Umetnici na socijali

Započet letos, najnoviji sukob umetnika i vlasti trenutno je na vrhuncu. Prošlonedeljnim zahtevom za smenu Gorice Mojović, člana Izvršnog odbora Skupštine grada zadužene za kulturu, i Branislava Lečića, ministra kulture, umetnička udruženja su definisala odgovor na zahtev Skupštine grada da preispitaju da li svaki njihov član sa spiska od 1552 samostalna umetnika, među kojima su i mnoga zvučna imena s estrade, ima uslove da mu Grad plaća penziono i zdravstveno osiguranje, kao i na obaveštenje Ministarstva kulture da iduće godine neće finansirati zarade i materijalne troškove Udruženja. Na sve to, vlast je reagovala novim zahtevom stare sadržine: odredila je udruženjima da revidirane spiskove predaju do kraja meseca. U vreme pisanja ovog teksta, nijedna od zavađenih strana nije htela da predviđa šta će se desiti ako umetnici odbiju zadatak.

SPISAK VRUĆIH KROMPIRA: Sukob je počeo zbog novih kriterijuma po kojima Skupština grada od 12. jula plaća zdravstveno i penziono osiguranje samostalnim umetnicima. Dosadašnjem jedinom uslovu – statusu samostalnog umetnika, dodata su dva: dokaz da je umetnik ove godine živeo u Beogradu i dokaz da nije poreski obveznik, što znači da zarađuje manje od 500.000 dinara godišnje. Na prvom sastanku Komisije, koju je imenovao Izvršni odbor Skupštine i u čijem sastavu su predstavnici svih udruženja, odlučeno je da se uz navedene dokaze traži i pismena izjava umetnika da nema izvor prihoda od kojeg bi mogao sam da uplaćuju doprinose. Udruženja su uradila šta je od njih traženo, ali Skupština grada nije bila zadovoljna obavljenim poslom. Gorica Mojović za „Vreme“ kaže da su svi doneli sve dokaze i izjave da nemaju druge izvore prihoda, pa čak i oni za koje svi iz Udruženja znaju da imaju firme i da im umetnički rad nije jedini izvor prihoda. „Na zajedničkom sastanku Komisije udruženja i Komisije za kulturu 30. oktobra, dogovoreno je da definišemo ko ne može da bude na tom spisku – studenti zato što oni već imaju zdravstveno osiguranje, ljudi za koje svi u udruženjima znaju da ne žive ovde, oni za koje takođe svi znaju da imaju od čega da plaćaju doprinose.“

„Gorica Mojović smatra da nas je previše, traži da revidiramo spiskove. Skupština grada nije htela to sama da uradi, nego je gurnula vruć krompir nama u ruke da se svađamo s kolegama“, kaže za „Vreme“ Vladan Živković, predsednik Udruženja filmskih glumaca. Udruženja su odbila da smanje spisak i zato što nemaju razloga da sumnjaju u pismene izjave kolega i u potvrde MUP-a i poreske uprave. Divna Jelenković, predsednca Udruženja likovnih umetnika Srbije, kaže da se udruženja bave umetničkim kriterijumima, a ne poreskim sistemom niti time gde ko živi. „Mi nismo finansijska policija!“, kaže Jelenkovićeva.

LAŽE I PARALAŽE: Gorica Mojović umetnicima odgovara ovako: „Taj stav govori da se nastavlja u poslednjoj deceniji profilisan sistem da nije važno šta je u suštini, već šta je u formi. Predložili smo im da to uradimo kolegijalno. Na šta bi to ličilo da tražimo proveru od MUP-a gde ko živi! Uostalom, po zakonu, svako treba da se odjavi kad odlazi iz zemlje na duže od pola godine, ali se to ne radi pa i onaj ko živi 20 godina van Beogradai vrlo lako dobija potvrdu da je bio ovde sve vreme. I sad je kriva služba MUP-a, a ne taj koji nije poštovao zakon! Kakva uprava prihoda treba da istražuje to što je neko potpisao da nema firmu, radnju, a ima je? Smešno je kad neko održi koncert pred hiljadama ljudi pa izjavi da nema od čega da plati doprinose. Ako neko ko ima kuću, jahtu i ostalo potpiše izjavu da nema novca, tu nije reč o zakonima, nego pre svega o moralu. Postoji između 100 i 300 umetnika kojima ne treba socijalna pomoć. Te informacije sam dobila od njihovih kolega. Zato, ako članovi Komisije nisu smogli snage da revidiraju spiskove, doveli su u pitanje ostale. Zašto ti ljudi, kojima treba pomoći, a njih je vidna većina, zašto ne izvrše pritisak na svoje kolege, zašto se ne pogledaju u oči. To nije cinkarenje, kao što kažu njihovi predsednici, to je lažna solidarnost iza koje se krije neistina, koja ugrožava one kojima zaista treba plaćati doprinose.“ Mojovićeva se i čudi kako to da nijedan od umetnika nije zamerio reditelju Gagi Antonijeviću zato što je „iz Los Anđelesa, gde ima producentsku kuću, izjavio da je zvao gradsku štenaru, to je Gradska skupština, i tražio glavnu kučku, to sam ja, ali je došao samo do šinterke na centrali“.

Gorici Mojović se zamera da govori neistine o umetnicima, da ih naziva profiterima, lažovima i da time okreće javnost protiv njih stvarajući sliku da su prevaranti koje zaposleni izdržavaju. „Ona po ko zna koji put, kad god je reč o nekom životnom problemu, blati umetnike, poznate ljude kulture, kao da ona nije njen deo“, kaže Vladan Živković. Glumica Svetlana Bojković je navela preporuku Gorice Mojović pevačici Veri Matović da, ako „nema za doprinose, neka proda neku od slika Save Šumanovića koje joj vise na zidu“, a kako njen paušal u Ateljeu 212 iznosi 13.000 dinara“, ponudila je na prodaju svoju ogrlicu: „Možda će je neko kupiti, pa da imam od čega da živim.“

KRIVICA I PRAVICA: Umetnici su uvređeni i zbog toga što Gorica Mojović doprinose smatra socijalom. Po njima to su doprinosi koji im omogućavaju da rade i smatraju da je zakonska obaveza Grada da im te doprinose plaća. „To je socijalna kategorija i o tome ne vredi pregovarati, to nije pitanje sukoba mišljenja, to je pitanje činjenice i faktografije“, kategorična je Gorica Mojović i dodaje da ne postoji zakon kojim se utvrđuje obaveza Grada da samostalnim umetnicima plaća socijalne doprinose. Ta obaveza je postojala u vreme sizova i fondova zato što je tada bilo i novca, ali ona je prestala 1992. godine. „Beograd je triput donosio odluke o plaćanju doprinosa. Znači, samo Beograd, nijedan drugi grad u zemlji i nijedna druga država na svetu.“

Sledeći argument umetnika je zarada. „Ružno je to što Gorica Mojović proziva neke naše kolege koje po njenom mišljenju zarađuju velike svote novca. Ne možemo zbog jednog do dva odsto ljudi koji u ovom poslu možda zarađuju malo veći novac, prozivati sve. I to u momentu kada ništa ne funkcioniše, ni autorska prava, ni honorari, ni izvođačka prava, piraterija. Država ne funkciuoniše i ne radi svoj posao, ne štiti umetnike, zašto mi ne plati izvođačka, autorska, i ostala prava pa ću ja državi da platim porez“, kaže Branimir Đokić, predsednik Udruženja estradnih umetnika.

Gorica Mojović i u ovoj optužbi vidi zamenu teze. „Zakonom je zabranjeno da se honorari primaju na ruke. Znači, kriv je onaj ko primi honorar isto koliko i njegov poslodavac, a oboje optužuju državu da ne funkcioniše. Da li bi svako trebalo da ima po jednog policajca? Da li je moguće da neko ne plaća porez jer može da dokaže da ne prima honorare, ali ima kuće, kola? Od čega je to kupio? Uostalom, ako ne dobijaju honorare, zašto onda rade?“ Branimir Đokić je, u ime ostalih, rekao da ne zna „gde se slivaju pare od koncerata, od izvođačkih prava. Kažu, u budžet. Nismo dobili odgovor koliko je to novca, a on glasi – to je mnogo novca.“

Ministru Branislavu Lečiću umetnici zameraju zato što nije reagovao na proizvoljne izjave Gorice Mojović i zato što ne zastupa interese umetnika, a po zakonu je dužan da to uradi, čime je ugrozio njihova zakonska prava. Dozvolio je da se uđe u proceduru zakonske izmene u oblasti poreskih zakona bez ikakve konsultacije s udruženjima. Zbog svega toga, umetnicima je teško da poveruju da su ovakve akcije Grada i Republike slučajne, već ih prepoznaju kao kulturnu politiku ove države – što je za sve njene građane poražavajuće.