Upotreba brige o kulturi

Monografija Svetska baština Srbije, čijoj promociji prvog ovogodišnjeg radnog dana su pored autora prisustvovali ministri kulture i spoljnih poslova, kao i predstavnici crkve, prva je knjiga o srpskim kulturnim spomenicima sa Uneskove Liste svetske kulturne i prirodne baštine, i prva sa stručnim pristupom ovoj temi. Njeni autori su stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture koji je, sa Ministarstvom kulture Srbije, i njen izdavač.

foto: reuters

Od 890 spomenika Uneskove Liste, sledeći se nalaze na teritoriji Srbije: Stari Ras i Sopoćani (uključujući i manastir Đurđevi stupovi), manastir Studenica, Srednjovekovni spomenici na Kosovu (manastiri Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija i crkva Bogorodica Ljeviška) i Gamzigrad-Romulijana. Po kriterijumima Uneska definisanim Konvencijom o zaštiti svetskog kulturnog i prirodnog nasleđa, navedeni spomenici predstavljaju neprocenjivu vrednost za čovečanstvo, a to podrazumeva i adekvatnu obavezu države prema njima.

Da je država „prepoznala kulturu kao moćno, takozvano pametno oružje u spoljnoj politici“, otkrio je skupu ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Ova monografija je i neka vrsta osnove za konferenciju država jugoistočne Evrope o kulturnoj baštini čiji će domaćin iduće godine biti Srbija. Tom prilikom biće osnovan Uneskov Fond za baštinu jugoistočne Evrope. Stav države da je kultura put kojim se menja slika Srbije u svetu, podržava crkva – ako je suditi po rečima njenog predstavnika Radovana Bigovića, profesora Bogoslovskog fakulteta i starešine manastira Sv. arhangela Gavrila u Zemunu, koji je preporučio „intelektualnim elitama ove zemlje da se pozabave reafirmacijom i regeneracijom baštine u svakodnevnom, realnom životu“, podsetivši da baština ukazuje „da je ovaj narod tokom vekova izgrađivao integralni humanizam i da je imao otvorenu kulturu“. Tako je ova monografija bila povod demonstracije sloge države i crkve.

Monografijom je, takođe, istaknuta činjenica koja je i bez nje svakodnevno vidljiva: da se Srednjovekovni spomenici na Kosovu – konkretno Dečani, Pećka patrijaršija, Gračanica i crkva Bogorodice Ljeviške – nalaze na delu teritorije Srbije koji po Rezoluciji 1244 nije pod administrativnom upravom države Srbije. Sva ova četiri spomenika su, osim na Listi svetske baštine, i na Uneskovoj Listi ugroženih spomenika kulture. „I to nije slučajno. Održavanje kulturnih svetinja u našoj južnoj pokrajini je teško. Bilo je bezbroj pokušaja kulturnih čišćenja, najdrastičniji je bio marta 2004. godine kada je mnogo svetinja spaljeno i oštećeno, i kada su neprocenjivo vredne freske crkve Bogorodice Ljeviške oštećene“, rekao je ministar Vuk Jeremić. Kao dokaz da diplomatija „vodi veliku borbu ne samo o političkom aspektu teritorijalne celovitosti već i kulturne“, ministar Jeremić je naveo činjenicu da su četiri spomenika na Kosovu i dalje srpska upravo zahvaljujući „aktivnom nastupu naše diplomatije kojim je sprečeno glasanje u Unesku o ovom pitanju“. Radovan Bigović ima drugo viđenje vlasništva četiri manastira na Kosovu. „Znamo da su to srpske zadužbine pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve, o kojima brigu vode država Srbija i Unesko. Ali, da ti manastiri ne bi postali zrno razdora već mesto pomirenja, treba znati da su te svetinje sagradili Srbi, ali su ih posvetili Bogu. Njihov istinski i stvarni vlasnik je Bog i one treba da budu otvorene za sve ljude na ovoj planeti koji traže Boga i imaju ljubav prema ljudima. Ko te svetinje nacionalizuje, ko ih tretira kao svoje privatno vlasništvo, svesno ili nesvesno, vrši nasilje nad njima čak i kad to čini pod izgovorom njihove zaštite.“

U predgovoru monografije Nebojša Bradić je objasnio da je do sada akcenat države pri izboru spomenika bio na srednjovekovnim spomenicima zbog njihovih prepoznatljivih nacionalnih osobina, ali da sada vlada uverenje da postoje mnogi dobri razlozi zbog kojih će se Unesku predložiti, osim srednjovekovnih, i spomenici drugih epoha. Da bi se to i desilo, spomenike koje država planira da predloži za Uneskovu Listu, prvo bi trebalo pripremiti. Arheolog Marko Popović (predsednik Komisije za spomenike od izuzetnog značaja i srpske spomenike u inostranstvu) izdvaja neke od njih: „Rajačke pivnice – izuzetnu riznicu narodnog graditeljstva i arhitekture, manastir Manasiju – primer srednjovekovne fortifikacije, i jedan tužni spomenik, Smederevo, koje je postradalo u naše vreme, u poslednja dva rata, i zahteva veliku obnovu.“

Bogorodica Ljeviška, mart 2004.