Uzdravlje i laku noć

Nova britanska scena ne prestaje da se uspinje uz rodoslovno stablo svojih legendarnih preteča – gde kažete folk, eto ukazanja Nika Drejka i Sandi Deni, pomislite li na Bristol, evo razorne melanholije i zloslutnosti trip hop veličina poput Massive Attack, Portishead ili Trikija u punoj snazi, želite li rock ili britpop ili štagod… već će se u zvuku dičnih naslednika Albiona baštiniti neka velika karijera što je u međuvremenu prerasla u sveti čin rock’n’rolla. Marika Hakman i Bil Rajder-Džons naša su aktuelna tipovanja za muzičku budućnost verovatno najvažnijeg Ostrva popularne kulture. Videćete i zbog čega.

Velika Britanija ili bolje Engleska sinonim je za šou-biznis – i to onaj koji definitivno obavlja posao. Jeste, povremeno je reč o tek površnoj pozi i razmetanju ekscentričnim imidžom puke mode radi, ali je u priličnom broju slučajeva stvar u istinskom pomeranju umetničkih granica. Ponekad se zaista šlajfuje u mestu, treba to reći, neumorno reciklira i zdušno reinkarnira niz već dokazano uspešnih radnji u slavu onog “društva spektakla” kog se toliko gnušao Gi Debor. Ali, sa druge strane, poslovična nepokornost britanskog muzičkog življa ume da se odupre ukalupljenosti u nametnute modele industrije zabave i pokaže još uvek dovoljno oštre zube. Marika Hakman (Marika Hackman) i Bil Rajder-Džons (Bill Ryder-Jones) uzdanice su upravo takvog, novog autorskog izraza, koji dirljivo izjeda malograđansku ustajalost ubojitom lirom, da se u paramparčad raznesu sve zablude.

PRIČA PRVA – MARIKA HAKMAN

Marika Hakman (1992), 32-godišnja indie–folk trubadurka, nedavno je snimila svoj verovatno najdirektniji i najmučniji album u karijeri. Činjenica da potiče iz provincije, od finsko-engleskih kreativnih roditelja – crtača animiranih filmova – učinila je ovo osetljivo devojče imunim na televiziju, ali zato veoma prijemčivim za audio-senzacije koje dolaze iz svih pravaca. Okolnost da Marika poseduje intrigantna romantična opredeljenja svakako nije pomogla da se oseća srećnije i sigurnije, čak ni u šarenom i seksualno emancipovanom Londonu. Svoja teška emotivna iskustva ulila je u januarski album Big Sigh, pozivajući nas da zajedno sa njom u(z)dahnemo čistu istinu koja se tiče slomljenog i svih drugih stanja srca.

Da ljubav boli i da pokatkad ume da bude zlosrećna, odavno znamo. Marika Hakman, međutim, u svoje pesme dodaje još mnogo slika i simptoma lične prenadraženosti opisujući onaj svakodnevni masakr koji nad nama hladnokrvno umeju da počine najnežnija osećanja. Taj prikriveni zločin srca pritom se odvija sasvim tiho, negde u budoaru ljudskih odnosa, gde niko spolja ništa ne čuje niti može da priskoči u pomoć. Više nego intiman, ispovedni ton albuma Big Sigh, kao da je namenjen isključivo vlastitoj upotrebi, premda poseduje resku univerzalnost ljudske nesnađenosti u uzaludnom ljubavnom trudu. Kada Marika u No Caffeine zapeva: “Occupy your mind, don’t stay home/ Talk to all your friends, but don’t look at your phone”, momentalno se prisetite svakog od svojih ljubavnih brodoloma i onih navodno korisnih mantri što vašoj svakodnevnoj rutini tobože pružaju oslonac da se sama izbori sa gubitkom i izađe iz svega još moćnija.

Album Big Sigh beleži baš tu propast voljenja u susretu sa metafizikom ponovnog pronalaženja svrhe svog postojanja na planeti Zemlji. A to uopšte nije malo, zar ne?

...

PRIČA DRUGA – BIL RAJDER–DŽONS

Vilijam Edvard Rajder-Džons (1983) već samim svojim mestom rođenja – gotovo podjednako udaljenim od Liverpula i Mančestera – spaja onu refleksivnu euforiju The Beatles sa sudbinskom tamom madchesterskog kluba “The Haçienda”. Ali, pomenute odrednice mogu podosta da zavaraju. Decenijama udaljen od navedenih zvučnih praizvora, ovaj misteriozni momak – kog znamo iz njegovog nekadašnjeg benda The Coral – možda derivira autorsku snagu iz sasvim drugačijeg smera. Džejms Džojs i njegov roman Uliks što promiču numerom …And the Sea… bacajući zanimljive čini na nesviknutog slušaoca, čulno priviđenje brazilske ikone Gal Koste koja samo okrzne uvodnu I Know That It’s Like This (Baby), kao i raspršeni kosmički daškovi a la Flaming Lips i Mercury Rev, te potresno zazivanje one eterične utučenosti Marka Linkusa – mogli bi biti ispravniji put do nadahnuća ovog talentovanog četrdesetogodišnjaka. Dodamo li tome očaravajući dečji hor i elegantne gudače i duvače – minijaturno prisutne na albumu Iechyd Da u pogledu broja, a toliko moćne u rezultatu – dobijamo raskošno setnu ploču o raskidu i izolaciji, unutar koje Bil Rajder-Džons poseže za velškom lozom svog oca da jednim novim-starim jezikom iskaže novootkriveno oduševljenje životom dok neumorno obilazi njegove čemerne tmine.

Ako vam na pamet pada prošlogodišnji vilinski album Pi-Džej Harvi Inside the Old Year Dying – na pravom ste tragu! I ona se tamo prihvatila dorsetskog dijalekta da izatka halucinantnu sagu o sebi samoj uzdižući večno obnavljajuće ženstvo britkim stvaralačkim gestom. Dobro, to je Poli Džin, njena mistika je poput prirodne sile, a dubine do kojih ona seže teško je nadmašiti. Ipak, ima nečeg identičnog u pristupu Bila Rajdera-Džonsa. Nazivajući svoju ploču “uzdravlje” (Iechyd Da), da je okonča sa “laku noć” (Nos Da), i on dodiruje praslojeve roda ne bi li se sporazumeo sa samim sobom. Prošlost je čudo.

There’s something great about life
But there’s something not quite right

(BILL RYDER-JONES, IT’S TODAY AGAIN)