Knjiga mrtvih filozofa nije bilo koja „knjiga mrtvih“, kao što su egipatska ili tibetanska. Ovi izvanredni drevni, pisani spomenici pomno opisuju rituale nužne kao priprema za izvesnost zagrobnog života. Egipatska knjiga mrtvih sadrži 189 magičkih izreka koje obezbeđuju prelaz duše u zvezdani ili sunčani zagrobni život. Tibetanska knjiga mrtvih opisuje pogrebne rituale neophodne da se prekinu iluzorni ciklusi postojanja i postigne Prosvetljenje (veliko P) do koga se navodno dolazi putem nirvane.
Uticaj ovakvih pristupa je širok, od „tajne doktrine“ gospođe Blavacki i njenog „Teozofskog društva“ u poznom XIX veku, preko psihodelične verzije Tibetanske knjige mrtvih Timotija Lirija, postignute uz pomoć LSD-a iz 1960, do današnje opsesije „smrti bliskim“ ili „vantelesnim“ iskustvima koje je podstakao Rejmond Mudi, objavljivanjem svog Života posle života 1976.
Ovo je i stav koji je Niče zvao „evropskim budizmom“, premda je isto tako dosta proširen i američki budizam. Bitna tačka je u tome da je u obema knjigama, tibetanskoj i egipatskoj, kao i njihovim savremenim epigonima, smrt jedna iluzija. Postojanje je krug ponovnog rađanja koji se samo prekida konačnim prelaskom u Prosvetljenje. Na ovaj način je pitanje pristupa pravome Znanju (veliko Z, i ovom prilikom) koje će razotkriti ono što je Šopenhauer smatrao velom privida maje (mayā) i omogućiti duši da sebe oslobodi. Ovaj pristup sažet je u rečima uticajnog bengalskog pesnika Rabindranata Tagora: „Smrt nije gašenje svetla; to je gašenje lampe jer je svanula zora.“ Uticaj ovakvih pristupa smrti i umiranju može se otkriti u još uvek dosta čitanim knjigama Elizabete Kibler-Ros. Sa pacijentima čija je smrt bila izvesna, spisateljica je primenila psihološki pristup zasnovan na pet faza umiranja (poricanju, besu, pogodbi, potištenosti, prihvatanju) koji je bio od izuzetnog uticaja na palijativno lečenje. U njenoj knjizi O smrti i umiranju (1969), svako poglavlje počinje navodom iz Tagora, dok u drugoj, pod naslovom koji dosta otkriva, Smrt: poslednji stadijum rasta (1974), Kibler-Rosova odaje preuveličano priznanje Tibetanskoj knjizi mrtvih.
Ja ne želim da poričem nesumnjivo blagotvorne posledice ovakvih pristupa. Samo izražavam strahovanje da oni gaje mišljenje kako je smrt privid koji treba savlađivati pravilnim duševnim pripremama. Međutim, ona nije privid, već stvarnost koju treba prihvatiti. Pošao bih i dalje od toga tvrdeći da bi u odnosu na stvarnost smrti trebalo da bude smišljeno i samo postojanje jedinke. Moguće da je najpogubnija crta savremenog života u odbijanju da se prihvati ova stvarnost, kao i u želji da se pobegne od stvarne činjenice smrti.
Knjiga mrtvih filozofa zapravo je niz podsećanja na smrt ili memento mori. To nije trubni zov jedne nove egzoterične dogme; to je knjiga od 190 znakova pitanja koji će nam možda omogućiti da se suočimo sa stvarnošću naše smrti.
Toliko o dobrim vestima, a ove nisu sve. Jer istorija smrti filozofa isto tako je i pripovedanje o čudnim sudbinama, ludostima, samoubistvima, zločinima, nesrećama, patosu, prelaženju iz uzvišenog u smešno i donekle o crnom humoru. Umiraćete od smeha, to vam obećavam. Evo nekoliko primera o kojima će se u daljem tekstu podrobnije govoriti:
Pitagora je više voleo da ga ubiju negoli da pređe preko polja s bobom;
Heraklit se udavio u goveđoj balezi;
Platon je navodno umro zarazivši se od vašiju;
Za Aristotela se kaže da se ubio jedićevim otrovom;
Empedokle se sunovratio u Etnu nadajući se da će postati bog, ali jednu od njegovog para metalnih sandala vulkanska vatra je izbljuvala natrag, potvrdivši njegovu smrtnost;
Diogen je umro zadržavajući disanje;
To se isto desilo i sa Zenonom iz Kitiona;
Zenon iz Eleje je umro junačkom smrću grizući tiraninovo uho sve dok nije bio do smrti izboden;
Lukrecije je navodno izvršio samoubistvo pošto je uzeo ljubavni napitak od koga je poludeo;
Hipatiju je ubila rulja besnih hrišćana, a kožu su joj oderali školjkama od ostriga;
Boetija su surovo mučili dok nije pao mrtav u krvi, po naređenju ostrogotskog kralja Teodorika;
Džona Skota Erigenu, velikog irskog filozofa, navodno su engleski studenti izboli do smrti;
Avicena je umro od preterane doze opijuma posle isuviše jake seksualne aktivnosti;
Toma Akvinski je umro četrdeset i pet kilometara udaljen od kuće, pošto je udario glavom o granu drveta;
Pika dela Mirandolu je otrovao njegov sekretar; Sigera od Brabanta je njegov sekretar izbo nožem;
Vilijam Okamski je umro od kuge;
Tomasu Moru su odsekli glavu i istakli na kolac na Londonskom mostu;
Đordanu Brunu su zapušili usta i inkvizicija ga je živog spalila;
Galilej je jedva izbegao istovetnu sudbinu, ali je osuđen na večitu robiju;
Bekon je umro tako što je na londonskim ulicama ispunio pile snegom da bi proverio dejstvo smrzavanja;
Dekart je umro od zapaljenja pluća kao posledice davanja lekcija, u ranim zimskim stokholmskim časovima, čudnoj kraljici Kristini Švedskoj, koja je bila transvestit;
Spinoza je umro u Hagu u svojim iznajmljenim sobama, dok su svi ostali bili u crkvi;
Lajbnic, diskreditovan kao ateista i zaboravljen kao javna ličnost, umro je usamljen i sahranjen je noću, u prisustvu samo jednog prijatelja;
Lepi i briljantni Džon Toland umro je u tako strašnom siromaštvu da na mestu gde je sahranjen nije stavljen nikakav beleg;
Berkli, žestoki kritičar Tolandov i drugih takozvanih „slobodnih mislilaca“, umro je jedne večeri u nedelju, prilikom posete Oksfordu, dok mu je njegova žena čitala propoved;
Monteskje je umro u zagrljaju svoje ljubavnice, ostavivši nedovršenim jedan ogled o ukusu;
Ateista, materijalista Lametri umro je od probavnih smetnji, pošto se prejeo paštete od gomoljike;
Ruso je umro od izliva krvi u mozak, izazvanog verovatno sudarom sa jednom danskom dogom na ulicama Pariza dve godine ranije;
Didro se smrtno zadavio jednom kajsijom, takoreći sigurno zbog toga da bi dokazao kako je uživanje moguće do poslednjeg daha;
Kondorsea su ubili jakobinci za vreme najkrvavijih godina Francuske revolucije;
Hjum je umro mirno u svojoj postelji pobijajući Bosvelova pitanja u vezi sa razmišljanjima jednog ateiste o smrti;
Kantova poslednja izgovorena reč bila je Sufficit, „dosta je“;
Hegel je umro u toku epidemije kolere i njegove poslednje reči bile su: „Samo jedan čovek me je razumeo… i nije me razumeo“ (verovatno je imao u vidu samog sebe);
Bentam se mumifikovao i sedeo izložen pogledima publike u vitrini na londonskom Juniversiti koledžu sa ciljem da do krajnjih mogućnosti iskoristi svoju ličnost;
Maksa Štirnera je leteći insekt ujeo za vrat i on je umro od nastale groznice;
Kjerkegorov nadgrobni kamen se oslanja na kamen njegovog oca;
Niče je, pošto je u Torinu poljubio konja, krenuo u dugu i postepenu mentalnu otupelost;
Morica Šlika je ubio jedan poremećeni student koji je potom pristupio nacističkoj stranci;
Vitgenštajn je umro dan po svom rođendanu, za koji mu je gđa Bevan poklonila električni pokrivač poželevši mu: „Mnogo leta živeo“; Vitgenštajn je odgovorio, buljeći u nju: „Mnogih leta neće biti“;
Simona Vej je, u Drugom svetskom ratu, iz solidarnosti sa Francuskom izgladnjivala sebe do smrti;
Edit Štajn je umrla u Osvjenćimu;
Đovanija Đentilea su ubili italijanski antifašistički partizani;
Sartr je rekao: „Smrt? Ja o njoj ne razmišljam. U mome životu njoj nema mesta“; njegovoj sahrani prisustvovalo je 50.000 ljudi;
Merlo-Pontija su navodno našli mrtvog u njegovoj radnoj sobi s licem na jednoj Dekartovoj knjizi;
Rolana Barta je udario furgon jedne hemijske čistionice pošto se vraćao sa sastanka sa budućim ministrom kulture;
Fredi (Alfred) Ejer, pošto mu je prethodno zastala kost lososa u grlu, doživeo je prividnu smrt, posle čega je govorio da se susreo sa gospodarima svemira;
Žil Delez je iz svog pariskog stana skočio kroz prozor kako bi izbegao muke koje mu je nanosio emfizem;
Derida je umro od raka na pankreasu u istim godinama u kojima je umro njegov otac koji je bolovao od iste bolesti;
Moj učitelj Dominik Žaniko umro je sam na plaži, avgusta 2002, tamo gde počinje le chemin de Nietzsche nadomak Nice, u Francuskoj, pošto je posle plivanja pretrpeo srčani udar.
Smrt je blizu i sve vreme biva sve bližom. Smešno, zar ne?
Moj lični stav o smrti blizak je Epikurovom i onome što je poznato kao „četvorostruko lečenje“: ne plaši se Boga; ne brini o smrti; ono što je dobro lako je dostupno; a onome što je strašno nije teško odoleti. U poslednjem od četiri pisma koja se njemu pripisuju, Epikur piše: „Navikavaj se na misao da se smrt nas ništa ne tiče. Jer svako dobro i zlo se zasniva na opažanju, a smrt je gubitak opažanja. Zato nam pravo saznanje da se smrt nas ništa ne tiče omogućava uživanje u onom što je smrtno u životu, jer nam ne dodaje neograničeno vreme, nego nam oduzima čežnju za besmrtnošću.“
Epikurovo gledište o smrti bilo je od ogromnog uticaja u antičkom svetu, kao što se to može videti kod Lukrecija, kako je to, u XVII veku ponovo otkrio Pjer Gasendi. Ono predstavlja izraženu i snažnu podtradiciju u zapadnoj misli, čemu nije posvećena dovoljna pažnja: kada je smrt prisutna, onda mene nema; kada sam prisutan ja, onda nema smrti. Prema tome, bespredmetno je brinuti zbog smrti i jedini način da se stekne spokoj duše je u otklanjanju uznemirujuće žudnje za zagrobnim životom.
Ma koliko privlačan bio ovaj stav, on je bremenit očiglednim problemom da po sebi nije u stanju da pruži lek za vid smrti koji je najteže podneti: ne našu sopstvenu, već smrt onih koje volimo. Smrt onih za koje smo vezani našom ljubavlju je ta koja nas raščinjuje, koja para istkano pletivo našeg sopstva, koja razara svaki značaj koji smo nečem pridali. Po ovome mišljenju, bez obzira koliko čudno to zvučalo, mi samo kroz bol postajemo ono što zaista jesmo. To će reći, biti ono što jesi ne sastoji se, dakle, ni u kakvom prividu koji imamo o sebi, nego u spoznanju onog dela nas samih koji smo nepovratno izgubili. Cela teškoća se sastoji u tome, dosetiti se koja vrsta zadovoljstva ili spokoja je mogućna u suočavanju sa smrću onih koji su nam dragi. Ja nisam u stanju da obećam kako ću rešiti ovo pitanje, ali čitalac će se sa njim, raščlanjenim, sučeliti u raznim zapisima koji slede.
