Umetnik i gurman

Čudesna je veza što spaja muziku, film i hranu. U tada revolucionarnom Ljubavnom slučaju ili tragediji službenice PTT Dušana Makavejeva, kao jedan od glavnih aktera pojavljuje se dr Aleksandar Kostić, seksolog koji je o seksu govorio otvoreno kada to niko nije smeo. Eva Ras se slikala obnažena sa crnom mačkom na zadnjici; razvijala testo i spremala pitu s višnjama. U to vreme Vojislav Kostić, sin doktora Aleksandra, sladio se raznoraznim đakonijama i verovatno nije ni sanjao da će mnogo godina kasnije jedan drugi film (Ko to tamo peva Slobodana Šijana, inače po mnogim sudovima najbolji JUGOSLOVENSKI film svih vremena) da mu donese slavu. Muzika koju je komponovao Vojislav Voki Kostić bila je onaj kamen beočug koji ga je proslavio, ne samo među znalcima, kolegama i ljubiteljima. I danas, kada su mnogi zaključivali karijeru kompozitorovu, pisali su ili govorili: savršeno u svojoj jednostavnosti, prepoznatljivo do obožavanja, zarazno da se melodija, kada se jednom čuje, više nikada ne zaboravlja.

U to vreme Vojislav Voki Kostić je sa prijateljima pravio gurmanske maratone (svakog dana novo jelo, pa ko duže izdrži da se ne ponavlja) koje je, po sopstvenom priznanju, počeo tačno 28. septembra daleke trideset prve godine, kada je nezadrživo „jurnuo na gurmanluke, gastronomiju, kuvanje, jedenje, gustiranje, probanje, štrpkanje, naslađivanje, zaslađivanje, dosoljavanje, zgušnjavanje, razređivanje, izravnavanje, umućivanje, ukuvavanje, razdvajanje, zamesivanje, zaljućivanje, poširanje, blanširanje, flambiranje, oduševljavanje, ushićivanje, i najzad – za pedeset godina života dostigao svega – 130 kilograma žive vage!“

Kada je odlučio da stavi tačku na sva ta gustiranja, probanja, štrpkanja i naslađivanja, čitaocima je u „gastronomskoj trilogiji uz 555 recepata“ podario knjigu kojom je do krajnosti, bez imalo obzira prema sebi, otkrio put kojim se stiže gore i dole: od 5 do 130, pa nazad do 75 kilograma. Kako sam pojeo sebe nije pusta zbirka recepata: to je čitav jedan život za trpezom, precizan opis svega što je radio u krugu prijatelja, isto tako i ono što je bilo posle. Dijeta, izgladnjivanje, mučenje sebe, toliko čak da je Dušan Kovačević, pisac predgovora primetio: „Sjajnu muziku za moj film Ko to tamo peva mogao je da komponuje samo Vojislav Kostić – stariji, umetnik – gurman. A onda jednog dana pojavio se Voki Kostić – mlađi: ozbiljan, usukan, elegantan, ponosan na svoj izgled. Došao je odmerenim korakom, strog i elegantan.“

Na kraju kao i na početku ovog prisećanja. „Najbolja umetnička partitura je dobar recept za dobro jelo“, napisao je ozbiljni Voki Kostić prisećajući se vremena kad je bio veseli Vojislav.