Upoznavanje teatra za decu

FAS, Festival Asiteža Srbija, prvi put održan prošle nedelje u Beogradu, najslikovitije je objasniti kao nacionalni Bitef za decu. Naime, devet predstava institucionalne i nezavisne pozorišne scene Beograda, Kragujevca, Niša i Novog Sada prikazanih tokom trodnevnog FAS-a otkrile su javnosti neki novi teatar za decu – što mu je i bio cilj.

Na početku treba reći da je FAS rezultat privatne inicijative, Udruženja za razvoj pozorišta za decu i mlade Asitež Srbija, a ne državne kulturne strategije i brige o deci. Pa ipak, Diana Kržanić Tepavac predsednica organizacije Asitež Srbija i direktor festivala smatra da postignuti rezultat, dakle, činjenicu da je u Srbiji osnovan nacionalni festival pozorišta za decu i mlade i da je održan, ne treba kvariti pričama o negativnom. „Ljudi ipak mnogo više vole da rade i ostvaruju svoje ideje nego da sede frustrirani zato što im to nije omogućeno, i ne treba ih podsećati da to nije lako, a još manje da to što su postigli nije samo njihov posao“, kaže.

U Srbiji ima nekoliko festivala dečjih pozorišta: Međunarodni u Subotici, regionalni „Zvezdarište“ u Beogradu, Međunarodni lutkarski „Zlatna iskra“ u Kragujevcu, Susret lutkarskih pozorišta Unima u Zrenjaninu, na „Vojvođanskim susretima“ i „Malom Joakimu“ se takmiče vojvođanska odnosno srpska pozorišta svake godine u drugom gradu i – to bi bilo to. FAS je festival neuobičajenog profila: takmiče se članovi Asitež Srbija, (više od 50 pozorišta i pozorišnih nezavisnih grupa), predstave za festival ne bira selektor već pozorišta sama odlučuju ko će biti njihov kandidat za dve festivalske nagrade, o kojima odlučuje stručni žiri i žiri pedagoga.

„Naši članovi su najpoznatija dečja pozorišta u zemlji ali i nezavisne grupe“, kaže Diana Kržanić Tepavac. „Svako od njih ima svoje teme, svoje forme i estetike: predstave spektakle, bajke, produkcijski jednostavne predstave o sadašnjim problemima, plesni teatar. Međutim, to je malo kome poznato zato što postoji uvrežena predstava šta je teatar za decu: scena-kutija i bajka u njoj. Naravno da je teatar za decu i to, ali nikako nije samo to. FAS je pokušaj da predstavimo javnosti teatar za decu u svim njegovim formama i različitostima. Da se razumemo: nije FAS avangarda koja bi nekima bila nerazumljiva, nismo mi zbog toga prozvani Bitef za decu, već zbog otkrivanja različitosti ove umetnosti. Sama činjenica da na našoj sceni postoje sve te različite forme i estetike, dokazuje da pozorište za decu i mlade ima potrebe da istražuje i da se predstavi na najrazličitije načine. Ne vidim nikakvog razloga da to ne podržimo i istaknemo.“

FAS s razlogom nema selektora, pozorišta delegiraju predstavu po svom izboru, i ni jedna se ne odbija. Diana Kržanić Tepavac kaže da je time svakom omogućeno da se predstavi onako kako želi. Na primer, pozorište „Boško Buha“ iz Beograda, tradicionalno poznato po raskošnim adaptacijama bajki, učestvovalo je sa predstavom Pitam se, pitam, koliko sam bitan, adaptacijom priče norveškog savremenog pisca Erlenda Lua u režiji Jane Maričić, o traganju za ličnim mestom u okruženju, dakle, sa predstavom koja nije uobičajena za „Buhin“ repertoar. Ili, Pozorište mladih iz Novog Sada takmičilo se sa predstavom Na vukovom tragu, režija Jakub Maksimov, realizovanom kao kompozicija puna zvučnih efekata. Odličnu interakciju sa publikom postigla je Legenda o mesečevoj princezi Pozorišta lutaka Niš, poetična predstava o savlađivanju prepreka na životnom putu, nastala po tekstu Gorane Balančević (preporučen na bijenalnom Konkursu Asiteža za savremeni tekst) i u režiji Davida Alića. Jedina predstava za tinejdžere, Ženidba Dušanova Umetničke grupe „Hop, La!“ iz Beograda Anđelke Nikolić i Olge Dimitrijević, dokazala je da su junaci iz lektire bili ljudi kakvi smo mi sada. Najočiglednija različitost u odnosu na postojeće poimanje dečjeg teatra bile su plesne predstave – Carevo novo odelo Bitef dens kompanije i Ispod površine u produkciji Stanice – Servis za savremeni ples, obe iz Beograda.

foto: marija janković

Osim stručnog žirija, u kome su predstavnici pozorišta i grupa koje se takmiče – kasnije će biti objašnjeno zašto, najbolju predstavu birao je i žiri pedagoga. „Pedagozi su ti koje treba upoznati sa predstavama, kako bi mogli da ih pokažu i preporuče učenicima. Jer, nastavnici se po inerciji odlučuju da decu povedu na predstavu čiji naslov prepoznaju, najčešće su to bajke ili dramatizacije književnih dela, pa tako mnogi vredni naslovi ne dopru do svoje publike“, objašnjava Diana Kržanić Tepavac i ističe da članice žirija pedagoga (Sanja Terić iz OŠ „Vladislav Ribnikar“, Jelena Stojiljković iz Farmaceutsko-fizioterapeutske škole i Vesna Šojić iz OŠ „Milan Rakić“, sve iz Beograda) imaju zavidno pozorišno iskustvo sarađujući u raznim programima Asiteža i Bitef „Polifonije“.

Stručni žiri je najboljom proglasio dve predstave – Pitam se, pitam, koliko sam bitan pozorišta „Boško Buha“ i Na vukovom tragu Pozorišta mladih Novi Sad, a žiri pedagoga takođe se odlučio za Pitam se, pitam.

Naslov ovogodišnjeg FAS-a je „Pokrenimo priču“. U tom kontekstu, svaka predstava je bila povod da nakon izvođenja članovi žirija razgovaraju o temama koje ih se tiču u vezi pozorišta za decu, na osnovu svog iskustva. „Zato smo i oformili žiri koji ima onoliko članova koliko ima i predstava, pa samim tim toliko i poetika, stavova i viđenja pozorišta za decu“, kaže Diana Kržanić Tepavac. „U situaciji kad se izuzetno retko gostuje, festivali su jedinstvena prilika za upoznavanje i dijalog. Želimo da među sobom započnemo priču o tome šta se dešava na našoj pozorišnoj sceni i unutar izvođačkih umetnosti, da nađemo put do naše publike i stvaralaca. Razgovori su bili otvoreni za publiku i mislim da su mladim autorima koji su nam se priključili bili dobar izvor informacija iz prakse. Pokrenute su mnoge teme i potvrđene

mnoge pretpostavke. Krucijalno je – da li je pozorište potrebno deci. Jedan detalj sa predstave Na vukovom tragu daje odgovor: dečak u gledalištu koji je tokom predstave prvo žustro navijao za psa koji je

napadao drugog, slabijeg, do kraja predstave je promenio mišljenje i stao na stranu ugnjetenog. Zatim, da li su nam potrebni programi koji će pomoći pedagozima da budu u toku savremenog pozorišta za decu? Odgovor je, očigledno, pozitivan. Jer, kako je moguće da oni koji biraju predstave koje će pokazati deci nisu upoznati sa onim što je najbolje među njima? Kako je to moguće da malo ko zna za plesni teatar za decu? Ili: zašto cena ulaznice od 250 dinara od pozorišta do učenika, odnosno njegovog roditelja, naraste na 800 dinara? Znam da je ministar kulture jednom prilikom izjavio da će se raditi na suzbijanju sive zone koja diktira cenu pozorišne ulaznice. Zašto država ne pomogne nastavnicima da van svog radnog vremena odu u pozorišta i upoznaju se sa repertoarima? Pozorište nije umetnost koja može da računa na masovnost, pa zato ne možemo da pričamo o komercijalnom efektu koji je svuda tražen. Planiramo da iduće godine organizujemo prateći program u kome će učesnici predstaviti svoj repertoar za sve kojih bi se to ticalo. Mislim da pedagozi na blagajni ne biraju predstave nastale po bajkama zato što su inertni, nego zato što, želeći da deci pokažu najbolje, ne žele da rizikuju sa naslovom koji im nije poznat. Svi znamo šta takav stav znači za nove tokove naše scene i njene mlade autore.“

Diana Kržanić Tepavac skreće pažnju na FISTIĆ „kao na znak da je moguće govoriti o pomaku interesovanja ka savremenom i novom“. To je program koji su studenti Univerziteta umetnosti u Beogradu dodali međunarodnom festivalu FIST, a koji je ove godine održan četrnaesti put. „Menja se i situacija i stav o teatru za decu. Senzibilisani su ljudi raznih struka koji se bave decom i to mora da pokrene celo društvo“, uverena je Diana Kržanić Tepavac iako se društvo za sad zadovoljava deklarativnom podrškom kulturi za decu.

Ovo je pogodan momenat da se setimo kako u Konvenciji o pravima deteta piše da su sva prava deteta jednako važna i da samo kad ih država sve poštuje, smatra se da se u toj zemlji primenjuje Konvencija o pravima deteta. „Niko nema sumnju da je zdravlje deteta najbitnije, da ono treba da je sito i da ide u školu, ali ako vi nemate duhovnu hranu za to dete, ono će svenuti. Postaće nešto što vi ne želite da vam sutra vodi zemlju“, smatra Diana Kržanic Tepavac.

Asitež je pokrenuo svoj festival sa 300.000 dinara koje je dobio od Ministarstva kulture na Konkursu za savremeno stvaralaštvo i 100.000 dinara od kompanije „Gomex“ iz Zrenjanina, generalnog sponzora, poznatog darodavca kulture. Diana Kržanić Tepavac taksativno navodi troškovnik, novac je potrošen na dnevne troškove, a od pomoći sponzora plaćeni su štampanje programa i nagrada. „Sve učesnike festivala smo zamolili da plate poslednje dve godine članarine, pa je i tako prikupljena izvesna suma novca. Imamo saradnike na koje se oslanjamo, na primer, na dizajnera Marka Matovića koji nam nekoliko godina radi vizuelni identitet.“ FAS je odbijen na gradskom konkursu. Odbijen je i projekat za svetski kongres pozorišta za decu, i to, kaže Diana Kržanić Tepavac, iako je Gradski sekretarijat za kulturu upoznala sa predlogom internacionalnog Asiteža da Srbija bude domaćin jednog takvog kongresa i iako im se dopala ideja da će u Beograd doći najmanje 600 pozorišnih stručnjaka iz celog sveta. Pre nekoliko godina Asitež Srbija je morao da odustane od konkursa za savremeni dramski tekst za decu, zato što je, nakon dva održana konkursa, odbijen na konkursu Ministarstva kulture i informisanja.

„Ali, sad je sve to iza nas, idemo dalje“, kaže Diana Kržanić Tepavac. Ovogodišnji domaćin FAS-a bilo je pozorište „Pinokio“ u Beogradu. Planirano je da svake godine to bude neki drugi član Asiteža, kako bi FAS i praktično bio nacionalni festival. Namera je da u svaki grad dođu najbolje predstave iz cele zemlje. Verujmo da će mu se negde na tom putu pridružiti i država.