Izložba „Jigsaw Puzzles“ Dragoslava Krnajskog u galeriji B2 počinje ispred izložbenog prostora instalacijom “Mobi Dik”, kao simbolu slobode. Na posmatračima je da odluče šta će s njom
Ove subote u galeriji B2 otvorena je izložba „Jigsaw Puzzles“ Dragoslava Krnajskog, njegova prva beogradska izložba nakon deset godina.
Izloženo je šesnaest radova, izbor iz njegove produkcije od pojavljivanja na umetničkoj sceni ’80 godina do ovogodišnjih. Osim tri, svi ostali radovi do sada nisu izlagani u Beogradu.
Izložba „Jigsaw Puzzles“, ističe u katalogu izložbe istoričarka umetnosti Ivona Fregl, sagledava opus Dragoslva Krnajskog kroz njegovu angažovanost, koja je može se reći, očekivana s obzirom da je Krnajski jedan od osnivača umetničke grupe Led Art, da je osnovao i vodio Centar za kulturnu dekontaminaciju, da je bio predsednik ULUS-a, i da je osnivač udruženja građana za unapređenje i razvoj vizuelne umetnosti ART-ZOOM.
Na taj način, akcentujući angažovanost u opusu, “Jigsaw Puzzles” sublimira njegov lični, u isto vreme i intelektualni i emotivni komentar na aktuelne situacije u odnosu na umetnost, na političku sferu života, i na ekologiju.
Evo samo tri primera:
Rad „2023“ je predimenzionirana šibica čija je glava modelovana od nizova kružno pozicioniranih originalnih šibica, dok je telo, kao i kod pravih šibica, od mekog drveta borovine na kome se nalazi natpis „2023“ kao žig ili oznaka godine proizvodnje. Rad asocijativno priziva višestruko zapaljiv potencijal 2023. godine i mentalno, fizičko i emotivno sagorevanje kao obeležje vremena.
Provokativno postavljanje zastave umesto krpe u Molotovljev koktel u radu „U slučaju…“, razotkriva eksplozivnu, nasilnu, nacionalistički obojenu retoriku a referiše na rizičnu praksu današnjice da se pripadnost jednom narodu ističe kao vrlina i to, objašnjava Ivona Fregl „ne samo zbog dobro poznatih istorijskih primera, već i zato što u pojedinca učitava iluziju vrednosti: mi nismo zaslužni zato što smo se rodili na određenom mestu, kao što nije naša zasluga ništa što nam je rođenjem dato, već isključivo kako ćemo te datosti prevazići ili iskoristiti.“
Istovremeno, danas zastave „apsurdno ’krase’ skoro sve na šta se mogu postaviti – od pijačnih i vašarskih tezgi, preko skrivanja oronulih fasada, do mobilnih metalnih zaštitnih ograda oko Skupštine i Predsedništva. Prljave, umazane, zarozane državne zastave su svuda oko nas. Na kraju, rad skreće pažnju na autokritiku nacije kao čin patriotizma, sramotu društva zbog prakse banalizacije i zloupotrebe osećaja nacionalne pripadnosti – katran i perje kao simbol javne osude koja će kad-tad uslediti.“
Izložba počinje ispred galerije, gde je postavljena instalacija “Mobi Dik”: stilizovani masivni rep kita koji se, u pokretu zaranjanja, izdiže iznad površine mora, kao podsetnik da je sloboda imperativ/paradigma svakog bića.
Sticajem okolnosti, „Mobi Dik“ je poprimio i performativnu ulogu, budući da je u javnom prostoru bio dva puta rušen (u Novom Sadu i Pančevu), a i krišom nestručno krpljen kineskim plastičnim vezicama (u Kotoru). Na posmatračima je da izaberu način kako će reagovati na njegovo prisustvo (kao što je slučaj i kod interakcije publike i umetnika u okviru nekih performansa), da li će pokušavati da unize i unište sve šta on predstavlja, ili će prihvatiti i podržati ideju koju u sebi nosi.
Galeriba B2 je izložbu Drgoslava Krnajskog realizovala u saradnji sa organizacijom ART-ZOOM i GSLU Niš.
Odluka članova Odbora Bitefa da odbiju predstavu Mila Raua zbog njegovog govora na prošlogodišnjem otvaranju festivala nije umetnička, nego moralno-politička. I upravo zato je duboko neetična
Novina etičke koncepcije Tome Akvinskog sadržana je i u činjenici kako u njoj ima mjesta i za “nekršćansku”, laičku etiku koja čovjeka (pri)vodi dobru, ali sama po sebi nije dovoljna za ostvarenja vječnog spasenja. Za to je potrebna Božja milost, kojom se usavršavaju “teologijske” vrline: vjera kao natprirodni dar, nada koja nas nosi optimizmom i energijom i ljubav, najveći i najljepši dar kojim je Bog podario čovjeka
Danas se u novinarstvu retko sreće ličnost takve svestranosti i dubine znanja kakvo je posedovao Teofil Pančić. Nosio je u sebi renesansnu radoznalost i životnu radost. “Bez kulture nema slobode”, napisao je u jednom članku, pa nastavio: “Sloboda ne proizlazi iz puke borbe za opstanak, već iz sposobnosti da reflektujemo sami sebe, da se raspravljamo, smejemo, sanjamo”
Istina je da meni niko nikada neće valjati. Kada se bude desila promena, ja ću opet krenuti u akciju. Nisam siguran ni za one prethodne pobede da li su se ikada potpuno ostvarile. Zato je “Pobednik” na Kalemegdanu tu da nas stalno opominje da je pobeda utopija, ali utopija kojoj stalno treba težiti
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Da li je Aleksandar Vučić ozbiljno shvatio poruku najoštrije Rezolucija Evropskog parlamenta ikada o Srbiji potkrepljenu upozorenjem Evropske komisije
Goruće pitanje nije zašto se šator u Ćacilendu zapalio, već šta šta to šatorsko naselju ima da traži ispred Narodne skupštine već pola godine
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
