Već i proleća 2006, pri svom prvom gostovanju u Beogradu (Dom omladine, preko festivala Refract) francuski, na engleskom pevajući, sastav Nouvelle Vague (dalje: NV) dočekan je s oduševljenjem. Njegova prva dva albuma – Nouvelle Vague 2004, i Bande A’ Part (za malolitražnog izdavača Peacefrog), koji su tada promovisali – nisu ni mogla da omanu ovde, gde je žal za osamdesetim postao čak i veći od te sad i potcenjivane decenije. Uspeli su i u svetu, naravno, spretno (kh, kh, postmodernistički) ukrojivši delove onovekovnih trendova unplugged i (u širem smislu reči) latino, na način zgodan novoj publici urasloj u chill out, lounge, (nado)Buda-bar i slično, koja pank i novi talas nije ni mogla da doživi u realnom vremenu. Nastupali su posle toga NV i u beogradskom SKC-u, brzo keširajući slavu, jer oni su opušteni proizvod dvojice producenata, Marka Kolina i Olivijea Liboau koji su želeli da prožive uspomene na muziku s kojom odrasli, da opet imaju bend, koncerte, turneje… i zarađuju, držeći se u senci. Disko-atrakcije smuti-pa-prospi Stars on 45/33 i Jive Bunny bile su tako nešto osamdesetih, svakojaki DJ-evi devedesetih, a u novom milenijumu za zahtevniju publiku evo Nouvelle Vaguea. „Ime je sudbina“, no bossa nova (portugalski: novi talas) obrade su već potrošili pa su se – ovogodišnjim albumom 3 – približili glavnoj anglosaksonskoj struji, snimajući s gostima još uvek u novotalasnom miljeu, tako milom naraštajima koji su sad u punoj zrelosti. Te tako 2009. zađoše u Banjaluku (letos), Sarajevo i veče kasnije, po treći put, i u Beograd. Kao i za premijerno njihovo pojavljivanje ovde, organizaciono se pojavio već afirmisani Kulturni centar/KC Grad, iznajmivši već godinama (privatizovan pa) napušten, a i zapušten veliki bioskop Odeon u srcu grada: najzad toliko zapomagana sala za oko 2000 posetilaca, široka, visoka, s balkonom, pregledna, s nagibom, pozornicom, bez sedišta itd.! Doduše, u normalnom svetu stara pozorišta i bioskopi postaju zahvalni koncertni prostori jer se pojavljuju mnogo nova/bolja pozorišta i bioskopi, no u srpskoj propasti nama služi i ovo što nam je od socijalizma solidno preteklo. (Seća li se neko sočnih koncertnih sezona u bivšem magacinu, pre toga lepom bioskopu DOK/Stari grad, početkom osamdesetih na beogradskom Dorćolu?)
I uz zamašnu cenu ulaznica (1800 dinara) koncert je rasprodat dovoljno brzo da se uglavi i drugi, sledeće večeri, i s prenosom na Radiju B92. Publika više nije većinski nagnuta ka Vogue, niti je puno onih koji se aktivno sećaju Vague, preovlađuju pristalice bezbolnog (ako ne besmislenog) pevušenja No Future, u God Save The Queen (Sex Pistols) sa cupkanjem umesto šutke. OK, odličan provod, mnogima prija. I onda, šta to NV izdvaja od silnih naških cover-grupa – osim što imaju stila, i zaista obrađuju/menjaju, pa i tumače te sjajne, čuvene, ponekad prekratničke pesme? Kvartet svirača (bubnjevi, kontrabas, diskretne klavijature, lagano elektrificirana gitara) i par pevačica pokazali su to već kroz Master And Servant (Depeche Mode) i Dancing With Myself (Billy Idol), rokističkom eksploatacijom davno ispražnjene numere. Slabije im ide s pesmama pravih majstora koji su ih i sami dovoljno „presvlačili“ – Sting/Police So Lonely, David Byrne/Talking Heads Road To Nowhere – ali dozirajući sving i dinamiku nastup bez nevolja vode vrhuncu, s publikom oduševljenom refrenima koje opet/najzad masovno peva, makar i u upropašćenoj verziji divne Sweet Dreams (Eurythmics). Takve pesme preživljavaju i gore.
Iz doslovne bujice mlađih (uglavnom francuskih: chanteuse, ah!) pevačica koje pomenuti producentski tandem upošljava u NV, ovog puta stigle su nam raspojasana, blajhana Australijanka, u Britaniji s LoveGods zapažena Nadea(h) Miranda, i diskretna, tamnija Elsa Furlon. Miranda drži banku, skače, igra na šanku, juri među posetioce, ali unosi i elemente kabarea, sve skupa više kao mlađa sestra Dani Klajn (Vaya Con Dios) nego – kad smo već u bioskopu – unuka Marlene Ditrih. Too Drunk To Fuck (Dead Kennedys) efektno sparinguje već zaboravljenoj dilemi Too Old For Rock’nRoll, Too Young To Die, a dečačka Blister In The Sun (Violent Femmes) odlično stoji i NV-u. Otud pomalo iznenađuje da se NV bolje iskazuju u manje poznatim numerama, i to sporijim i težim, kao one Echo & The Bunnymen, Magazine, Cure… kakve više izvodi, gle čuda, Elsa. Biseri su naravno Ever Fallen In Love (gotovo da bih je menjao za i danas žestoki original Buzzcocksa) i, na kraju 90-minutnog programa, Love Will Tear Us Apart (Joy Division). Neizostavno, dva bisa, uključujući smirujuću In A Manner Of Speaking (Tuxedo Moon) – jer i to je (bio) novi talas.
