Uzaludni ljubavni trud

Kad ovaj tekst bude pred čitaocima, 45. BITEF je već u dubokom zaboravu, iako je prošlo samo nekoliko dana od njegovog kraja. Nije da nije bilo zanimljivih detalja u festivalskom Glavnom programu (Polifonija je ostala jednako provokativna), no oni su se utopili u šarenilo postdramskih pozorišnih žanrova, koje gledamo i na našoj sceni u modernom dobu.

Nagradu „Mira Trailović“, međunarodni žiri (Artur Sonen, Alja Predan, Ana Lenđel, Vladica Milosavljević i Nikola Zavišić) je, posle mnogosatnog većanja, dodelio predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta i sarajevskog festivala MESS, Elijahova stolica, po romanu Igora Štiksa, u dramatizaciji Darka Lukića i u režiji Borisa Liješevića. Kako je ova predstava već prošla kroz sud kritike posle svoje premijere, i dokazala da je odlična u svakom pogledu, ostaje karakateristična činjenica da su se na BITEF-u igrale skupe i daleke predstave, a pobedila je ona koju smo, kao i izvrstan projekata Bitef teatra Kad bismo svi malo utihnuli, mogli da vidimo i van ovog festivala.

Specijalnu nagradu 45. BITEF-a dobila je predstava ljubimca ovog našeg međunarodnog festivala Hajnriha Gebelsa, Došao sam do kuće, ali nisam ušao, koga pamtimo po interesantnoj predstavi Eraritjaritjaka, na kojoj su izveštači lomili jezik, kao i po pobedničkoj predstavi na jednom od prošlih BITEF-a, Štifterove stvari, u kojoj su igrali klaviri, bez ijednog glumca na sceni.

Ovoga puta, u produkciji Teatra Vidi, iz Lozane, Švajcarska, čuli smo izuzetan muški kvartet „Hilijard“, jednu od najboljih vokalnih grupa na svetu. Predstava je, zapravo, koncert u tri slike, po tekstovima T.S. Eliota, Franca Kafke, Morisa Blanšoa i Samjuela Beketa. Izuzetnost rada kompozitora i reditelja Hajnriha Gebelsa (1952) ogleda se u partiturama po kojima stvara svoje predstave. Precizne do mere muzičke kompozicije, slikovno neobično zanimljive, glumačko/pevački dovedene do savršenstva, Gebelsove predstave su tipično festivalski produkti i teško je zamisliti njihov repertoarski život. Samo trenirana festivalska publika ima živaca da nekoliko sati traži suštinu u savršenstvu forme. BITEF nas je u tome izvežbao.

U to ime, neobična je i nagrada publike 45. BITEF-a, koja je dodeljena četvorosatnoj predstavi još jednog ovdašnjeg ljubimca Franka Kastorfa (1951), Folksbine, Berlin, Nemačka. Dodajući novelu Seljaci jednoj od najpoznatijih „komedija“ Antona Pavloviča Čehova Tri sestre, Kastorf je pokazao rusku tranziciju sa dve strane, pogledanu od proletarijata i aristokratije, uz izuzetnu upotrebu videa i, naravno, uz odlične glumce. Ali, taj zahvat publiku košta živaca, i kraj premijere je dočekala grupica gledalaca u parteru. O reprizi da se i ne govori. No, ta manjina je glasala za Kastorfa. U jednoj rečenici rečeno, čudne su te nagrade publike na BITEF-u. Pobedila je, pre nekoliko godina, na primer, predstava za bebe, na koju može da uđe samo nekoliko desetina gledalaca, a ostali ostanu pred vratima, ili ona sa klavirima, u kojoj nema glumaca, takođe samo za pozorišne istraživače. Ko, onda, čini BITEF-ovu publiku?

Jožef Nađ, dobitnik „Politikine“ nagrade 45. BITEF-a, izveo je projekat koji je sačinio za ovogodišnje Praško kvadrijenale, Bez naslova. U narečenom „filozofskom istraživanju prostora intimnosti“ učestvovala je i umetnica An-Sofi Lanselen. U toku festivala promovisana je i knjiga Milana Mađareva o Jožefu Nađu, znamenitom umetniku koji živi i radi u Kanjiži.

Dogodila su se i dva kurioziteta: jedan na samom kraju festivala, kada su članovi „Les ballets C de la B“ iz Genta, Belgija, u režiji Alana Platela i Franka Van Lekea izveli spektakl Gardenia, o zatvaranju istoimenog najpoznatijeg transvestitskog kabarea u Barseloni, koji se iscrpeo u pitanju jesu li izvođači… Odgovor je „da“. Ima neodoljivih elemenata poezije u ovoj predstavi, ali i patetike koja uništava smisao poruke. Drugi kuriozitet imao je elemenat horora, jer je scena Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, gde su se igrali Bergmanovi Krici i šaputanja, u režiji Andrea Šerbana (Mađarsko pozorište, Kluž, Rumunija) bila prava „dušegupka“, od vrućine, pomanjkanja vazduha, klaustrofobije i ispraznosti predstave.

Ničeg novog pod kapom nebeskom! Tražiti novost po svaku cenu, bio bi unapred uzaludan (ljubavni) trud.

Iz godine u godinu, BITEF pokušava da pokaže provokaciju, koje više, kao ni tragedije, nema. Bar posle prvih desetak minuta predstave.

No, ne ulazeći u preskupe avione vidimo ono što drugi rade, i to na visokom nivou evropskog teatra. Imamo taj luksuz i treba da budemo zahvalni.