sebi da će još samo da „odradi“ jednog bogatog ličkog mesara, pa kreće u pošten život, porazan je na način čendlerovski. Sve je jasno: da ništa od svega toga biti neće, uprkos večnom optimizmu i sretnom svršetku kome se kriminalac nada. Kad bi kriminalci čitali knjige (umesto što ih iz zatvora pišu, kad je već kasno), možda bi ova Stipanićeva knjiga spasla nečiji život. Ali, to je uzaludna nada.