Uloga đavola u srpskoj tranziciji

Vladimir Paskaljević je reditelj i scenarista filma Đavolja varoš, premijerno prikazanog prošle nedelje u Beogradu. Đavolja varoš je Paskaljevićev debitantski film. Pričama o dve devojčice – siromašnoj i bogatoj, njihovim majkama – kućnoj pomoćnici i vlasnici bordela, ludom taksisti, bogatom tinejdžeru, nezaposlenom mladom ocu, povratniku iz inostranstva, neostvarenom reditelju… Vladimir Paskaljević priča o bogatima i siromašnima, o zatupljenosti, o osveti, agresiji i sličnim stvarima današnje svakodnevne Srbije.

Film je snimljen privatnim novcem (producent Milan Tomić) pod pritiskom da mora da bude dobar kako bi mu poziv na neki festival dao šanse da dobije novac za postprodukciju. Tako je i bilo: kad je film Đavolja varoš pozvan u Karlove Vari a zatim i u Montreal, Ministarstvo kulture Srbije finansiralo je njegovo prebacivanje sa DVD-ja na filmsku traku, odnosno pomoglo Vladimiru Paskaljeviću da završi svoj prvi film. Posle dva pomenuta svetska festivala, film je videla festivalska publika i kritika Srbije, a nakon bioskopske premijere ići će, između ostalih, i na tri velika festivala: u Roterdam na najznačajniji festival debitantskog filma u svetu poznat kao „pista za poletanje svetskih talenata“, u Monpelje na međunarodni mediteranski festival, i u Los Anđeles na festival Palm Springs.

„VREME„: Naslov vašeg filma je metafora. S obzirom na to da se radnja dešava u Beogradu, odnosno šire gledano – u Srbiji, vi nedvosmisleno kažete da svi mi živimo u „đavoljoj varoši„.

VLADIMIR PASKALJEVIĆ: Jedan od mojih likova planira da „izvaćari“ vlast za novac praveći film o Đavoljoj varoši koja je sada postala važan nacionalni projekat, što mi se učinilo kao sasvim dobar naslov koji objedinjuje sve priče. Jer, kažu da je Đavolov glavni cilj da nas ubedi da verujemo da je ono što činimo u stvari dobro. S obzirom da svi moji likovi veruju da rade pravu stvar, i s obzirom da su svi napisani na osnovu istinitih priča ili događaja, nije teško zaključiti odgovor na vaše pitanje.

U pres materijalu o filmu piše da ste, u većini slučajeva, vi bili svedok tih priča. Koje su to scene?

To su bukvalno sve scene, osim orgija na brodu. Nije to ništa čudno, svi mi znamo po nekoliko interesantnih i neverovatnih priča koje bi mogle da uđu u film. Život sâm je često najbolji pisac, ja sam samo odabrao priče koje odražavaju vreme u kom živimo. Na primer, u priči o taksisti su dve priče iz života. Jednom mi je neki taksista tokom vožnje pričao svakakve priče o sebi, da bi me na kraju izvređao zato što nisam imao sitan novac da platim vožnju. Druga priča se desila u liftu jednog beogradskog hotela, pred sam početak rata, početak događanja naroda i svega toga. Vozio sam se sa ocem, i neko se zapitao šta će biti ako počne građanski rat. Čovek koji je upravljao liftom je prokomentarisao: „Samo neka krene, ja sam sastavio svoje liste!“ Ispostavilo se da su na tim listama svi ljudi koji su mu se ikada u životu zamerili, pa sad on jedva čeka rat da može nekažnjeno da im se osveti. „Pazi da i ti ne dođeš na neku takvu listu“, sećam se, odgovorio mu je moj otac, što se ovome, naravno, nikako nije dopalo. Kasnije sam čitao da su ljudi čekali i po 20 godina da se osvete zbog, recimo, jednog šamara. Priča je bila toliko i smešna i tužna i genijalna da sam je zapamtio za ceo život. Nije čudo što je uloga odmah zainteresovala Lazara Ristovskog koji je za nju dobio Gran pri u Nišu.

Da li će dokumentarna nota u vašem filmu uspeti da se izbori sa komercijalnim hororima, trilerima, lakim komedijama – omiljenim žanrovima među vašim kolegama poslednjih godina?

Generalno, kod nas ne postoji komercijalni film. Kakav je to komercijalni film koji zaradi deset puta manje od uloženog? I kakav je to komercijalni projekat koji mora da uzme bespovratnu dotaciju od države da bi se snimio, projekat u kome država učestvuje sa sto odsto u njegovom budžetu?! To je običan gubitak! A zašto tako nešto, nešto što nema kulturno-umetničku vrednost, mora da košta državu? U većini zemalja u kojima film potpomaže država reditelji su se izborili da to bude film koji je društveno angažovan i govori o nekim relevantnim temama koje obrazuju narod, i skreću pažnju na nešto humano i plemenito. Jer đavo se već sam postara da procvetaju rialiti šoui, sapunske opere, trileri, horori i sve ono što anestezira široke slojeve, što uvek odgovara onima koji su na vlasti. Pa i nasilje na ulicama Beograda je dobrim delom proizvod nekontrolisane konzumentske kulture u kojoj se sve vrednuje isključivo novcem i koja nema nikakav antiteg. Kako se to uredilo u nekim drugim zemljama, tako bi trebalo i kod nas. Ali, to se ovde neće skoro desiti jer većina domaćih reditelja koji su u komisijama za dodelu sredstava, pogotovo onih mlađih (takozvani ‘pajkićevci’), uopšte ne poznaje evropski film i ne priznaje ništa osim takozvanog žanrovskog filma. To je neka teorija koju favorizuje nekolicina profesora na Fakultetu dramskih umetnosti i tako vaspitava desetine generacija. Sramota je da ja za četiri godine studija nisam na FDU-u odgledao skoro nijedan film Fasbindera, Antonionija, Tarkovskog, Felinija, Bergmana, De Sike, Formana ili Viskontija! To je kao kad biste studirali književnost na delima Mir Jam i Dena Brauna, a podsmevali se Andriću i Šekspiru. E, to jeste pravi horor.

U filmu, vi ste jasno opredeljeni protiv bogatih, konkretno: protiv bogatih koji su bogatstvo stekli na nepošten način. Namera vam je da vaš film svima nama bude „prst u oko„. Da li je moguće da verujete da film, umetnost uopšte, može da podstakne promene?

Naravno da verujem! Znamo da jedan novinski članak može da promeni istoriju. Svaka vrsta angažovanja može da utiče na svest ljudi.

Likovi u filmu Viktor i Filomen ceo dan piju pivo obuzeti televizijskim prenosom teniskih mečeva, radnici na građevini gledaju tenis a ne rade, Zorku više zanima da li je Jelena Janković savladala protivnicu nego ćerkin problem… Da li treba shvatiti da su televizija i tenis droga za narod?

Tenis sam po sebi ne može da bude droga za narod, to je sport koji kao nijedan drugi razvija individualizam. Ali, samo mali broj dece može da ga trenira, većina može samo da posmatra. Ljudi ga rado gledaju, pogotovo zato što smo sad u tome uspešni. Tenis je i simbol srednje klase, koja u Srbiji više ne postoji, i kao takav bio mi je zgodan da njime potenciram sve naše paradokse – zato je neka vrsta lajtmotiva ovog filma.

Ilija je pobegao u sveštenike, Viktor i Filomen su izgubili tlo pod nogama… Ima se utisak da su vaši ženski likovi spremniji od muških da se snađu u životu. Da li i privatno tako mislite?

Možda se stiče takav utisak iz filma, ali ja ne mislim tako: prostitucija i udavanje zbog pasoša ili materijalne sigurnosti – načini kojima pribegnu neki ženski likovi iz mog filma da bi zaradili, podjednako su besmisleni kao i bežanje u ispijanje piva i gledanje televizije. Možda se stiče utisak da su žene u mom filmu sposobnije zato što… U Petoj beogradskoj gimnaziji koju sam završio, od nas 39 u odeljenju bilo je nas trojica momaka. Zato ja danas imam više ženskih prijatelja nego muških, više slušam o životnim problemima iz ženskog ugla: kako nalaze posao, šta rade da bi ga zadržale. Možda sam eto zato ženskim likovima u filmu ulio veću emociju, mada ja mislim da nisam. Ali, o tome ne vredi polemisati.

Da li znate zašto vam Ministarstvo kulture nije pomoglo da snimite film? Da li je neko iz Ministarstva bio na premijeri, kakvi su im utisci?

Od Ministarstva nisam ni tražio novac jer kad sam snimao film konkursa nije ni bilo, a komisija Gradskog sekretarijata za kulturu grada Beograda, kojoj je predsedavao Miroslav Momčilović, odbila me je – pretpostavljam da im se nije svideo tekst. Ne znam ko je od zvaničnika bio na premijeri, bila je prilična gužva, pa ih nisam video. Ja sam ih sve pozvao.

Posle premijere ići ćete na nove festivale. S pozicije nekog ko je snimio film bez državne pomoći, kako se osećate kad u novinama pročitate da je „naš film Đavolja varoš izabran“ za taj–i–taj festival?

Ići ću na još oko dvadeset festivala, od čega su dva velika, Roterdam i Palm Springs. Priznajem da se osećam prilično ponosno što sam dotle dogurao, s obzirom da sam u trku krenuo sa velikim finansijskim zaostatkom u odnosu na one koji su imali tu pomoć. Stoga smatram da sada imam pravo da postavim pitanje kredibiliteta i kriterijuma svih tih komisija za dodelu sredstava. Gde su sada svi ti filmovi kojima su njihovi članovi dali podršku? Koji su uspeh postigli ti filmovi, ako su uopšte završeni?! Snimanje većine njih nije ni počelo, iako je prošlo više od godinu i po dana od završetka gradskog konkursa!?

Bioskopska publika jedva da postoji. Da li znate neki recept za ovu boljku?

Pa, evo, otvoreni su multipleks bioskopi, imamo nove sale, potrebno je vreme da se ljudi opet naviknu na takvu vrstu izlazaka i ja mislim da će se to desiti ove jeseni. Zatim, treba energično skloniti pirateriju sa ulica, nigde u Evropi to nije tako otvoreno: na glavnoj ulici, pa još tezga. Piraterija je bila veliki blam za Beograd za vreme Univerzijade, samo to niko ne pominje. Od piraterije osrednje živi dvadesetak porodica, a od legalne distribucije i produkcije moglo bi dobro da živi dve hiljade porodica, kao što je bilo nekad. Potreban je naravno i dobar zakon o filmu, kao i precizan plan kako oživeti produkciju i distribuciju.

Izjavili ste da je film u Srbiji finansijski rizik. Zašto se ne bavite nečim manje rizičnim?

Ja sam jednostavno zaljubljenik u film – eto zato.