Uz malu pomoć prijatelja

Koncertni album pod imenom Joni Mitchell at Newport (Rhino), predstavlja nam službenu verziju događaja koji se desio 24. juna 2022. na Njuport Folk Festivalu, kad se dugo od aneurizme bolesna Džoni Mičel prvi put posle mnogo godina pojavila na koncertnom podijumu da zapeva neke od svojih najpoznatijih pesama. Mada je u međuvremenu izgubila glas, Mičelova se iznenada vratila posle uporne terapije, sa glasom malo dubljim nego ranije, i okružena vrsnim muzičarima, što su odnedavno uobičajili da se okupljaju u njenoj kući, druže se i pomalo pevaju sa njom (“Joni Jam”).

U ovom društvu koje ju je ohrabrilo da se ipak vrati na scenu i otpeva nešto (veselo demantujući i vašeg potpisnika) važnu ulogu odigrala je Brandi Carlile, i sama uspešna folk i “amerikana” pevačica, čiji glas prilično podseća na glas mlade Džoni. Ona je inspirator celog poduhvata i pojavljuje se i kao vokal i kao kustos, vodeći nas pomalo kroz karijeru Mičelove uz razgovor sa njom između stvari. Fer je reći da ih oko pola zapravo pevaju gosti: Taylor Goldsmith, Marcus Mumford, Celisse i grupa Lucius. Ovi poslednji na otvaranju oduševljeno izvode Big Yellow Taxi, numeru kojom se probila, dok Džoni dodaje i ubacuje se, što je prava atmosfera jednog magičnog privatnog druženja, koje se te večeri pretvorilo u javno.

Veliki životi i velike muzičke karijere imaju tu osobinu da ih je lako zaokružiti. Poenta je samo koji ugao izabrati odnosno u kojoj formi i kakvu poruku za kraj izvući iz nečijeg višedecenijskog delovanja. U slučaju Džoni Mičel, za formu je bilo lako odlučiti se: napraviti sedeljku sa prijateljima kao podrškom i otpevati “hitove” koje svi vole. Ali za glavnu poruku je bilo neophodno imati stila, odmaći se od sebe i spoznati šta je bio osnovni razlog boravka na Zemlji – Džoni je i tu superiorno odgovorila na zadatak birajući set pesama koje sve od reda imaju humanističko naravoučenije.

Izbor kompozicija je zato na kraju logičan i obuhvata najbolje delove iz diskografije. Sebe je najviše dala u ranim pesmama kao što su Both Sides Now i završna The Circle Game, u kojima poetska slika egzistencije kao nečeg što uvek ima drugu stranu i neprestano ide u krug, otkinuta sa njenih usana u ovom trenutku, deluje kao istina potvrđena životom. Ova plemenita dela spadaju u vrhunce samospoznaje hipi doba, ali je jednako važno uvrštavanje kasnije nastale Amelia (sa izuzetnog LP-ja Hejira, 1976), gde ne samo da se okrenula originalnoj džez-folk fuziji, nego je kroz posvetu nestaloj avijatičarki Ameliji Erhart napisala neprevaziđenu odu ženskom traženju sopstvenog puta.

Činjenica da je Džoni izuzetno retko pevala obrade, ali da je ovde ipak mesto našla njena verzija Summertime, klasika Džordža Geršvina, govori mnogo toga. Pre svega o njenoj večnoj misiji da sebi i drugima rastumači afroameričku kulturu. Glas joj je sišao u donje registre, ali i dalje fascinantno frazira, te naša junakinja odjednom zvuči kao neka crna pevačica iz dvadesetih godina prošlog veka. To je istovremeno i most kojim se ona negde u istoriji spaja sa Dženis Džoplin, koja je svojevremeno ovu kompoziciju učinila delom rok kulture. U verziji Džoni Mičel, njen raskošni južnjački “dert” dobija novu dimenziju putovanja kroz vreme, ka počecima moderne pop muzike. Samo ovaj snimak je dovoljan razlog za pisanje ozbiljne recenzije.

Ipak, album nije samo muzički događaj – jednako je važan i kao ljudski čin. Imajući u vidu šta se sve glavnoj zvezdi desilo tokom života, uključujući bolesti što su je pohodile – od dečije paralize do aneurzme – prosto je neverovatno da i dalje mirno sedi i peva, sa skoro 80 godina. Autorka je dosad objavila samo dva izdanja “uživo” (Miles of Aisles 1974. i Shadows and Light 1980), ali poređenje sa njima je nepotrebno, jer ih je napravila mlada žena na vrhuncu karijere. Joni Mitchell at Newport ima ukus testamenta nekog ko je preživeo sve što se moglo preživeti.

Ukoliko ga sagledamo kao mali šareni dajžest karijere koja će biti upamćena kao jedna od najuticajnijih u oblasti popularne muzike, Joni Mitchell at Newport obavlja svoju funkciju u smislu odavanja počasti neospornoj rodonačelnici savremene ženske samosvesti i individualizma. Mlađe će možda zainteresovati da potraže originale, a starije da iskopaju stare ploče i utonu u ovu prefinjenost koja je zauvek pomerila muzičke granice. Ali to i nije tako bitno, koliko je bilo bitno čuti Džoni Mičel još jednom kako se između numera glasno i slatko smeje svemu ovome i uživa i dalje u životu punim plućima. Bolji testament nije moguće ostaviti.