Uspomeni na Jovana Ćirilova

Predstava Murmel, Murmel, berlinskog ansambla Folksbine am Roza Luksemburg plac, u četvrtak, 17. septembra otvara 49. Bitef. Do kraja festivala, do 24. septembra, na Glavnom programu biće prikazano deset predstava, uz tradicionalne prateće programe Bitef na filmu, Bitef Polifonija, razgovore sa publikom, i nov program Bitef zona na skveru ispred zgrade Bitef teatra.

Ovo je prvi Bitef festival bez Jovana Ćirilova, on ga je osnovao sa Mirom Trailović, i bio je njegov selektor i umetnički direktor do prošlog novembra, do kraja života. Anja Suša, koselektorka Bitefa sa Ćirilovim od 2006. do pre dve godine, realizovala je ovogodišnji program u nemogućim okolnostima, sa nikad manjim budžetom, i sa osetnom neblagonaklonošću javnosti. Bitef je, i pre nego što je počeo, negativno komentarisan, ne samo povodom programa koje će ponuditi. Na primer, njegov ovogodišnji naslov – Uspomeni Jovana Ćirilova, ocenjen je netačnim zato što znači da je posvećen nekoj uspomeni Jovana Ćirilova, a ne njemu. Anja Suša za „Vreme“ objašnjava da je reč o citatu naziva Bitefa koji je bio posvećen Miri Trailović povodom njene smrti: „Tadašnji Bitef se zvao Uspomeni Mire Trailović i mi smo odlučili da preuzmemo isti slogan, koji je, inače, osmislio sam Jovan – a na šta ga je, koliko ja znam, inspirisala pesma sličnog naziva. Razmišljali smo da li da prepravljamo slogan, pošto proizvodi određenu zabunu, ali smo odustali od te ideje i rešili da ga u potpunosti preuzmemo, što je još jedan mali gest poštovanja prema Jovanu. Mislim da sadržaj slogana ne treba previše da objašnjavam. Jovan je najveći deo svoje bogate karijere proveo na Bitefu i mislim da je Bitef bio njegov životni projekat, uprkos činjenici da nije bio jedini značajan teatarski projekat kojim se Jovan bavio. Ovo je najmanje što smo mogli da uradimo.“

foto: a. anđić

Prvi Bitef bez Ćirilova je neminovno povod za sećanje. „Jovan je birao predstave svim raspoloživim metodama“, kaže Anja Suša. „Bio je veoma radoznao i veoma dobronameran gledalac i uopšte nije bio pozorišni snob. Uspevao je da stigne na različita i veoma udaljena mesta u istom danu. Zanimalo ga je sve, bukvalno sve što ima neke veze sa pozorištem. I vodio je računa o balansu u selekciji, dok je to bilo moguće, odnosno dok je Bitef imao mogućnost da ima bogatu selekciju. Bilo mu je važno da se na svakom festivalu pojavi po neko novo ime, da pozivamo predstave iz svih delova Evrope i sveta, a ne samo iz tradicionalno „snažnih“ teatarskih sredina. I uvek je, poput deteta u prodavnici slatkiša, pokušavao da pronađe nešto novo ili nešto što je njemu novo. Potraga za novim je, ako moramo da sažmemo Jovanov rad na Bitefu, njemu bila najvažnija smernica.“

REPERTOAR: Od evropskih predstava, osim Murmel, Murmel, iz Nemačke dolazi i predstava Common ground (režija Jael Romen), iz Francuske Zbogom (autor i reditelj Žonatan Kapdevijel), iz Rusije Mrtve duše (režija Kiril Serebrenkov), a Diskretni šarm marksizma (režija Bojan Đorđev) je koprodukcija Dasart iz Amsterdama i TKH iz Beograda. Ostale predstave su iz regiona i Srbije: Kompleks Ristić (režija Oliver Frljić) je koprodukcija SMG Ljubljana, HNK Rijeka, Bitef Beograd i MOT Skoplje, Ilijada (režija Jernej Lorencin) je iz Slovenije, Mi smo kraljevi, a ne ljudi (režija i koreografija Matija Ferlin) je iz Hrvatske, Smrt Ivana Iljiča (režija Tomi Janežić) je predstava novosadskog SNP-a, i Ibzenov neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad (režija Zlatko Paković) predstava je CZKD iz Beograda. Teatri iz Evrope su, očigledno, u manjini. Da li će to ugroziti status Bitefa kao relevantnog evropskog festivala? „Mislim da je uvođenje regionalne selekcije pre nekoliko godina, dosta doprinelo vraćanju interesovanja međunarodnih festivalskih krugova za Bitef, koji je, zbog raspada Jugoslavije i ratova iz devedesetih ponovo morao da gradi svoju fizionomiju“, kaže Anja Suša. „Taj potez je, sa druge strane, u domaćoj kulturnoj javnosti naišao na potpuno nerazumevanje, iako smo veoma precizno objasnili razloge. Pre svega, nema nijednog velikog međunarodnog festivala poput, recimo, avinjonskog ili bečkog, koji, pored međunarodne ponude, ne nudi i selekciju lokalnog teatra. Osim toga, postoji i tendencija da se zemlje istog govornog područja udružuju, bez obzira na političke i administrativne granice i da nastupaju zajedno na međunarodnom teatarskom ‘tržištu’. Verujem da je Srbija suviše mala sa prilično devastiranom teatarskom ponudom, da bi smo se ograničili samo na nju, što je bio slučaj u jednom periodu posle raspada Jugoslavije. Smatrali smo da je postjugoslovenski region kao celina daleko zanimljiviji stranim gostima Bitefa, nego bilo koja od njegovih državica ponaosob. I nismo se prevarili. Ovaj koncept je veoma dobro prepoznat i uvažen na međunarodnoj sceni, dok ovde neprestano moramo da ga objašnjavamo i branimo. Pogrešno se misli da bi odustajanje od ovog dela selekcije omogućilo više velikih međunarodnih projekata na Bitefu – što nije tačno jer cela regionalna selekcija obično košta manje od jedne skupe i velike predstave. Druga zabluda je da uvodeći regionalnu programaciju na festival, radimo isto što i drugi festivali sa regionalnom orijentacijom. To, takođe, nije tačno, jer se obraćamo drugačijoj publici. Na Bitefu je ovaj deo selekcije, pre svega, namenjen stranim programatorima i gostima. Kada ne bi bilo regionalne selekcije, Bitef bi imao tri do četiri naslova u selekciji. Ovo je, između ostalog, i pokušaj da Bitef festival ostane festival u pravom smislu te reči.“

Da li bi se Jovan Ćirilov složio sa ovogodišnjim izborom? Anja Suša je sigurna da ne bi u potpunosti, kao što nije ni dok su radili zajedno. „Nas dvoje se često nismo slagali, oko raznih stvari u vezi sa festivalom, ali smo uvek uspevali da dođemo do zajedničke odluke, na miran i prijateljski način. Jovan je uvek insistirao na tome da me je i pozvao na saradnju ne zbog toga što mislim isto kao on, već zbog toga što se razlikujemo. Jovan je bio antidogmata i nije podnosio ljude sa krutim stavovima prema pozorištu, baš kao ni ja. Tradicija Jovana Ćrilova je tradicija Bitefa u svoj njegovoj raznovrsnosti i stalnoj spremnosti na rizik i ja ću je braniti, dok god budem mogla.“

STANJE ŠOKA: Spremnost na rizik će pokazati već predstavom koja otvara Bitef. Naime, u celoj predstavi Murmel, murmel (režija Herbert Frič), čuće se samo jedna reč – naslovna. Interesovanje za ovu predstavu je veliko, ulaznice su rasprodate za nekoliko sati, ali istovremeno postoji mišljenje da je ovo predstava čiji je cilj da „šokira“ i tokom koje će publika izlaziti. „To je predstava velikog i slavnog berlinskog repertoarskog pozorišta, koja je oduševila nemačku i evropsku kritiku i publiku“, kaže Anja Suša. „To su, čini mi se, dovoljni razlozi da njom otvorimo Bitef. Što se tiče potencijalnog šoka koji će da proizvede u našoj čaršiji (mada mislim da ‘šok’ definitivno nije prava reč), to ne bih znala da procenim. I sama se često neprijatno iznenadim reakcijama domaće kulturne javnosti, koja bi posle skoro 50 godina Bitefa, morala da bude malo fleksibilnija i tolerantnija.“

U svetlu prošlogodišnje odluke Skupštine grada Beograda da se Oktobarski salon, naša najveća likovna manifestacija, ubuduće održava bijenalno zbog uštede i boljeg kvaliteta, pomislilo se da će ista sudbina zateći i druge velike manifestacije pa i Bitef, pogotovo što ga prati većinom elitna publika. Anja Suša smatra takve izjave veoma opasnim i štetnim, jer su stvar subjektivne procene ili animoziteta, a posledice su ogromne. „Mislim da je Oktobarski salon najveća i najznačajnija manifestacija savremene vizuelne umetnosti u Beogradu i Srbiji, sa pristojnim međunarodnim ugledom i mislim da nije bilo nikakvog problema sa publikom, već sa jednim delom struke koji ga je proglasio elitističkim, što je preko noći postala teza koja se vrti po medijskom prostoru bez adekvatnog objašnjenja. Ne znam šta je zaključak koji treba da izvučemo iz ovog primera? Valjda svi treba da stremimo populističkoj kulturi koja je svima lako razumljiva? Ja sam naivno verovala da smo mi na našim prostorima završili sa tom temom pedesetih godina 20. veka kada su pobedu u jugoslovenskoj kulturi odneli modernisti, a sada vidim da se ponovo plasiraju vrednosni kriterijumi koji su obeležili mnoge totalitarne režime. Ako se tako nešto desi Bitefu, desiće se, ali će ostati zabeleženo u istoriji.“

POLITIČKI TEATAR: Da li je Kompleks Ristić na Bitefu svojevrsni omaž reditelju Ljubiši Ristiću, ali i zajedničkom jugoslovenskom kulturnom prostoru čiji je on bio pobornik, kao što je shvaćeno u javnosti? Anji Suši nije jasno kako je moguć takav zaključak, zato što je Oliver Frljić jasno naglasio svoju poziciju prema ličnosti i nasleđu Ljubiše Ristića: „Ne znam zašto se ova predstava, koja se još nije ni dogodila, posmatra iz ekstremnih perspektiva – ili kao omaž ili kao obračun sa Ljubišom Ristićem. Ja bih pre rekla da tu reč o pokušaju istraživanja ogromne i neobrađene građe o jugoslovenskom teatru čiji je jedan od najvećih simbola bio Ljubiša Ristić. Polazi se od veoma značajnih predstava koje je Ristić uradio u Slovenskom mladinskom gledališču u Ljubljani, sa idejom da se preispita i istorija tog teatra koji ove godine slavi 50-godišnji jubilej, u kontekstu jugoslovenskog i postjugoslovenskog prostora.“

Ovogodišnjim Glavnim programom dominira takozvani politički teatar. Anja Suša objašnjava da je to tematski fokus onog dela selekcije koji se zove Nove pozorišne tendencije: „Verujem da je stvarnost u kojoj živi današnja Evropa veoma dobra tema za umetnost uopšte, a naročito za teatar. Umetnici su toga svesni i zbog toga politički teatar trenutno dominira međunarodnom scenom. Njegova realna društvena i politička moć je upitna, ali je definitivno reč o fenomenu koji zaslužuje pažnju i promišljanje, što je mogućnost koju mi na ovom Bitefu nudimo.“